Autor: CZBG, Milan P.
Najuspešniji je funkcioner u istoriji Crvene zvezde. U opširnom intervjuu za naš sajt Vladimir Cvetković govorio je o svojoj poslovnoj karijeri, kao i svojim počecima u Zvezdi. Prisetio se i dana kada je Crvena zvezda, pod njegovim rukovođenjem, postala evropski prvak. Sa našim sagovornikom porazgovali smo i o periodu koji je usledio nakon 1991. godine, kao i o aktuelnoj situaciji u klubu. On je, takođe, izneo svoje mišljenje o uzrocima Zvezdinih problema, ali i svoja očekivanja po pitanju budućnosti kluba.
Budući da ste proslavljeni košarkaš i reprezentativac SFRJ, nije li bilo za očekivati da ostanete u košarci po okončanju igračke karijere? Kako je počeo vaš put u fudbalu?
Pa stvar je tu čista. Ja sam debitovao za prvi tim Crvene zvezde u košarci prvog juna 1959. Odigrao sam 13 prvenstava za Zvezdu, a za to vreme sam za reprezentaciju Jugoslavije igrao 149 puta. Kada sam završio košarkašku karijeru, radio sam u sportskim forumima. Ja sam se tada posvetio profesionalnoj, poslovnoj karijeri. Prvo sam radio u filijali jedne agencije iz Opatije u Beogradu, tu sam bio pet godina, da bi me nakon toga pozvao Inex. Tu sam bio jedan od direktora pet godina i onda je grad Beograd insistirao da budem generalni direktor Tašmajdana. Tu sam takođe proveo pet godina. Za sve to vreme bio sam aktivan u sportskim forumima. Nisam bio tada aktivan u Crvneoj zvezdi. Dok sam bio na Tašmajdanu, Miladin Šakić, tadašnji predsednik FK Crvena zvezda, insistirao je da dođem na mesto generalnog sekretara kluba. Ljudi su se čudili otkud košarkaš u fudbalu, ali ja nisam došao na mesto trenera ili sportskog direktora, već da vodim poslovno Crvenu zvezdu. Došao sam da se bavim organizacijom. Moj posao nije imao veze sa samim fudbalom, ali ne možeš time da se baviš ako ne voliš fudbal. Prvog maja 1983. godine prešao sam u Crvenu zvezdu, uz saglasnost grada Beograda, jer je bila neophodna saglasnost grada da napustim Tašmajdan. Bio sam osamnaest i po godina generalni sekretar, pa je to posle postala funkcija generalnog direktora, da bih 2001. godine otišao u penziju.
Koliko Vam je činjenica da ste diplomirali na Ekonomskom fakultetu pomogla u obavljanju posla generalnog sekretara FK Crvena zvezda?
Ne možete bez škole i fakulteta i bez znanja koje tamo stičete da obavljate ozbiljan posao. U to vreme je bilo malo drugačije. Vi ste počinjali kao referent, pa viši referent, pa pomoćnik nekog šefa, da bi kasnije postali šef. Postojali su nivoi koje ste morali da prođete. Niste mogli, recimo, da se bavite poslovima vezanim za inostranstvo, ako ne dobijete zeleni karton. Iskustvo znači dosta, ali se ono najbolje stiče ako imate prethodno znanje i uslove da to iskustvo na što bolji način i što pre steknete.
Kako je Zvezda bila organizovana dok ste Vi bili na čelu kluba?
