Аутор: ЦЗБГ, Љубомир Георгијевић
Драги звездаши и звездашице, уредништво нашег портала имало је велику прилику и част да разговара са легендарним хокејашем Црвене звезде и бивше Југославије, господином (Прим др сци мед) Љубомиром Георгијевићем. Наша жеља је била да се дотакнемо како његове каријере, тако и оног најважнијег – историје хокејашког клуба Црвена звезда. За сада на интернету не можете да нађете пуно детаља о нашем хокејашком клубу. Знамо, из разговора са још једном легендом нашех хк-а, г. Војином Кољеншићем, да и он припрема веома опширан текст о историји клуба, па се искрено надамо да ћете имати прилике да уживате у свему што будете читали о нашем хокејшаком клубу и да ће то бити потицај за многе да се врате на трибине СРЦ Ташмајдан (ледена хала Пионир). Потсетимо се, некада је на отвореном клизалишту Ташмајдана било (веровали или не) и целих 12 хиљада гледалаца, а тада је и популарни Шекуларац обукао клизаљке како би промовисао један од најпопуларнијих спортова на свету.
За вас млађе, који нисте чули за Љубомира Георгијевића, преносимо речи његовог сина Александра који је за сајт бастабалкана.цом написао следеће: “Мој отац Љубомир Георгијевић је, иначе, био и још увек је (према једној познатој монографији), најуспешнији хокејаш свих времена тадашње СФРЈ, а и у садашњој држави се није нашао неко ко би надмашио његове резултате. Наиме, он је био први голман Црвене звезде и државне репрезентације око 15 година, све док се није повукао из хокеја 1975. На светском првенству 1962. је у најјачој селекцији свих светских играча проглашен за трећег голмана света. Играо је небројено много утакмица у земљи и иностранству. Још један детаљ га је издвајао од многих – бранио је без икакве заштите за главу и лице.”
“Непосредно по завршеном другом светском рату 1946. године, стање је било „као после рата“. Није било ничега. Несташица свега је била почев од хране, па преко одевања и обуће – до свега што би данас човек могао да себи приушти. Играли смо фудбал тзв. „крпењачама“. Правили смо лопте, како и сам назив каже, од старих крпа угураних у старе чарапе. Техника је била да у чарапу угураш крпе и добро их набијеш, затим ту масу уврћеш док се не добије округласта лопта, па се онда још једном угура у исту чарапу и потом заврши са још једним увртањем, да би на крају остатак чарапе равномерно био раширен, а добрим концем се ушивао крај чарапе. И утакмица је могла да почне. Ето, први контакт са спортом и такмичењем је дошао одатле.”
“Како сам волео спорт, у летњим месецима играо сам фудбал, као и сви момци мојих година тада. Бранио сам по „пољанама“. На тим утакмицама, које су се одигравале недељом у 10 часова на највећем „пољанчету“ у крају (у Милешевској улици), своју фудбалску каријеру су започели многи каснији првотимци прволигашких клубова и државне репрезентације у фудбалу: Шекуларац, Топлак, Милутиновић (голман Партизана) и многи други. Тако сам прво почео да тренирам фудбал (као голман) да бих убрзо био примећен од стране људи који су водили хокејашки клуб због добрих рефлекса и моторике, те ми је било понуђено да пређем на хокеј.”
“Зиме су биле дуге са пуно снега, а Милешевска улица је била као клизалиште. Коловоз није чишћен већ само утабан од ретких моторних возила, а више од сељачких која су већ заменила дрвене точкове опшивене гвозденим шинама новим гуменим аутомобилским точковима. Тако припремљено “клизалиште” је било идеално за вожњу сличуга ”гвинтерица”. Није их било много, свега неколико пари и користили смо их на смену, један након другог. Но, морао си да имаш добре гојзерице – дубоке ципеле са јаким ђоном, на које се причвршћују сличуге. Један пар гвинтова на средини табанског дела, а други на средину пете. То се постизало кључем који је био цеваст и квадратне форме. Сличуга је било по облику: “Српске”- које су се напред завршавале благо повијеним клизајућим делом нагоре и правим делом од газне плоче правећи шпиц (личиле су на опанке). Друге смо звали „Турске“ чији је клизајући део био повијен пун круг правећи благу форму пужа и “Француске”- које су биле напред полулучне и имале су десетак ситних зубаца у предњем делу.”
