Maj 2004: Navijači Crvene zvezde su žalili za svojim detetom Milutinom Aleksićem kada ga je klub sa Malog Kalemegdana opušteno pustio da ode, ali je dolaskom u vršački Hemofarm pokazao da još nije bio otpisan.
U Hemofarm je Milutin Aleksić došao na samoj završnici sezone 2003/2004, kada je ovaj nekada popularan sportski brend Vršca igrao mečeve u Superligi SCG. Bio je jedan od zaslužnih što je ovom klubu obezbedio pravo igranja u ABA ligi naredne sezone. Sa samo 22 godine je uspeo da proživi sportske letove i padove, uspehe i neuspehe, iznenađenja i razočaranja… a da pritom ne izgubi put ka cilju kojim ide od malena: ostati u igri do kraja.
Milutinova sportska priča je počela kada su ga roditelji, inspirisani visinom, „bacili“ u košarku i sklonili sa blokovskog asfalta. Urođen talenat i vredan rad su ga doveli do prvog tima Crvene zvezde, a onda su došle „lude godine“ sa kojima se trebalo izboriti. Karijera nekadašnjeg lidera generacije i kapitena zapala je u stagnaciju.
„Košarkaške ambicije uvek su postojale, ali moja prednost nije bila sve vreme srazmerna potrebama. Kad si mali sve ide na talenat, a kad malo porasteš potreban je ozbiljan pristup radu. Kao klinac smatrao sam da će sve doći samo od sebe, a sad znam da je potrebno ulagati i odricati se“, svestan je Milutin svojih slabih faza, ali misli da je „neuredan“ život prirodan za čoveka sa 18, 19 godina i da posle svega energiju treba znati usmeriti ka pravoj stvari.
„Sve u vezi mene bilo je preuveličano. Nikad nisam preterivao u konzumiranju životnih stvari van košarke koliko su ljudi o tome pričali, ali su me naterali da se zamislim kojim to putem moja karijera ide.“
Kad su sve „dečije bolesti“ prošle i uspesi počeli da se nižu, popularnom Aleksi je stigla nova mora zbog koje je napustio Zvezdu. Mnogim trenerima bio je bitan učinak igrača na terenu, ali Zmagu Sagadinu to nije bilo dovoljno.
„Najveću afirmaciju stekao sam u Zvezdi, a onda je došao novi trener Zmago Sagadin. Moj odlazak iz kluba vezan je isključivo za njega i njegovu zamisao tima. Zbog tretnama koji je imao prema meni nezadovoljstvo je bilo ogromno. Slažem se da sam pravio greške u pristupu, ali mislim da je mogla da mi se dâ bar jedna šansa.“
Iako je Milutin tvrdio da bi Milutin Aleksić „opet otišao iz kluba zbog tog čoveka“, priznao je da je naveden događaj uticao na njegovo profesionalno sazrevanje.
„Celu priču sam emotivno doživeo jer sam u vreme odlaska iz Zvezde bio u najvećem usponu. U pola sezone, kad su ekipe uveliko formirane, trebalo je naći novi klub… S druge strane to me je trglo da razmislim o svemu, pa sam shvatio koliko ima nepravde u sportu na koji sam do tad gledao kao na fer-plej… Možda je dobro što su mi se takve stvari dogodile ranije u karijeri…“
Posle kratkog boravka u podgoričkoj Budućnosti stizale su ponude iz inostranstva, a najprivlačnija mu je bila iz kiparkog AEL, prvaka države koji se u sezoni 2003/2004 nadmetao u FIBA-inoj Ligi Evrope (FIBA Europe League).
„Posle loše sezone razgovori sa nekim trenerima ulili su mi samopouzdanje da mogu sa se oprobam u nekom većem evro klubu. Bio sam skeptičan prema odlasku u Limasol, ali se ispostavilo kao dobro rešenje. Saigrači su mi bili Evropljani i Amerikanci. Ređali smo pobedu za pobedom, a ja sam imao dobru minutažu i dobar učinak što se vidi kroz statistiku“, prisetio se Milutin Aleksić kratkog boravka na Kipru, kada je sezonu u FIBA Ligi Evrope završio kao MVP na bekovskoj poziciji.