Ja sam došao u Zvezdu koja je tada bila jedan izuzetno organizovan klub. Zvezdu su vodili sposobni i pametni ljudi, poput Slobodana Ćosića, Ace Obradovića. Kasnije Vasa Stojković, Konstatin Zečević. Sve su to bili iskusni sportski radnici. Zvezda je bila jedna vrlo velika i opasna organizacija. Imali smo komisije, članstvo, izuzetno vredne ljude. Izvršni odbor Crvene zvezde je bio takav da smo nekad kroz šalu govorili da je to mogla da bude Vlada republike. Tu su bili ljudi poput Dragana Tomića, Radmila Bogdanovića, Miše Slijepčevića, direktor Kongrapa, pa Begović koji je bio jedan vrlo uticajan i iskusan bankarski stručnjak. Bio je tu i Slobodan Radulović, direktor C marketa. Sve su to bili ljudi koji su vodili velike firme i organizacije. Imali smo izvrsne relacije sa svim velikim firmama. Ono što je interesantno jeste da smo mi imali fenomanlne odnose sa velikim poslovnim ljudima koji su bili partizanovci. Recimo, Dragan Nikolić direktor fime Prvi maj Pirot. Prva reklama Crvene zvezde na dresu bio je Prvi maj. Imali smo veliki broj komisija. Komisiju za pravna pitanja, za zdravstvo… Bio je to izuzetno veliki i ogroman aparat. Samo je trebalo da se koordinira i da se zna šta nam je cilj. Zvezda je uvek bila veliki klub, ali smo mi težili ka tome da postignemo najveći uspeh. Naš cilj je bio skoncentrisan na to da jednog dana budemo prvaci Evrope. Imali smo izuzetno dobre trenere, tehnički direktor, čovek zadužen za struku, bio je Dragan Džajić. Sve su to ljudi koji su bili takvog profila čija su imena značila nešto na evropskom nivou. Bilo je veliko zadovoljstvo radili u Zvezdi, ali pod dva uslova – moraš da znaš svoj posao i moraš mnogo da radiš. Nije bilo radnog dana u Zvezdi bez 15, 16 sati dnevno rada, ne postoji ni vikend, ni praznici. To je bio jedan izuzetno naporan, sadržajan, ali i interesantan život.
Kako je nastao čuveni petogodišnji plan za osvajanje KEŠ-a?
Osnovni tvorac plana je bio profesor Aleksić, koji je bio veliki prijatelj Dragana Džajića. Bez plana ne možete ništa da uradite. Svaki plan može da se ostvari, a može i da se ne ostvari. Mi smo imali tu sreću da su nam se sa pojavljivanjem tog plana polako otvarali uslovi za stvaranje velikog uspeha. Desio nam se jedan Belodedić, desili su se dolasci Savićevića i Pančeva. Onda se pojavio i Prosinečki, koji nije imao mesta u Dinamu. Ljupko Petrović je insistirao da se odmah dovede Mihajlović iz Vojvodine i da se vrati Jugović, koji je bio pozajmljen Radu. Dragiša Binić se vratio u Zvezdu, pa smo imali i jednog neviđenog igrača, Najdoskog, koji je poturao glavu gde niko nije smeo nogu. Kada se to uklopilo bilo je normalno da očekujete jedan veliki uspeh. Stvoren je zaista veliki tim i onda je bilo normalno da Zvezda postane prvak Evrope. Međutim, sve je to trebalo uraditi i uklopiti. Sport je specifična kategorija, gde novac ne garantuje uspeh. Vi možete da kupite fenomenalne igrače, pa da ne budete prvak. Navešću dva primera. Real je 36 godina čekao da na novu titulu prvaka Evrope. Ne treba zaboraviti ni Barselonu. Ona je osvojila prvenstvo Evrope posle Zvezde, tek ’92 godine, pobedivši Sampdoriju u finalu. Naravno, plan mora da postoji. Kako će se ostvariti, to zavisi od mnogo faktora. Mi smo imali velike planove i posle ’91 godine, ali su se desili rat i sankcije. Da se to ostvarilo zadesila bi nas verovatno sudbina Bajerna ili Ajaksa u Krojfovo vreme.
Kako se postaje evropski prvak? Šta je sve neophodno jednom klubu da bi postao evropski prvak?
Mora da postoji pet stvari. Prvo, morate da budete veliki klub, veliko ime. Ako kažete Red Star, ceo fudbalski svet zna da je to klub iz Beograda. Drugo, morate da imate odličan tim, sa igračima koji moraju izvanredno da funkcionišu zajedno. Zvuči apsurdno, ali bilo je nemoguće da kod nas igraju i Piksi i Dejan Savićević. Treće, morate imati novac. Osamnaest i po godina sam bio u Zvezdi i za to vreme nikada nijedan dobavljač, hotel, avio prevoznik, igrač, klub ili trener nije tužio Zvezdu. Sve obaveze smo završavali u roku. Četvrto, morate imati dobre relacije sa svim fudbalskim strukturama Evrope. Morate imati dobre odnose sa fudbalskim klubovima Evrope. Peto, morate imati sreće. Kako drugačije nazvati izjednačujući gol protiv Bajerna?
