Analiza prva dva meča finalne serije plej ofa

Ekipa koja je dobrim delom sezone ličila na raštimanu bandu u poslednjih par dana deluje apsolutno naštimano i kompaktno, kao da su sezonama zajedno i žive za ovaj klub. 

 

Nisu igrači sami krivi za to kako su pre ove utakmice izgledali (bolesti, povrede, dolasci, odlasci, promena trenera, skrivanje karata…), ali to nije tema ovog teksta.

 

Svi su u ovu seriju ušli puni skeptičnih misli i spremni na razočarenje. Ali, nekako se od prvog podbacivanja osetila želja, nada, strast, sinergija. Prve dve utakmice obeležava granitna odbrana naših bekova, Kobs i Ivanović se sigurno ne sećaju da su u proteklih par sezona vezali dve ovako napadački slabe utakmice. Branko Lazić i Lengston Hol su ih od prve sekunde uštopali i nisu im dali vremena da razmišljaju. Budućnost je pokušavala svašta, pre svega da ubrza tranziciju, trči Zvezdi u leđa, da igraju na postu, ali nije vredelo. Neverovatna energija koju su doneli Dobrić i kapiten Lazić i njihova spremnost da trče u stavu sve do poslednjeg atoma snage su u potpunosti izbacili iz takta sve bekove Podgoričana. Petar Popović je prelako ušao u problem sa faulovima u drugoj utakmici i tako je Budućnost brzo ostala uskraćena za svog najboljeg defanzivca na perimetru. Melvin Edžim je tokom dosadašnjeg toka serije totalno isfrustriran. Davidovac, Dobrić, Laza i Lojd su ga zajedničkim snagama ukrotili i on nije ostavio nikakav uticaj na igru iako je ključni šraf tima tokom cele sezone. A sada ono najvažnije-odbrana od pika. Kuzmić i Hol, iako jako ofanzivno ograničeni igrači, dali su sve od sebe i zatvorili svaku moguću liniju dodavanja izuzev onih nebeskih skokova Vilija Rida u prvoj utakmici (u drugoj su i to neutralisali). Problem u drugoj utakmici bila je i šuterska rapsodija Danila Nikolića. I tu nema neke filozofije. Svi znaju da će se nakon pika otvoriti u pop, neki šutevi su i bili dobro otežani, ali zahvaljujući svom visokom izbačaju, i ti šutevi su dirali samo dno mrežice. Noko je drugu utakmicu odigrao izuzetno. Opšti utisak je da je ova, izuzetno ofanzivno široka i jaka, ekipa Budućnosti svedena na minimum. Šehović i Dela Vale kao da nisu ni igrali do sada, potpuno odsustvo njihovog doprinosa. Mitrović je u prvoj utakmici zadavao velike muke našim visokim igračima svojim proigravanjima i skokovima u napadu, međutim u drugoj je jedva video parket i bio je jako dobro sačuvan.

 

Što se napadačkog dela tiče, nije bilo nekih mudrosti, igralo se jako i u meso. Trčalo se u tranziciji na početku druge utakmice i sjajno se odrazilo na rezultat. Kasnije inspiracija staje jer se odbrana Budućnosti konsolidovala. Lojda u 3/4 staje šut ali se za njega i dalje igraju akcije u kojima nakon pika ostavlja igrača na leđima dok ga Rid najčešće brani u dropu. Ni to više nije prolazilo, pa je sve išlo u Dobrićeve ruke na kraju. Totalno je kao razigravač iznenadio Milojevića i pored par ključnih šuteva koje je pogodio, razigrao je par puta i saigrače (pre svega Simonovića pred sam kraj utakmice) i tako stavio igračima Budućnosti do znanja da je i dobar kreator pa nisu smeli ni da mu izlaze na šut. Potpuno preuzimanje odgovornosti u svoje ruke kojim ostavlja pitanje mogu li se češće očekivati ovakve partije od njega. Hol nije imao ulogu u napadu, a Kuzmić je čistio prostor u reketu i pravio blokove za bekove. Noko je sjajno trčao u oba smera. Simon je prelomio utakmicu sa svoja dva izuzetno hrabra ulaza u 4/4. Uskokovićevi minuti na terenu u obe utakmice bili su jako kritični pa bi bilo sjajno da se Volden vrati što pre, a Uskoković preuzme sve Holove minute u KLS i tako podigne igru na viši nivo. 

 

Da li se može uzeti brejk u Podgorici i time okončati serija? Zašto da ne! Ako publika bude i blizu korektna kao u Beogradu i naši igrači ne budu bili izloženi raznim pritiscima verujem da možemo pehar podići već u subotu.