Pošto je ovogodišnja Zvezda počela sa velikim ambicijama, snovima i naduvenom slikom realnosti, trebalo bi da budemo strogi u oceni onoga što je dosad urađeno: ako se negativni ishodi u tri neizvesne završnice naslanjaju na prošlosezonsku hroničnu bolest – onda niste tim velikog formata. Bar dok se ne dokaže suprotno.
Jedina trojka Teodosića i poeni Nejpira nakon toga donele su tek miris pobede u Bolonji, jer su poklon Dobriću i faul Geidraitisa razagnali svaku mogućnost za veliki preokret i Dušku Ivanoviću nije preostalo ništa drugo nego da se pomiri sa novim porazom.
Međutim, ni drugačiji rasplet ne bi smeo da zamaskira kako je Crvena zvezda izgledala u prvom delu meča. Crveno-beli kao da se nisu pojavili u prvoj četvrtini, a situacija se nije promenila ni na staru drugog dela igre. Svojim poražavajućim izdanjem u prvom delu, Zvezda je domaćinu dala komfora da se njihovih 19 izgubljenih lopti ne kraju “ne računaju”.
Indikativno je da Zvezda na gostujućem terenu počinje nešto sporije. U Kaunasu je ekipa Žalgirisa lako došla do dvocifrene prednosti (17-7), ali su Teodosić i Mitrović imali brz odgovor. Juče toga nije bilo pa je ekipa lišena šuta bila osuđena da izgleda kao statista. Tek nakon što su u drugom poluvremenu ušli neki šutevi i kada je Virtus fizički pao, Zvezda je dobila šansu da se rezultatski primakne, što na kraju nije iskoristila.
Još je jedan indikator koji je crveno-bele koštao boljeg rezultata u pređašnjim utakmicama. Ovde govorimo o praznom hodu u igri. Žalgiris je u 33. minutu preokrenuo od 54-63 na 67-63, serijom 13-0. Ovaj niz je promenio ravnotežu i prevagnuo u korist Litvanaca. Slično, protiv Monaka konačan rezultat je odlučen zahvaljujući seriji gostiju u kojoj su držali naš tim bez koša četiri minuta. Za to vreme su serijom 8-0 od 70-66 stigli na prednost 70-74 koju nisu ispuštali.
Zvezdin saldo 1-3 ne izgleda katastrofalno u Evroligi pune nepredvidivosti, ali dolazi iz prolaznog rasporeda kakav se samo mogao poželeti – Žalgiris i Virtus kao ekipe projektovane za donji dom i neuštimovani Monako. Skor je praćen lošom košarkom i bolnim porazima koji osvežavaju bolna sećanja na prošlu sezonu.
Kada ovom koktelu dodamo povredu Nemanje Nedovića, nejasan status i uloge pojedinih igrača, onda su stvari još zabrinjavajuće.
Stvari se mogu posmatrati i unazad: ako startni centar ne putuje na gostovanje, ako krilni centar izgleda nedoraslo, ako novajlije ne dobijaju potreban prostor za uigravanje, ako se raspoloženi igrači drže na klupi u kritičnim trenucima – onda nešto nije u redu.
Duško Ivanović kao da se suočava sa problemom da održi konce u svojim rukama. U igri još uvek nema fluidnosti. Kao realnost deluje da će u ovoj fazi sezone glavno oružje ekipe biti ono što je viđeno protiv Asvela – Zvezda će morati da ima vruću ruku i hraniti se šutem.
Uz opasku da je šut varljiva kategorija i podsećanje na staru frazu da “ko od šuta živi od šuta i strada”, u fazi sezone u kojoj je ekipa daleko od mehanizama, a kamoli od automatizama u unutrašnjoj igri, reči trenera da je ekipa sastavljena tako da će neretko imati veći broj pokušaja u šutu za tri negoli za dva, deluju delimično smisleno. Nisu to ničije želje, već realnost dokazana i na malom uzorku. Crvena zvezda je daleko od kvalitetne unutrašnje igre i pouzdane odbrane.
Ono što bi za Zvezdu bilo loše je da to ostane na duge staze, jer je tanka granica između discipline i neracionalnosti. A trenutno stanje stvari govori da u Crvenoj zvezdi nema mnogo discipline. Nije to samo situacija Teodosićeve neposlušnosti da izađe iz igre kada je opterećen četvrtim faulom, tu su i nemale situacije na terenu. Ako padate na istim preprekama, to može značiti ili da ih niste savladali ili da uopšte nemate načina da to uradite.
Reklo bi se da se mnoge stvari daju korigovati kroz trening. Sledi period u kojem crveno-beli neće izlaziti van Beograda bar dvadesetak dana, ali malo oduška i spokoja donosi činjenica da su u okviru toga dva vezana večita derbija u gostujućoj ulozi.
Dodajte komentar