Šta je, po Vama, odlučujuće uticalo na to da Zvezda postane evropski prvak? Šta je to što smo imali tada, a što nismo imali do ’91?
Zvezda nikada kao ’91 nije imala toliki broj kvalitetnih igrača. Mi smo imali takve igrače da su mogli u svakom momentu da igraju u najjačim evropskim klubovima. Po kvalitetu je to ipak bio najbolji tim u istoriji Crvene zvezde. Kompozicija tima bila je sastavljena vrlo dobro, od različitih ljudi. Recimo, na utakmici u Minehenu, loptu je oduzeo Rumun-Srbin Belodedić, dodao je Hrvatu Prosinečekom. On je, zatim, poslao pas ka Biniću, koji je pretrčao 50 metara. Srbin Binić je centrirao i Makedonac Pančev je dao gol. To su bili ljudi koji su savršeno funkcionisali zajedno. Nije bilo nezadovoljnih igrača, plate su im stizale na vreme. Svi su dobili stanove od Crvene zvezde. Tako da nije bilo razloga da neko bude nezadovoljan i svi su znali svoje mesto u timu.
Da li je istina da su Savićević, Pančev i Belodedić bili na pragu Partizana? Ko ih je doveo u Zvezdu?
Da, to je tačno. Oni su već praktično bili već potpisali za Partizan, ali su zahvaljujući Miši Slijepčeviću i Begoviću prešli u Zvezdu.
Kakav je bio plan posle osvajanja evro titule i u kojoj meri je rat i raspad SFRJ poremetio te planove? Koji su igrači bili planirali za Zvezdu?
Rat je uništio i zemlju i Crvenu zvezdu. Mi smo imali, uslovno rečeno, dve kategorije igrača. Napravili smo plan i odredili velike sume za ekstra asove, za Belodedića, Savićevića, Pančeva, Jugovića, Mihajlovića. Za ove druge malo manje, ali tako da svi budu zadovoljni i da ostanu u Crvenoj zvezdi. Da se to desilo, u naredne tri godine bili bi još bar dva puta prvaci. Imali smo fenomenalan tim, neviđenu atmosferu, sjajnu publiku. Međutim, sankcije, rat, kao i činjenica da smo morali da igramo utakmice u Bugarskoj i Mađarskoj, su poremetili naše planove. Mi smo, recimo, igrali utakmice sa Colo-Colom u Japanu, a kroz tri dana su tražili da igramo utakmicu u Mađarskoj. To nije bilo korektno. I tu smo uspeli da prođemo, ali nažalost izgubili smo od Sampdorije u Sofiji i nismo otišli ponovo u finale.
Šuker, Jarni i Bokšić su navodno bili već viđeni u Zvezdi…
Znam da su Šuker i Bokšić bili sigurno blizu Zvezde. Na utakmici Jugoslavija Hrvatska, kada je na Zvezdinom stadionu nestalo struje, Slaven Bilić i ostali rezervisti su bili kod mene u kancelariji. Onda je Bilić pogledao sliku sa našim peharima i rekao – da nije rata, svi bi mi bili u Crvenoj zvezdi.
Zvezda je ’92 godine prodala nekoliko veoma važnih igrača, pod izgovorom da je klubu, usled sankcija i nemogućnosti igranja evropskih takmičenja, neophodan novac? Zašto Partizan nije uradio isto? Šta bi bilo da Zvezda nije prodala igrače?
Odlazak igrača ne zavisi samo od kluba i želje da se igrač proda, već i od interesa za tog igrača. Interes za naše igrače je bio ogroman. Drugo, sankcije, pad privrede, nemogućnost da se ostvari prihod koji klubu treba da omogući da živi – sve je to doprinelo prodaji igrača. Taj pad koji je nastupio, pa je Partizan jedno vreme dominirao je sticaj okolnosti. Partizan je tek kasnije, posle 2000. godine, vezao nekoliko titula. Prodaja igrača je tada bila najozbiljniji prihod kluba. Ne možete vi da zadržite igrače koje ne možete da platite. Nema smisla tako zadržati igrače. Partizan, uprkos tome što je vezao nekoliko titula, nije postigao nešto veliko. Oni su samo u lokalnim okrivima postigli rezultat. Ali su tih sezona igrali bolje i to je činjenica.