“Нисам имао гојзерице већ знатно слабије дубоке ципеле на које нисам смео ни да помислим да монтирам сличуге, али сам имао више среће него било ко од мојих другара. На нашем спрату живела је госпођа Машановић, удовица чији је муж негде страдао у вихору рата. Госпођа Машановић је била Францускиња и удала се за г-дина Машановића који је у Француској студирао грађевину. Имали су ћерку која је овде ишла у нашу школу. Била је мало старија од мене. Како је мој отац био у заробљеништву у Немачкој током рата, тако су моја мајка и г-ђа Машановић постале врло присне пријатељице. Госпођа Машановић је одмах поднела захтев амбасади Француске да се врати у своју земљу, који су јој убрзо прихватили. На растанку њена ћерка ми је поклонила праве клизаљке за уметничко клизање причвршћене на специјалну обућу сличну данашњим клизаљкама за уметничко клизање. Врло брзо сам постао најбољи клизач у крају.”
“Зимски период је за мене започео да бива посебно интересантан после 1952. године. Прво је основан ХК Партизан 1949. године, док је ХК Црвена звезда основан званично 1946. године, али заправо тек 1953. године. Партизан је имао свој природни лед на тениским теренима у Калемегданској тврђави. Црвена звезда прави свој хокејашки терен на теренима БТК (Београдског тениског клуба), на месту сада отвореног базена „Ташмајдан“. Банда (ограда) је била одлично направљена, али је висина банде била само иза голова и кривине углова терена висине 120 цм. По боковима висина јој је била око 30 цм као некада давно, давно пре рата у свету. Лед је прављен у току ноћи, а чишћење су обављали сами играчи бацајући снег са стране преко ниских банди на коме је касније стајала публика као на трибинама. Ту прву банду су правили људи који очигледно никада нису видели прави хокејашки терен. Сматрали су да се плочица за игру хокеја (пак) гура искључиво по леду и да нема потребе да бочне стране банде буду више од 30 цм.”
“Касније, 1954. године, прави хокејашки терен на „Ташмајдану“ добија све по светским прописима – дужину терена од 60 метара и ширину од 30 метара, са бандом висине 120 цм у целом обиму, а иза голова високу заштитну мрежу која од банде у висини достиже 6 метара. У новије време бочне стране су заштићене плочама плексигласа, што се данас може видети у свим халама.”
“Пре те 1954. године, Руда Рено, заљубљеник у хокеј на леду и касније, дуго, играч Партизана, проналази компресоре у депоу Белог Двора. Организује тим за изградњу стадиона и бира место где већ постоји „Ледара“. Није било електричних фрижидера и замрзивача, већ „Ладњаци“ (како су се тада називали) од дрвета – одозго су имали поклопац и простор опшивен поцинкованим лимом. Кориштени су да би ту биле складиштене само најосетљивије намирнице – путер, кајмак, свеже месо итд. Лед се купцима разносио по граду, а касније се показало да је локација за стадион ове намене идеална. Али, авај, не може све бити идеално. Пројекат ради арх. Мита Јанковић који, како се испоставило, или никада није видео хокејашки терен или халу, или је имао другачије “директиве” у то време. У пројекту прави неколико кардиналних грешака – копира фудбалски стадион, па на трибине ставља мермерне плоче тако да се у комбинацији са снегом добија права погибија за гледаоце. Осветљење не поставља дифузно изнад терена, него гради три монументална стуба висока око 50 метара (копирајући рефлекторе на фудбалском стадиону). Такво осветљење прави сенке по терену, а сваки шут из сенке претствљао је опасност за голмана, па чак и за играче. Никада касније није дозволио да се постави дифузно светло изнад терена. Подови у свлачионицама су били бетонирани, као и ходници до самог терена. Да је бар негде отишао да види како други и искуснији свет ради. У то време, подови у свлачионицама и ходници су патосани храстовим коцкама (као некада трг испред Народног позоришта), и то због смањења буке од колских гвоздених точкова, а у хокејашким халама због клизаљки које су морале бити заштићене од оштећења (тупљења оштрих ивица) при ходу по бетонској подлози. Због тога су касније ти подови морали бити прекривани пластичним подовима које би клизаљке исекле доста брзо у то време.”
