Август 1998: Тадашњи председник КК Црвена звезда Војислав Стојаковић је за „Супер кош“ говорио о клупском пројекту до врха Европе, трансформацији кошаркашке секције у предузеће, о томе да ли је Звезда успела да сруши Партизан током хаотичне сезоне 1997/1998, као и о новом маркетиншком имиџу по узору на НБА.
Новембра 1996. године, на измаку првих 100 дана у улози председника КК Црвена звезда, Војислав Стојаковић је, објашњавајући зашто су „црвено-бели“ били при дну првенствене табеле у домаћем шампионату и испали у осмини финала националног купа, рекао и следеће: „Звездин савезник је време, а непријатељ нестрпљење. Звездин циљ је да идуће године избори пласман у Европску лигу шампиона за сезону 1998/1999.“
Отада су у клубу са највише домаћих трофеја мењали играче и тренере на начин који је остављао утисак да у свему нема јасног плана. Резултат је да је Црвена звезда једина током сезоне 1998/1999 у Евролиги бранила част државе која је све до 2006. уживала у титули светског репрезентативног првака.
„Био је то наш ход по мукама. Први задатак који смо себи поставили био је да зауставимо пад. Успели смо и дошли до финала „Купа Радивоја Кораћа“, који смо такорећи освојили, али остали без трофеја. Нашу шансу у Европи настављамо да тражимо“ — биле су речи Војислава Стојаковића, тада првог човека клуба са малог Калемегдана, док је у рукама држао реферат под насловом „Црвена звезда, Евролига 2000“.
Црвена звезда је освајањем титуле првака државе у сезони 1997/1998 практично срушила Партизанов пројекат „шампион Европе до 2000. године“. На питање да ли је Звезда у то време имала ресурса да узврати са нечим сличним, одговорио је:
„Не слажем се да је Звезда на било који начин срушила Партизан. Ми смо прошлих година били суочени са монополом Партизана у нашим такмичењима, а титулу смо освојили иако нисмо играли против „вечитог ривала“. Победили смо Железник у финалу, а не знам да ли бисмо добили Партизан. Сигурно је да су наши односи коректни. Са јаким Партизаном јача је и Црвена звезда. Највише бисмо волели да ми сачувамо једно место за Југославију у Евролиги, а да Партизан и Будућност изборе још по једно па да имамо три представника. Циљ Црвене звезде није да одмах иде на титулу првака Европе, желимо да постанемо стандардан учесник Евролиге, а не да играмо „фајнал фор“ па да изгубимо место у том такмичењу“, алудирајући на Партизанов успех у Евролиги у сезони 1997/1998.
Шта је клуб предузео пред деби у елитном кошаркашком такмичењу:
„Наша стратегија се састоји из више сегмената. Први је да дођемо до озбиљне трансформације у спортско предузеће и напустимо праксу животарења. То ћемо постићи кроз тзв. докапитализацију где ће спонзори заузврат добијати део управљачког права и дивиденде. Буџет највећих европских клубова је 20 милиона немачких марака у просеку, што је четири, пет пута више него што има Црвена звезда. Битна промена коју ћемо извести је наплаћивање улазница. По том основу клуб ће морати да оствари најмање пет милиона динара годишњег прихода. Карту ће морати свако да купи, осим, наравно, логичких изузетака. Од утакмица у Евролиги направићемо прворазредне медијске догађаје. Биће ту и нечег новог, са искуствима из НБА лиге која могу да се примене у нашим условима. Звезда ће изградити свој имиџ у Европи.“
У првој фази надметања у Евролиги током сезоне 1999/1999, Звезда је за пролазак у другу фазу надметања добила изузетно тешке противнике (Панатинаикос, Ефес Пилсен, ТДК Манреса, Макаби Тел Авив и Цибона). Поједини Звездини чланови су у то време изјавили да је циљ да се не заузме последње место у групи, што су многи протумачили као погрешан прилаз почетку такмичења.
„Само онај ко пође од максимума може да га оствари, јер често они који полазе од највећих жеља не успевају да их реализују. Ми смо у жестоком друштву, група нам није лака, а мислим да после прегруписавања можемо до трећег места.“
Осврнуо се и на Звездин старт у својој дебитантској евролигашкој сезони (1998/1999) против загребачке Цибоне пред празним „Пиониром“ 24. септембра 1998.