Partijama Milutina Aleksića bili su zadovoljni i čelnici Hemofarma pa su ga pozvali da bude deo njihovog tima u završnici prvenstva — Superligi SCG.
„Ne volim dolazak u formirane timove gde ti je status nepostojeći, ali ponudu Hemofarma nisam mogao da odbijem zbog velikog izazova, dobre igre i odličnih uslova za rad. Domaća liga je jedna od jačih u Evropi, a cilj kluba je da ostane u prve četiri ekipe do kraja. Igram promenljivo, ali to je posledica toga što sam uleteo u formiranu ekipu sa mnogo odličnih igrača.“
Milutinu je tada bilo jasno da je živeo u svetu jake konkurencije, ali verovao je u pravi trenutak koji je trebalo sačekati.
Zvezda iz ugla Milutina Aleksića
U vreme dok su se stišale strasti oko Aleksićevog odlaska iz Zvezde, kakav je bio igračev stav prema klubu u kome je proveo punih 10 godina?
„Zvezdu su nekad činili njeni đaci i vladala je super atmosfera, ali, nažalost nije bilo čoveka koji bi svojim autoritetom sve to mogao da sačuva. Vujanić, Radmanović, Rakočević… to bi bila ekipa danas najjača u Evropi“, prisetio se Milutin Aleksić davnih, srećnih dana, ali se brzo vratio u sadašnjnost. „Ljudi u Zvezdi odlučili su se za Zmagov sistem rada, a on ga pravda svojim rezultatima“.
Porodica i prijatelji
Bez obzira na vrstu posla kojim se bavi, mladom čoveku je bila neophodna podrška sa strane. Milutin je stigao sa pravog mesta, iz porodice.
„Vaspitan sam da mi je porodica uvek na prvom mestu. Mama, tata i sestra su uz mene i kad sam dobar i kad sam loš. Moji su ljudi van sporta, a sada su veći zaljubljenici od mene. Odgovara mi što nemam pritisak bolesnih roditeljskih ambicija, a ni kontraproduktivne savete sa njihove strane.“
Na drugom mestu su uvek prisutni prijatelji.
„Imam drugove iz detinjstva koje nikada nisam zapostavio i mislim da je to jedino pravo prijateljstvo za ceo život. Družim se naravno i sa ljudima iz sporta, a sa ne tako poznatim ovde, ali vrlo uspešnim košarkašem Markom Jovanovićem iz Kelna sam nerazdvojan.“
Pobede i porazi
Da li profesionalci navijaju i da li ikad nauče da se nose sa pobedama i porazima?
Kao klinac umeo sam da proplačem zbog Zvezdinog poraza, ali s godinama je prestalo strasno navijanje. Sad gledam utakmice od kojih zavisim ili ako imaju veliki ulog, sve manje ih pratim navijački. Pobedama se ne zanosim, dignu me malo i brzo prođe. Ali moj najveći problem je što ne umem da podnesem poraz ekipe u kojoj igram. Suviše ga lično proživljavam, ponekad i danima. Radkm na prevazilaženju toga i — nema rezultata.
Popularnost
Milutin ne smatra sebe preterano popularnim, ali telefon zvoni bez prestanka.
Vremenom prepoznaš nepoznate prolaznike koji reaguju zbog toga što si poznat i one koji reaguju zbog tvoje pojave. Još sam klinac i ne želim da odrastem pre vremena. Nekad mi takve stvari prijaju, a nekad ne reagujem, stavim kačket i ne osvrćem se. Koliko će to da smeta zavisi od čoveka kako se postavi. Ja se ponašam isto kao pre ulaska u svet košarke: pravio sam selekciju tada, pravim je i sada.
Razgovor vodila: Ivana Č. Jakovljević (časopis „Basket“, br. 19, maj 2004.)
Obrada: CZBG portal
Dodajte komentar