“Стадион „Ташмајдан“, каквог данас познајемо, отворен је, дакле, и постављен први вештачки лед октобра 1953. године, а отварање је било око два месеца касније. Господин Руда Рено је постављен за директора „Ташмајдана“. То је било златно доба за развој хокејашког спорта у нашој земљи. Шта је то што је Руда Рено волшебно учинио за развој хокеја? Једну трећину терена је одвојио дебелим конопцем везаним за врх банде, тај део терена је проглашен „пољанчетом“ за слободно играње хокеја на „мале голове“. Ту су стасали најбољи играчи касније сва три Београдска клуба, а једно време и четири: Шишић, Костић (Чачана), Манић, Мићовић, Михаљевић, Илић, многи други играчи Партизана ,ОХК-а Београд, Авале. Касније је то укинуто, формира се предузеће „Ташмајдан“ које добија директора који се никада није бавио никаквим спортом. Уводи комерцијални систем вредновања. За њега је слободно клизање било чист приход, никакво „одузимање“ простора за играње хокеја на „пољанчету“ није долазило у обзир, па су и та деца редовно морала да плате улазницу. Клубови су узимали у закуп термине за тренинге што је прекинуло традицију „пољанчета“ и потпуно променило систем рада клубова. Нови нараштај је препуштен да се ствара у професионалним односима. То је значило да родитељ доведе дете на термин заказан за тренинг, што је било два пута недељно и то у терминима после тренинга првих екипа, а то су термини од 23 часа па надаље. Родитељи који су желели да одвоје време за тренинге своје деце у тим позним сатима, одрицали су се времена за лични одмор или свој рад. У Канади, колевци хокеја, поред Русије, постоји обрађен статистички податак који говори: “Да бисмо добили два играча НХЛ лиге (најјаче професионалне лиге у хокеју на леду) мора започети играње хокеја у било каквим условима, па и условима „пољанчета“ 600 малишана од око 6 година старости”. Уосталом, као и кошарка и сви други мали спортови. Фудбал нам је такође пропао из истих или сличних разлога. Многе тате и маме су одвеле своју децу и уписале на медицину, завршили су, али је мали број правих лекара. Народни лекари, травари и сл. не преносе своја знања најстаријем сину или ћерки, већ траже шире у породици дете које: воли људе, које је васпитано добро, које има смисла за бављење народном медицином и на крају дете које би се одлучило да се посвети том позиву. Исто је и у спорту, мора дете само да започне и развије љубав према некој спортској дициплини, а затим да потражи свој пут, а за то одрасли треба само да пруже услове, не да диктирају.”
“До 1953. године хокеј се играо у целој Југославији на природном леду. Сви смо имали сличне услове за бављење тим спортом. Тада је “београдски” хокеј доминирао у Југославији, “Јесенице”, каснији неприкосновени дугогодишњи прваци Југославије губили су од нас, “Црвене звезде”, са резултатом 10 до 12 према 2 или 3, слично као и од “Партизана”. Тако 1956. године “Јесенице” граде своје прво вештачко клизалиште. У климатским условима огранака Алпа, тако да лед постављају крајем септембра, а скидају га маја сваке године, у односу на нас који и даље због климатских услова (високе температуре већ крајем марта) играмо свега три месеца. Однос снага се брзо мења, па ми редовно губимо од “Јесеница” са сличним резултатима 10 до 12 разлике.”
