Maj 2005: Slavko Stefanović je svoje prvo putovanje iz rodnog Užica do Beograda imao vozom. Preko Beopetrola i „Lavova 063“ je stigao do Zvezde sa željom da osvaja trofeje…
„Sećam se, kad sam ulazio u voz za Beograd, znao sam da sam krenuo jedinim mogućim putem u nameri da postanem košarkaš i nije me plašila misao što ću možda u velikom gradu ostati sam. Na stanicu su došli roditelji i drugovi da nas prate, mene i Ivana Kuburovića, koji sada igra u Nikšiću. Svima su suze bile u očima, ali kod mene nije bilo preterane sentimentalnosti, jer sam se ranije pripremio za odlazak. Imao sam velike planove“ — počeo je svoju košarkašku priću Slavko Stefanović, momak iz Užica, u koga su mnogo verovali navijači Crvene zvezde.
S prestankom bombardovanja, na leto 1999. godine došao je u Beopetrol iz užičkog „Plej-ofa“, više od pet godina kasnije, novembra 2004. prešao je iz posrnulih Lavova na Mali Kalemegdan, gde stanuje velikan naše i evropske košarke.
„Za sebe mogu da kažem da sam prošao pravilan razvojni put za mladog košarkaša. Nisam odmah pohrlio u veliki klub, već sam došao u prestonicu da u maloj sredini pokažem šta znam, i ispostavilo se da nisam pogrešio.“
I nije! Slavko na utakmicama nosi crveno-beli dres. Igra pred punim „Pionirom“, za „delije“, najbrojnije navijače u zemlji, bori se za titulu…
„Priznajem, godi kad si igrač Crvene zvezde. Ne mislim na to da te ljudi prepoznaju na ulici, koliko na saznanje da igraš za najveći klub u zemlji, da ti se ostvario san iz detinjstva. Uostalom, nije isto igrati za opstanak pred praznom dvoranom i za titulu pred punim „Pionirom“. U Zvezdi znaš za šta igraš i to što su ciljevi najviši, samo ti pomaže kao igraču, treniraš u jačoj konkurenciji. I jedino tako je ispravno, jer ako želiš da napreduješ, moraš da pružiš maksimum svake nedelje, svakog dana i to dva puta, pre i posle podne! Pa, tek onda na utamicu“, rekao je Zvezdin as za budućnost.
Na kratko se novinar „Basketa“ Nikola Janković vratio na dolazak voza u prestonicu. Prvo je Slavko Stefanović nastupao za Beopetrol, pa za „Lavove“…
„Kad pričam o Beopetrolu, uvek dođem na to da sam tamo doživeo mnogo lepih, ali i najteži trenutak u karijeri, kad smo ispali iz Prve lige (sezona 2001/2002), a ni sam ne znam kako. Koprivica, Čabarkapa, Kecman, Perović i mnogi drugi… Imali smo tim za plej-of, a ispali smo! Prelazak u „Lavove“ me je mnogo obradovao i pomogao da se vratim na pravi način…“
Tokom sezone 2003/2004, bio je bitan igrački faktor za „Lavove 063“ u Superligi SCG. Međutim, u sezoni 2004/2005 se naveden zemunski košarkaški projekat i nije baš nešto proslavio. Ipak, osvrnuo se na lepe uspomene koje je poneo tokom dve sezone nastupanja za taj mali klub velikih ambicija:
„Prva sezona u „Lavovima“ bila je teška za mene, ali sam u sledećoj bio onaj pravi. Dolaskom Jovice Arsića dobio sam priliku da se nametnem kao vođa, radio sam naporno i on mi je ukazao veliko poverenje. Te sezone su „Lavovi“ napravili sjajan potez kada su doveli Miletu Lisicu i Dragoljuba Vidačića, koji su nam bili kao roditelji na terenu. Sve se završilo ulaskom u Superligu. Imali smo družinu, „hemiju“, trenera Arsića koji je bio maksimalno posvećen poslu, ma sve, sve što jedan tim mora da ima.“
„Lavovi“ su toliko verovali u Stefanovića da mu je uprava kluba nakon izborenog plasmana u Superligu SCG u sezoni 2003/2004 stopirala prelazak u Partizan tog proleća 2004…
Bilo je mnogo priča vezanih za to, ali ja ću vam ispričati kako je bilo. Jovica Arsić me je pozvao na razgovor i najotvorenije, iskreno me pitao šta bih ja više voleo. Niko mi nije stajao na put da pređem u Partizan. Ja, jednostavno, nisam želeo da dozvolim da idem negde i igram tri meseca, pa da oni tek onda presude da li sam dovoljno dobar za njih ili ne. Ne smatram da da sam neko ko bi lako trebalo da dolazi u bilo koji klub. Ne mnogo kasnije, došla je Crvena zvezda sa sasvim drugim pristupom i ja se nisam dvoumio. Svidela mi se sredina, tu je i Trifa, koji mi kao trener zaista odgovara. Bio mi je velika podrška i siguran sam da nisam pogrešio što sam ostao da igram Superligu za Lavove!“
Dolazak Stefanovića u Zvezdu iz malog kluba u to vreme nije bio lak?