Čime ste se bavili nakon odlaska iz Zvezde?
Kada sam 2001. otišao u penziju, imao sam svoju agenciju. Polagao sam i dobio licencu menadžera. To sam radio četiri, pet godina, sve do incidenta koji smo imali Džajić i ja. Mene su pozvali da odgovaram, a ja sam već bio šest godina u penziji. Posle toga apsolutno više nikakve veze sa klubom nemam.
Pratite li Crvenu zvezdu danas?
Pratim, naravno. Sa drugarima gledam utakmice, nerviramo se, radujemo se i tako.
Kako Vam danas izgleda Crvena zvezda?
Zvezda je upala, zahvaljujući jednom periodu neodgovornog rukovođenja, u veliku krizu. Iz te krize još uvek ne može da se izvuče. Lošim gazdovanjem nagomilan je veliki dug iz koga klub ne može nikako da se iščupa. U vreme kad smo mi bili prvaci Evrope imali smo 75 zaposlenih, sada ih ima preko 200. Poznato je dobro da je čovek najskuplji u svakoj firmi. Drugo, mi smo u Zvezdi vozili svoje automobile. Nezamislivo je bilo da mi imamo Zvezdin telefon. Čuo sam posle da je praksa da pojedinci voze automobile na račun Zvezde, imaju telefone na račun Zvezde. Sve je to doprinelo ovakvoj krizi. Zato sada Zvezda mora da čini velike napore da se izvuče. I dalje ljudi hoće da vrate Zvezdu na jedan pristojan nivo. Osim toga, drugo je i vreme sada. Mladi igrači mnogo ranije sada odlaze u inostranstvo. Vi kada bi mogli da zadržite mladog igrača, na primer Grujića, četiri ili pet godina u Zvezdi imali bi neuporedivo veću cenu na tržištu. Vi ste sada primorani da prodajete igrače tako rano zbog čiste egzistencije. Ljudima koji sada vode Zvezdu uopšte nije lako i ja se nadam da će uspeti. Važno je samo da sačuvaju ime Crvene zvezde, tim će doći.
Da li bi Vaša poslovna logika i iskustvo pomogli sada Zvezdi?
Vrlo malo, zaista. Druga su vremena, drugi odnosi. Ne samo u našim, već u svetskim okvirima. Sada UEFA i FIFA vode drugačiju politiku. Ne treba zaboraviti ni da je ranije naša privreda bila izuzetno jaka. Imali ste 20-30 giganata kojima je bila čast da vam pomognu.
Da li bi neko od sadašnjih igrača Zvezde zavredeo mesto u Zvezdi iz ’91? Ako ne u prvih 11, onda makar u 22 igrača.
Teško je to reći. Prvo, drugačije se sada igra, i brže i jače. Karijera jednog igrača ne zavisi od jednog faktora. Nama je najviše koristilo to što je bilo pravilo da ne mogu igrači da idu do 26-27. godine u inostranstvo. Sigurno je da bi ovi mladi igrači, uz iskustvo, izrasli u izuzetne asove. Druga stvar, pitanje je i konkurencije. Ne možete vi utakmicu Zvezda – Surdulica da nazovete derbijem, bez namere da bilo koga vređam. Ne zaboravite kakve smo mi utakmice imali, to su bili izuzetno jaki mečevi. Vrlo je teško zbog toga razgovarati da li bi neko od sadašnjih igrača to mogao. Naravno da ima i sada talentovane dece, ali treba ih usmeriti. Pogledajte ovaj tim što je postao omladinski prvak sveta. To bi za svaku zemlju trebalo da bude suvo zlato, a gde su oni sada?
U Vaše vreme iz Zvezde su izlazile samo zvanične informacije. Danas, čini mi se, u Zvezdi ništa ne može da se sakrije. Svaki problem odmah ispliva u javnost. U čemu je problem?
Klub je porodica. Imate svakakvih porodica. Imate onih gde mislite da je med i mleko, a ustvari nije. Međutim, moraju postojati neke norme i kodeksi koje morate da poštujete. Ono što nije za javnost ne sme da izađe van kluba. Morate pronaći naćin na koji se to radi. Klub je ozbiljno preduzeće i ništa ne sme da šteti ugledu kluba. Naravno da nema porodice u kojoj nema nesporazuma, ali kad ste videli da ulica priča o uglednoj porodici, iako i ona ima velikih problema.