“Одлазимо на прву турнеју у иностранство. Пријатељска утакмица са ЦЕЛ-АМ ЗЕ-ом у аустријским Алпима на надморској висини од 3.300 метара. Терен је сличан као наш на некадашњем БТК –у. Ниска бочна банда, само иза голова висока по пропису. Поред терена за хокеј је терен за касачке трке на леду. Ту су се одржавале и мото трке по истим принципима. Сви ти терени су се налазили у ствари на леду језера Цел амЗе. Играли смо две утакмице у размаку од три дана. Смештени у један дивни мали пансион који смо врло брзо освојили и усвојили. Газда је често у доколици чупао косу са главе. У самом улазу, назовимо га „лоби хотела“, затекли смо постављен сто за стони тенис. Ми смо им показали како се игра „тур де франс“. Четворо узима рекет у руке и трчи се око стола да би стигао на претходно упућен ударац са супротне стране. Пролетали смо поред његове велике стаклене витрине за колаче. Но то није дуго трајало, газда је уклонио сто за стони тенис. Собе су биле вишекреветне, опет подесне за разне „соколане“. Када смо одлазили, газда се јако радовао и дуго нам махао. Путовали смо на колективни пасош. Изгледао је овако: Корице од пакпапира (грубља дебела хартија за паковање) као корице. Унутра на белом листу А4 формата уске рубрике са подацима: име и презиме, година рођења, град и улица и број, са десне стране при ивици мала слика. Па тако један испод другог. Прво место где смо стали и изашли из воза, да проведемо дан у граду, а увече наставимо пут кући, купимо нешто у “иностранству“ био је Филах, већ врло близу границе са Југославијом. Ствари остављамо у гардероби на станици, а ми ћемо у „град“. Сада тек настаје проблем, морамо сви заједно, јер код “Мунета” као капитена и најстаријег је колективни пасош. Ја се одвајам сам тихо од групе и крећем први пут у непознат град и то још у иностранству. Идем од излога до излога и бленем у сву робу које ни издалека нема код нас, иако су они у рату били као “губитници”, а ми као “победници”. Стојим пред излогом у коме су одела, зимски капути, кошуље у разним дезенима и бојама. Ођедном рука на мом рамену, окренем се, непознати човек: “Енсхулдигенси бите Пасспорт“. Јасно ми је било, човек је полицајац у цивилу и да ме је „препознао“ по оделу. Нисам знао језик, па нисам могао баш ништа да му објасним, али сам се сетио да у унутрашњем џепу сакоа имам чланску карту феријалног савеза. Кроз Југославију смо путовали као “Феријалци” због значајног попуста на возне карте. Извадио сам је из џепа и уљудно му је пружио на увид, била је исписана ћирилицом, али је у њој била и моја слика и на следећој страни сви месеци уредно испечатирани да је плаћена чланарина феријалном савезу. Забезекнуто је гледао у исправу и како је видео да постоји и моја слика, не знам шта је закључио, само ме је погледао поздравио и рекао „фил данке“ окренуо се и отишао. У ту исту радњу сам и ушао. Лако сам се споразумео показујући прстом шта желим. Углавном, купио сам све, па и ципеле. Круна свега је био један леп „иберцигер“ са ранглан рукавима. На крају сам замолио продавца да ми уредно спакује сву моју гардеробу у којој сам дошао у један пакет што је он љубазно и учинио. Дошао сам пред станицу у договорено време за полазак и затекао већ повећу групу мојих играча и вођу пута. Стао сам поред њих, али нико није обраћао пажњу на мене, нико ме скоро није препознао, а касније смо се сви слатко смејали због тога. Пакет са мојим старим стварима је био избачен из воза са свим почастима, на делу пута између Филаха и Јесеница, нашег пограничног места. Та дивна путовања на турнеје је нешто чега се врло често и сада сетим када помислим на целу моју каријеру која је трајала око 23 године.”
“Нису сва путовања била лепа и без горчине и тежих тренутака. Нпр. Лајпциг са почетка шездесетих година, тада источна Немачка. Улице са срушеним зградама које спречавају саобраћај, јер им Совјети (Руси) нису дали да их рашчишћавају, већ да их стално подсећају на страхоте другог светског рата. Поред тога, по цео дан су руски војници имали вежбе уличних борби, пуцали су ћорцима, док су се грађани „нормално“ кретали улицама (суштина вежби је такође била да појача сећање на рат код народа). У исто време изнад града у бришућем лету надлетали су хеликоптери.”
