Avgust 1998: Tadašnji predsednik KK Crvena zvezda Vojislav Stojaković je za „Super koš“ govorio o klupskom projektu do vrha Evrope, transformaciji košarkaške sekcije u preduzeće, o tome da li je Zvezda uspela da sruši Partizan tokom haotične sezone 1997/1998, kao i o novom marketinškom imidžu po uzoru na NBA.
Novembra 1996. godine, na izmaku prvih 100 dana u ulozi predsednika KK Crvena zvezda, Vojislav Stojaković je, objašnjavajući zašto su „crveno-beli“ bili pri dnu prvenstvene tabele u domaćem šampionatu i ispali u osmini finala nacionalnog kupa, rekao i sledeće: „Zvezdin saveznik je vreme, a neprijatelj nestrpljenje. Zvezdin cilj je da iduće godine izbori plasman u Evropsku ligu šampiona za sezonu 1998/1999.“
Otada su u klubu sa najviše domaćih trofeja menjali igrače i trenere na način koji je ostavljao utisak da u svemu nema jasnog plana. Rezultat je da je Crvena zvezda jedina tokom sezone 1998/1999 u Evroligi branila čast države koja je sve do 2006. uživala u tituli svetskog reprezentativnog prvaka.
„Bio je to naš hod po mukama. Prvi zadatak koji smo sebi postavili bio je da zaustavimo pad. Uspeli smo i došli do finala „Kupa Radivoja Koraća“, koji smo takoreći osvojili, ali ostali bez trofeja. Našu šansu u Evropi nastavljamo da tražimo“ — bile su reči Vojislava Stojakovića, tada prvog čoveka kluba sa malog Kalemegdana, dok je u rukama držao referat pod naslovom „Crvena zvezda, Evroliga 2000“.
Crvena zvezda je osvajanjem titule prvaka države u sezoni 1997/1998 praktično srušila Partizanov projekat „šampion Evrope do 2000. godine“. Na pitanje da li je Zvezda u to vreme imala resursa da uzvrati sa nečim sličnim, odgovorio je:
„Ne slažem se da je Zvezda na bilo koji način srušila Partizan. Mi smo prošlih godina bili suočeni sa monopolom Partizana u našim takmičenjima, a titulu smo osvojili iako nismo igrali protiv „večitog rivala“. Pobedili smo Železnik u finalu, a ne znam da li bismo dobili Partizan. Sigurno je da su naši odnosi korektni. Sa jakim Partizanom jača je i Crvena zvezda. Najviše bismo voleli da mi sačuvamo jedno mesto za Jugoslaviju u Evroligi, a da Partizan i Budućnost izbore još po jedno pa da imamo tri predstavnika. Cilj Crvene zvezde nije da odmah ide na titulu prvaka Evrope, želimo da postanemo standardan učesnik Evrolige, a ne da igramo „fajnal for“ pa da izgubimo mesto u tom takmičenju“, aludirajući na Partizanov uspeh u Evroligi u sezoni 1997/1998.
Šta je klub preduzeo pred debi u elitnom košarkaškom takmičenju:
„Naša strategija se sastoji iz više segmenata. Prvi je da dođemo do ozbiljne transformacije u sportsko preduzeće i napustimo praksu životarenja. To ćemo postići kroz tzv. dokapitalizaciju gde će sponzori zauzvrat dobijati deo upravljačkog prava i dividende. Budžet najvećih evropskih klubova je 20 miliona nemačkih maraka u proseku, što je četiri, pet puta više nego što ima Crvena zvezda. Bitna promena koju ćemo izvesti je naplaćivanje ulaznica. Po tom osnovu klub će morati da ostvari najmanje pet miliona dinara godišnjeg prihoda. Kartu će morati svako da kupi, osim, naravno, logičkih izuzetaka. Od utakmica u Evroligi napravićemo prvorazredne medijske događaje. Biće tu i nečeg novog, sa iskustvima iz NBA lige koja mogu da se primene u našim uslovima. Zvezda će izgraditi svoj imidž u Evropi.“
U prvoj fazi nadmetanja u Evroligi tokom sezone 1999/1999, Zvezda je za prolazak u drugu fazu nadmetanja dobila izuzetno teške protivnike (Panatinaikos, Efes Pilsen, TDK Manresa, Makabi Tel Aviv i Cibona). Pojedini Zvezdini članovi su u to vreme izjavili da je cilj da se ne zauzme poslednje mesto u grupi, što su mnogi protumačili kao pogrešan prilaz početku takmičenja.
„Samo onaj ko pođe od maksimuma može da ga ostvari, jer često oni koji polaze od najvećih želja ne uspevaju da ih realizuju. Mi smo u žestokom društvu, grupa nam nije laka, a mislim da posle pregrupisavanja možemo do trećeg mesta.“
Osvrnuo se i na Zvezdin start u svojoj debitantskoj evroligaškoj sezoni (1998/1999) protiv zagrebačke Cibone pred praznim „Pionirom“ 24. septembra 1998.