Gde Vi vidite razloge Zvezdinog sportsko-finansijskog sunovrata? Šta je, po vama, put ka oporavku i povratku kluba na evropsku scenu?
Mislim da Zvezda ima veliki problem u rukovođenju, izgubila je malo taj zvezdaški nit. Ne sme da bude u klubu na funkciji ili na ozbiljnom mestu čovek za koga se ne zna ko je. Kada kažete njegovo ime, mora u fudbalskom svetu da se zna ko je taj čovek. Mora da postoji neraskidiva veza između funkcije i imena, kao i uticaja koji vršiš na one koji vole taj klub, a onda i na druge kojima si rival.
Aktuelna uprava Crvene zvezde stalno putem medija govori o snazi tima i najvaljuje igranje u evrokupovima. Kada dodju kvalifikacije, javnost shvati da je to nerealno, pa se kao rezultat javi loša atmosfera, mali broj posetilaca, negativna percepcija kluba koji već dve godine dominira našom ligom, iako je do skora i to bilo nezamislivo. Šta mislite o tome?
Siguran sam da ljudi koji su sada u Zvezdi žele najbolje klubu. E sada, jedno su želje, a drugo stvarnost. Sve je džabe ako se ne napravi ozbiljan i kvalitetan tim sa kojim bi se mogla igrati grupna faza nekog evropskog takmičenja. Ali da se stvarno igra grupna faza. Imao je Partizan grupnu fazu, pa nisu igrali skoro ništa. Dobijate vi tu nešto sa finansijskog aspekta, ali ne ostvarujete sportski cilj. Osnovni cilje svakog kluba je uspeh i rezultat.
Šta mislite o osnivanju regionalne lige u fudbalu? Koliko je to realno u ovom trenutku?
Potpuno je nerealno tako nešto. Isuviše tu ima mnogo stvari koje su problem da bi takva jedna liga funkcionisala. Vidite da i u košarci ABA liga ne funkcioniše kako treba. To jednostavno nije to. Sport je vezivanje za ličnost, za ljude, za idole. Iskreno, nisam za to, a nisam ni optimista da će bilo kada doći do toga. Ako je iko primer da bi bez problema trebali da imaju ligu, to su Skandinavci. To su praktično identične zemlje, imaju i zajedničke kompanije i sve preduslove, pa opet nemaju zajedničku ligu. A zamislite na Balkanu koliko ima problema da se tako nešto napravi. Toliko je to nerealno u ovom trenutku, mnogo godina treba da prođe da bi mogla da se odigra normalna utakmica Zvezda – Hajduk, recimo. Mislim da ni sa sportskog aspekta nije opravdano, čovek treba da se vezuje za svoje.
Šta mislite o pripisivanju titule iz ’45 Zvezdi? Da li to Zvezdi treba?
To su sada razne igre, koje su administrativne i iracionalne. Nema to puno veze sa sportom. To bi moglo da se stavi u kontekst sa odlukom FIFA da ne priznaje svetske prvake iz Tokija. Jednostavno, to je potpuno sporedna priča. Mislim da je to smešna stvar, gde mislim da opet neko van sporta hoće da izađe u prvi plan.
Kroz medije se stalno provlači da je Zvezda državni projekat, da je prvenstvo namešteno stalno se spominju sumnjive utakmice u kojima je učestvovala Zvezda, da je Zvezda na državnim parama i sl. Pri tome se nigde ne spominje šta je Partizan sve radio kroz istoriju. Da li Vam se čini da je Partizan znatno uspešniji od Zvezde u tzv. “medijskom ratu”?
To jednostavno nije istina. Partizan ne može medijski Zvezdi ništa, ako Zvezda tome sama ne doprinese. Preuveličane su te priče, zaista. Po čemu je Zvezda sada državni projekat? Zato što Vučić navija za Zvezdu? Pa i Tito je navijao za Partizan i Hajduk, pa nisu bili apsolutni šampioni. Pogledaj košarku, recimo. Partizan i Zvezda dobijaju podjednako novca od države. Novinari malo preuveličavaju tu priču. Ne treba time da se bavimo. Jedina prava stvar za Zvezdu jeste sačuvati klub i napraviti dobar tim, što iskreno želim i Zvezdi i njenim navijačima.
Додајте коментар