Шездесетих година прошлог века Даглас Макгрегор дефинисао је две теорије о понашању људи у организацији: “Теорију X” и “Теорију Y”. И док групи “Y” припадају менаџери који испољавају самоиницијативност и самоконтролу, теже и прихватају одговорност, дотле они из теорије “Х” показују супротне склоности – беже од одговорности и настоје да је пребаце на неког другог.
Мада Небојша Човић није ни уписан као заступник Црвене звезде у АПР-у, јасно је да је он “все и всја” у клубу. Ако јавне иступе и понашање Звездиног председника ставимо у контекст горе поменутих теорија, евидентно је да његово понашање припада теорији “Х”, која по емипиријским истраживањима и студијама углавном даје слабе резултате. Да ли је то случај и са Црвеном звездом?
У данашњем гостовању на јавном сервису, Човић је са поносом поновио, не зна се који пут по реду, како је ово већ 13. сезона како је у Црвеној звезди и да су за то време освојена 23 трофеја – “То нема ниједан клуб на овим просторима у задњих 13 година”.
Звучи импозантно и нешто што је на понос сваком звездашу. Црвена звезда јесте била у безизлазном положају када је Човић преузео управљање над клубом и она данас јесте, како би неки легитимно могли окарактерисали, стабилни евролигаш.
Међутим, овај префикс “стабилни” може још имати једно виђење – Црвена звезда је евролигаш који стабилно тавори од средине до дна табеле, без неке амплитуде која ће нарушити овакву стабилност чамљења и винути је у нешто виши ранг који ће бар значити плеј-оф, ако већ не из уста управе најављивани Фајнал-фор.
Други проблем, поред ове стабилократије стагнирања, јесте тај што се више не може тако лако разлучити ни шта је успех, јер управи КК Црвена звезда није страно да је јавно изговорена реч не обавезује. Прошле године, након неуспеха у потери на евролигашки плеј-оф и губитка АБА лиге, Небојша Човић је изјавио да је сезона успешна јер је Црвена звезда освојила два трофеја наспрам једног Партизановог.
Поставља се питање да ли ће се, у најгорем случају, исто поновити и сад. Предиспозиције постоје – црвено-бели су опет остали и без теоретских евролигашких шанси, освојен је Куп, вероватно ће бити и КЛС који вечити ривал бојкотује из њима знаних разлога. Ако би Црвена звезда остала кратка и ове године за АБА лигу, упркос извесној предности домаћег терена, хоће ли председник Звезде опет квалификовати сезону као је успешну, без осврта да је у јеку распродаја сезонских улазница громко на нишану био, ни мање ни више, до сам Фајнал-фор.
Па ни овакав сценарио не би био новина, јер је Звездин председник у прошлој предсезони радио исто, да би потом казао да се “никад нисмо палили на ТОП 8”. За овакве ствари постоји цех који се плаћа у свим клубовима, али је у Црвеној звезди плаћају погрешни људи. Небојша Човић и његови подрепаши остају нетакнути и имуни на све лоше што је око клуба. Платио је то Душко Ивановић, а можда ће у неком будућем периоду ако буде постојала потреба за нечијом “главом” то бити и са Јанисом Сферопулосом.
Занимљиво је и пратити хронику изјава о смењеном Ивановићу. Најпре је Човић на сва уста хвалио Душка као једног од најбољих тренера који је ове радио, и без конкретне ствари само константвао “да није ту да доноси само лаке и слатке одлуке”. У другом наврату је обрнуо ствари да Душку није било лако јер му “цела хала звездаша звижди” иако то није био случај никада, да би јутрошња појава на РТС-у открила да је смена дошла јер “су одређени скаутинзи лоше урађени и формирање екипе”.
Извртањима истине које долазе из клуба ту није крај. Популарна сага око Монекеа је ових дана опет демаскирала све лажи које су сервиране о томе како Ивановић није хтео наведеног играча. Након што је сам играч демантовало да је икад дошло до понуде, Милан Дозет се додатно заплитао у спиралу огољених лажи, тврдећи да је клуб желео Монекеа од 7. јануара прошле године, иако је Црвена звезда увелико била под евролигашким ембаргом због којег је пропао и случај уговореног Полонаре, како је Човић тврдио.
Целокупна атмосфера над клбом зрачи негативом и очитава се посетом на утакмицама Црвене звзеде која је срамотна. Потпуно смо становиштва да навијачи треба да буду уз екипу и кад је ситуација далеко од завидне, али мислимо да слаби одзив нема само везе са текућим резултатима. То је више плод многогодишњег изнуривања и деморализације публике од стране истих људи из клуба, од којих навијачима галопирајуће слаби имунитет. А када је наш колективни имуни систем ослабљен, постајемо подложнији вирусима који су део сваке културе јер су део људске природе – изазивање страха, жртвено јање, теорије завере и демагогије.
Редовни репертоар на РТС-у била је и Човићева јадиковка о “тенденциозној кампањи против Звезде”, те “чудан третман код судија” уз лошу парафразу Атаманових речи са конференције како би се добио ефектнији тон. Било је и покушаја демагогија патриотизмом, поводом анти-НАТО и ЕУ застава којима се махало јуче на утакмици, представљајући како су наводоно навијачи на удару неке јавности због тога. Наравно, без именовања подбадања “оних других” да је спеклаткл кад се не вређа, као и уобичајено шеретско и куроазно нуђење да су “увек отворена врата да они који то могу боље и знају боље, дођу па узму да раде”.
За тако нешто би Човић и његови подрепаши могли да заиста отворе врата некоме ко би могао да се опраба, јер се доказало да су неспособни да направе већи резултат од оног оличеног у годинама регионалне доминације, на чему су сви звездаши велико и искрено захвални.
Демагогија је опробан и успешни рецепт да се гасе локални пожари, онда када ствари измичу свакој контроли и када најодговорнији желе да се сакрију од одговорности, али никад дугорочно није донела ништа добро. Неће ни Црвеној звезди, посебно ако навијачи опет наседају на стару “фору”.
П.С. 1: Зашто председник Црвене звезде ништа не предузима иако тврди да је на снази тендензиозна кампања против клуба?
П.С. 2: Мало нечега у Човићеву одбрану – утакмице Партизана јесу постале полигон за језиво неспортско арлаукање са акцентом на врађање свега и свачега, на првом месту Црвене звезде и породице њених играча, тренера и менаџера, али кад овакви апели на нормализацији долазе из уста Небојше Човића који је умео да поручи Зорану Савићу прошле године да се не буде чудио кад му цела хала буде певала “да врати коњу главу” (због цинкарења у случају Кампацо и Топић) онда је јасно да овако нешло не звучи сасвим искрено.
Додајте коментар