„Pripreme za tu utakmicu su u toku. Sigurno je da ćemo obezebediti sve uslove, a to što igramo bez publike ne mora da bude otežavajuća okolnost. Nama više ne smeju da se ponove događaji iz utakmice sa Mešom, zbog kojih ćemo sada igrati bez navijača, ni oni iz susreta sa Partizanom. Crvena zvezda će preduzeti sve što je u njenoj moći, ali kad su navijači u pitanju u obzir dolaze i ostali činioci iz obrazovno-socijalnih sistema u nadležnim institucijama. Svi navijači su dobro došli, a posao organizatora je da suzi manevarski prostor za moguće probleme“.
Klub se veoma angažovao oko dovođenja pravih i kvalitetnih pojačanja za sezonu 1998/1999. U to vreme spisak pojačanja za međunarodne mečeve nije bio kompletiran.
„Sastav stručnog štaba je poznat, šef je Bora Džaković, trener Pavićević, Stevan Karadžić pomoćnik. U timu je deset igrača: Vidačić, Jarić, Topić, Popović, Bolić, Rakočević, Stanojević, Jestratijević, Cvetković i (Stevan) Peković. Uz njih biće i juniori Vujanić, Tica… Od ove godine imamo i „B“ tim „Zvezda Ruma“ u kome će igrati Zvezdine nade, a trener je Joca Antonić. To je tim za koji smatramo da ima kvalitet za naše ciljeve, mada smo imali i želje koje nismo mogli da ispunimo iz objektivnih razloga“.
Priču o željenim i neispunjenim obećanjima Stojaković je započeo rečima da je prvo želeo da se u klub vrate Zvezdini potomci Saša Obradović i Dejan Tomašević. Naredni na listi klupskih želja bio je kasniji igrač „crno-belih“ Vlado Šćepanović, ali tada uprava podgoričke Budućnosti nije htela da ga pusti, već da odradi još dve godine ugovora. U objektivne razloge je naveo i obeštećenja od dva miliona maraka za Aleksandra Đorđevića, 400.000 maraka za Nikolu Bulatovića…
Svi igrači koje je želeo da dovede bili su članovi slavne reprezentativne posade iz Atine 1998. Od ranije je bilo poznato da se klub dogovorio sa Lukom Pavićevićem kao potencijalnim pojačanjem, kao i da se pregovaralo sa još jednim Zvezdinim detetom — Mirkom Milićevićem, koji je za Zvezdu prvi put igrao između 1982. i 1988. godine.
Na konstataciju da je imao želju da angažovanjem trofejnih reprezentativaca napravi „Jugoslaviju u malom“ odgovorio je da je iz Zvezde u to vreme dolazilo pet reprezentativaca. U seniorskoj su se u to vreme našli Milenko Topić i Nikola Jestratijević, za kog je naveo da bi sigurno išao u Atinu 1998. da je bio zdrav. U mladoj reprezentaciji uzrasta do 22 godine, koja se te 1998. na šampionatu Evrope u Italiji okitila zlatnim odličjem, Zvezdu su u reprezentaciji zastupali Igor Rakočević, Marko Jarić i Jovo Stanojević. Što se tiče Luke Pavićevića, klub se dogovorio sa igračem da ga pusti jer je dobio izuzetno povoljnu ponudu iz inostranstva. Kod Mirka Milićevića je problem bio taj što su u tadašnjim prilikama zakasnili da ga registruju za igranje utakmica u domaćem šampionatu, već bi ga registrovali samo za evroligaške mečeve.
Pavićević je za Zvezdu nastupao tokom cele sezone 1998/1999, a kasnije je u tom klubu i završio igračku karijeru u sezoni 2002/2003. Međutim, propali su i pregovori oko povratka Mirka Milićevića.
Ondašnja JUBA liga je svojevremeno bila među kvalitetnim šampionatima u Evropi. Konkurencija je sredinom devedesetih bila izuzetno jaka. Govoreći o rivalima, pri samom kraju intervjua Vojislav Stojaković je odgovorio da su Zvezda, Partizan i Budućnost u to vreme bili ispred svih, kao i da su Beobanka, Radnički sa Crvenog krsta, Beopetrol i FMP bili jednako konkurentni timovi u tadašnjim prilikama.
Bonus pitanje — odnosilo se na žensku košarkašku sekciju i na slučaj „Katarina Lazić“, koji se ticao naše tada najperspektivnije košarkašice u Jugoslaviji. Katarina Lazić je Zvezdu napustila zbog nezadovoljstva statusom u klubu. Tim povodom je Vojislav Stojaković izneo sledeće stanovište:
„Zvezda neće ni sa kim da ratuje. Da je Katarina Lazić želela da ostane, mogla je, ali nije imala strpljenja. Niko je nije oterao, sama je otišla“.
Izvor: „Super koš“, avgust 1998.
Sve vesti možete komentarisati i na našem FORUM
Dodajte komentar