„Došao sam u Zvezdu kao glavni igrač „Lavova“, gde sam imao potpunu slobodu u igri, pa mi je to donelo i neprirodno mnogo samopouzdanja u prvim mečevima u novom klubu. Sada, nekoliko meseci kasnije, opao mi je procenat šuta, malo sam pao u igri, u formi generalno, pa poslednjih dana provodim mnogo vremena radeći individualno posle treninga. Taj pad je, kažu, normalan, a ja dajem sve od sebe da se što pre vratim u formu, jer dolaze najvažnije utakmice“, pričao je Slavko Stefanović u nedelji uoči starta Superlige SCG 2005, i dve sedmice uoči „fajnal-ejt“ turnira Jadranske lige za sezonu 2004/2005, održanog u Beogradu.
Zvezda je svoju igru bazirala na jakoj odbrani. Tako je tvrdio tadašnji trener kluba Aleksandar Trifunović. Navedena tvrdnja pokazala se tačnom, a kako se Slavko uklopio?
Jako lako, jer ovde igra 12 igrača i brzo mi je postalo jasno da, kad god je neko pokušao da iskoči i dokaže se u napadu, gubili smo, ili smo teško dobijali utakmice. S druge strane, uvek kad smo igrali oštru, „napadačku“ odbranu na loptu i rivale, pobeđivali smo i većom razlikom nego što smo očekivali. Sada tvrdim, ako taj deo igre ispunimo, možemo svakoga na ovim prostorima da pobedimo. I obrnuto“, pričao je krilni centar o igri svog tadašnjeg tima, koji je uoči starta sezone dobio i ekstra pojačanje, Nigerijca Tundžija Avodžobija, za kog se pričalo da je zajedno sa Slavkom trebalo da predstavlja paklen tandem pod košem u vreme kada je počela surova borba za titulu prvaka države i Evroligu.
Međutim, Tundži Avodžobi je tokom završnice sezone 2004/2005 više ostao upamćen po prekoj naravi nego po igrama, zbog čega je i otišao iz kluba.
Bilo je u karijeri velikih pobeda i teških poraza. Koja je emocija kod Slavka bila izraženija, radost u pobedi ili tuga u porazu?
„Mnogo teško podnosim poraze, mada znam da svaki sportista mora da nauči da bude umeren u slavlju i da lako prevazilazi krizu posle neuspeha. Svi mi smo pobednici. Treniramo „kao psi“ svaki dan, borimo se za mesto u timu i jako nam teško padne kada na utakmici ne krene sve onako kako smo želeli. Ja se, iskreno, uvek vežem za klub za koji igram. Zato mi je potrebno da me ljudi puste kad izgubim utakmicu, iako svi kod kuće žele da me uteše“, otkrio je svoj karakter Slavko Stefanović, koji je u Crvenu zvezdu došao da dokaže da je pobednik i da to i — postane!
Bonus razgovori #1 — Tata kao strogi kritičar
Ko je bio Slavkov najveći kritičar?
„Tata!“, odgovorio je Slavko kao iz topa. „To je bilo neverovatno… Kao klinac, na jednoj utakmici sam postigao 40 poena, imao jedan promašaj s linije slobodnog bacanja i jedan iz igre. Kad sam došao kući, sav ushićen, i pitao kako je bilo, on mi je rekao: „Promašio si slobodno bacanje, ili znaš ili ne znaš!“ I dan-danas je takav, najviše što ume da mi kaže da je bilo dobro, ali može i bolje!“
Bonus razgovori #2 — Aleksandar Trifunović kao saigrač, trener, prijatelj…
Boravak u Zvezdi bila je za Slavka iskorišćena prilika da drugi put nakon Beopetrola sarađuje sa Aleksandrom Trifunovićem. Kada je Slavko počinjao seniorsku karijeru u sezoni 2000/2001, Trifunović ju je završio upravo nastupom u Beopetrolu.