„Припреме за ту утакмицу су у току. Сигурно је да ћемо обезебедити све услове, а то што играмо без публике не мора да буде отежавајућа околност. Нама више не смеју да се понове догађаји из утакмице са Мешом, због којих ћемо сада играти без навијача, ни они из сусрета са Партизаном. Црвена звезда ће предузети све што је у њеној моћи, али кад су навијачи у питању у обзир долазе и остали чиниоци из образовно-социјалних система у надлежним институцијама. Сви навијачи су добро дошли, а посао организатора је да сузи маневарски простор за могуће проблеме“.
Клуб се веома ангажовао око довођења правих и квалитетних појачања за сезону 1998/1999. У то време списак појачања за међународне мечеве није био комплетиран.
„Састав стручног штаба је познат, шеф је Бора Џаковић, тренер Павићевић, Стеван Караџић помоћник. У тиму је десет играча: Видачић, Јарић, Топић, Поповић, Болић, Ракочевић, Станојевић, Јестратијевић, Цветковић и (Стеван) Пековић. Уз њих биће и јуниори Вујанић, Тица… Од ове године имамо и „Б“ тим „Звезда Рума“ у коме ће играти Звездине наде, а тренер је Јоца Антонић. То је тим за који сматрамо да има квалитет за наше циљеве, мада смо имали и жеље које нисмо могли да испунимо из објективних разлога“.
Причу о жељеним и неиспуњеним обећањима Стојаковић је започео речима да је прво желео да се у клуб врате Звездини потомци Саша Обрадовић и Дејан Томашевић. Наредни на листи клупских жеља био је каснији играч „црно-белих“ Владо Шћепановић, али тада управа подгоричке Будућности није хтела да га пусти, већ да одради још две године уговора. У објективне разлоге је навео и обештећења од два милиона марака за Александра Ђорђевића, 400.000 марака за Николу Булатовића…
Сви играчи које је желео да доведе били су чланови славне репрезентативне посаде из Атине 1998. Од раније је било познато да се клуб договорио са Луком Павићевићем као потенцијалним појачањем, као и да се преговарало са још једним Звездиним дететом — Мирком Милићевићем, који је за Звезду први пут играо између 1982. и 1988. године.
На констатацију да је имао жељу да ангажовањем трофејних репрезентативаца направи „Југославију у малом“ одговорио је да је из Звезде у то време долазило пет репрезентативаца. У сениорској су се у то време нашли Миленко Топић и Никола Јестратијевић, за ког је навео да би сигурно ишао у Атину 1998. да је био здрав. У младој репрезентацији узраста до 22 године, која се те 1998. на шампионату Европе у Италији окитила златним одличјем, Звезду су у репрезентацији заступали Игор Ракочевић, Марко Јарић и Јово Станојевић. Што се тиче Луке Павићевића, клуб се договорио са играчем да га пусти јер је добио изузетно повољну понуду из иностранства. Код Мирка Милићевића је проблем био тај што су у тадашњим приликама закаснили да га региструју за играње утакмица у домаћем шампионату, већ би га регистровали само за евролигашке мечеве.
Павићевић је за Звезду наступао током целе сезоне 1998/1999, а касније је у том клубу и завршио играчку каријеру у сезони 2002/2003. Међутим, пропали су и преговори око повратка Мирка Милићевића.
Ондашња ЈУБА лига је својевремено била међу квалитетним шампионатима у Европи. Конкуренција је средином деведесетих била изузетно јака. Говорећи о ривалима, при самом крају интервјуа Војислав Стојаковић је одговорио да су Звезда, Партизан и Будућност у то време били испред свих, као и да су Беобанка, Раднички са Црвеног крста, Беопетрол и ФМП били једнако конкурентни тимови у тадашњим приликама.
Бонус питање — односило се на женску кошаркашку секцију и на случај „Катарина Лазић“, који се тицао наше тада најперспективније кошаркашице у Југославији. Катарина Лазић је Звезду напустила због незадовољства статусом у клубу. Тим поводом је Војислав Стојаковић изнео следеће становиште:
„Звезда неће ни са ким да ратује. Да је Катарина Лазић желела да остане, могла је, али није имала стрпљења. Нико је није отерао, сама је отишла“.
Извор: „Супер кош“, август 1998.
Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМ
Додајте коментар