“Било је и много лепих доживљаја, нарочито са редовних припрема пред сезону. Редовно смо одлазили за Чехословачку у октобру и остајали око месец дана. Тако 1958. године одлазимо за Брно. Смештају нас у собе на самом стадиону. Собе имају по два кревета на спрат, тако да нас је у соби било по четворица. На стадиону је и ресторан у коме смо се хранили. То су били идеални услови за припреме, како смо били стационирани на самом стадиону. Тренинзи су били у свим временима када добијемо подесни термин, па није било одлазака и долазака на стадион. Све припремне утакмице „Руда Хвјезда“–е смо гледали и дружили се њиховим играчима. Тренинзи су били у каснијим сатима после тренинга “Р. Хвејзде”. Како сам успоставио добре односе са неколицином њихових играча, а тренинзи су нам се настављали један за другим, увек бих замолио неког од њих да остане и са мном ради како бих поправио ниво своје игре. Били су одлични шутери и врло прецизни. Из њихове перспективе гледано је било врло могуће да ме повреде, с обзиром да сам ја бранио целу каријеру без икакве заштите на глави, али сам их уверавао да не брину и опустили би се након кратког времена. Захтевао сам да играч стане на око четири метра испред мене и шутира из све снаге. Сваки од њих ми је говорио: “Па нећеш ниједан да одбраниш”. Одговорио бих му: “Само ти шутирај” и тако је и било. Прва два дана одбранио сам вероватно два или три шута. Али како су дани пролазили они су се све више знојили, јер су ми такорећи врло ретко давали голове. Нисам ни приметио да на банди свако вече стоји један човек увек сам и немо посматра тај мој додатни тренинг. Једне вечери када сам завршио комплетан тренинг, једва сам са пребацио преко банде и легао сам на бетон поред клизалишта. Притрчао ми је онај човек и подижући ме са земље рекао: „Устај, добићеш запаљење плућа“ и посадио ме је на једну од столица у првом реду трибина. Сео је поред мене и само ме немо гледао. Тихо је рекао : „Иди окупај се, пресвуци се и немој ићи са осталима на вечеру. Идемо код мене кући, моја жена је спремила вечеру за нас двојицу“. Одмах сам га замолио: „Молим Вас, немојте, уморан сам“. Одговорио ми је: „Е па онда морам да ти се представим. Ја сам Рихтер, бивши голман Руда Хвјезде и репрезентације Чехословачке, десет година. Пет година сам био најбољи голман на свету. Гледам данима како ти тренираш, сам, немаш тренера, исто као и ја. Као да ми неко пушта филм о мојим почецима“. Прихватио сам позив. Отишли смо код њега кући. Његова супруга се обрадовала када ме је видела и одмах упитала: „Да ли је то тај голман о коме ми причаш свако вече?“ Одговорио је кратко: „Јесте“. Вечерали смо и причали углавном о хокеју и перспективи хокеја код нас. Рекао сам да се убрзано развијамо и играмо све боље, али још увек имамо мали број клизалишта. Рекао је: “Наставите тако, све ће доћи у своје време.” Спремао сам се да пођем јер је већ било доста касно. Устао је од стола и пришао зиду где је висио један пар много мањих ножних штитника од мојих, који су били и већи и тежи бар десет пута. “Видео сам какве штитнике имаш”, рекао је, “ови овде стоје за украс, а боље би било да још једном прођу исти пут као на мојим ногама“. Скинуо сам сат са руке „Доџа“ (која је била појам у то време за Чехе). “Молим Те, не сматрај ово куповином и да желим да ти платим, већ то нека буде успомена на мене, као што ће ови штитници бити мени успомена на Тебе“. Годинама касније када год пролазим кроз Чехословачку, јавим се када ћу бити на пропутовању или боравити негде на другом месту у Чехословачкој. На мом пропутовању кроз Чехословачку био је у стању да ноћу на бициклу превали и 40 километара да бисмо се видели на станици на пар минута. Сјајан човек.”
“Неколико година касније у Минхену, на Принц Еуген стадиону, играли смо (Црвена звезда) против репрезентације Баварске. То је требало да буде утакмица на којој би Баварци давали голове, а њихов савезни тренер вршио селекцију за репрезентацију СР Немачке. Али о томе више у идућем наставку.”
Додајте коментар