Sećam se dobro tih dana. Ja sam bio klinac, ali Trifa me se seća. On jeste mlad i mnogi možda misle da ga mi ne shvatamo ozbiljno. Međutim, kod njega se tačno zna razlika kad smo na terenu i van njega. Poštujemo ga na treninzima, ispunjavamo sve što traži, a on nam to vraća iskrenim drugarskim odnosom u trenucima opuštanja. Nisam „zakačio“ Zmaga Sagadina, ali svi kažu da je Trifa uspeo da zbliži ekipu i da stvori jedinstvo bez obzira kako nam ide na terenu“, istakao je Stefanović, koji je bio prvo Zvedino pojačanje upravo nakon odlaska slavnog Slovenca Zmaga Sagadina iz kluba, novembra 2004.
Bonus razgovori #3 — Ćebe i sendvič kao simboli klinačkih dana
O sećanjima na klinačke dane u Užicu je govorio da su mu uglavnom bila vezana za košarku. Na treninge ga je odvukao drug iz odeljenja i već posle tri-četiri dana bio je potpuno zaražen. U klubu su imali neverovatnu atmosferu i valjda su ubog toga osvojili titulu prvaka Srbije, i, kasnije, Jugoslavije u mlađim kategorijama. Kad su putovali na gostovanja, išli su starim autobusom koji nije imao grejanje, pa su delili ćebad, sokove, sendviče, sve… Kad se neko povredio ili razboleo, nikada nije propuštao treninge, već je dolazio i sedeo sa strane. Roditelji su pokušali da ga zatvore u kuću kad god je dobijao slabu ocenu, ali im to nikada nije polazilo za rukom.
Bonus razgovori #4 — Uvek se vraćao Draganu Paniću
Slavko Stefanović je počeo da trenira u malom užičkom klubu „Plej-of“ i trener mu je bio Dragan Panić, za kog je istakao da je puno uložio u Slavkov razvoj. Kad se tokom leta vraćao u rodno Užice, trenirao je sa njim svaki dan. Upravo sa Draganom Panićem je bio juniorski prvak države. Tada ga je primetio tadašnji strateg Beopetrola Zoran Krečković i pozvao ga da dođe u naveden mali novobeogradski klub.
Bonus razgovori #5 — Krst iz Jerusalima kao sujeverje
Da li je Slavko Stefanović imao neki ritual uoči utakmice?
Verovao je u Boga. U trenucima presvlačenja je uvek vadio krst iz džepa, kog je dobio od druga iz Jerusalima, i ljubio ga je. Pri izlasku na teren se uvek prekrstio i izgovorio par reči samom sebi. Malo se bodrio, nekad je čučnuo par puta u parket, tek onako… Ali, nije preterano sujeveran. Za Vladislava Dragojlovića je istakao da je uvek negde na sebi imao sakrivenu brojanicu jer nije smeo da je nosi oko ruke.
Bonus razgovori #6 — Nebojša Ilić kao majstor za smeh
Legenda „crveno-belih“ Nebojša Ilić je u klubu prvenstvno bio tim-menadžer, ali je obavljao i „razne“ poslove.
Mnogo nam znači što je sa nama. Neša je sprega između nas i ljudi iz uprave, njemu možemo da se obratimo za sve što nam je potrebno, što nas muči, zanima… Za svakog igrača je tu u bilo koje vreme, da nije njega, svako putovanje bi bilo dosadno i zaista ga smatramo za deo ekipe. O tome kakav je igrač bio i koliko mogu da koriste njegovi saveti, suvišno je pričati.
Bonus razgovori #7 — Anegdota: šamar u vozu
Kao najbolju svoju anegdotu iz karijere izdvojio je situaciju kada je u rodnom Užicu bio redovan krivac u klubu kad god se nešto desilo. Jednom su putovali vozom, pa su spojili sedišta kako bi mogli da spavaju. Sve stvari pobacali su na one police iznad njih i u jednom trenutku su se pootvarali sokovi i počei da prskaju svuda naokolo. Kad je došao trener, prvo je njemu lupio šamar, pitao se šta je bilo i koje kriv. Svi su se smejali posle toga, u čuđenju je rekao tadašnji Zvezdin košarkaš.
Razgovor vodio: Nikola Janković („Basket“, br. 30, maj 2005.)
Obrada: CZBG Portal
Dodajte komentar