Анализа прва два меча финалне серије плеј офа

Екипа која је добрим делом сезоне личила на раштиману банду у последњих пар дана делује апсолутно наштимано и компактно, као да су сезонама заједно и живе за овај клуб. 

 

Нису играчи сами криви за то како су пре ове утакмице изгледали (болести, повреде, доласци, одласци, промена тренера, скривање карата…), али то није тема овог текста.

 

Сви су у ову серију ушли пуни скептичних мисли и спремни на разочарење. Али, некако се од првог подбацивања осетила жеља, нада, страст, синергија. Прве две утакмице обележава гранитна одбрана наших бекова, Кобс и Ивановић се сигурно не сећају да су у протеклих пар сезона везали две овако нападачки слабе утакмице. Бранко Лазић и Ленгстон Хол су их од прве секунде уштопали и нису им дали времена да размишљају. Будућност је покушавала свашта, пре свега да убрза транзицију, трчи Звезди у леђа, да играју на посту, али није вредело. Невероватна енергија коју су донели Добрић и капитен Лазић и њихова спремност да трче у ставу све до последњег атома снаге су у потпуности избацили из такта све бекове Подгоричана. Петар Поповић је прелако ушао у проблем са фауловима у другој утакмици и тако је Будућност брзо остала ускраћена за свог најбољег дефанзивца на периметру. Мелвин Еџим је током досадашњег тока серије тотално исфрустриран. Давидовац, Добрић, Лаза и Лојд су га заједничким снагама укротили и он није оставио никакав утицај на игру иако је кључни шраф тима током целе сезоне. А сада оно најважније-одбрана од пика. Кузмић и Хол, иако јако офанзивно ограничени играчи, дали су све од себе и затворили сваку могућу линију додавања изузев оних небеских скокова Вилија Рида у првој утакмици (у другој су и то неутралисали). Проблем у другој утакмици била је и шутерска рапсодија Данила Николића. И ту нема неке филозофије. Сви знају да ће се након пика отворити у поп, неки шутеви су и били добро отежани, али захваљујући свом високом избачају, и ти шутеви су дирали само дно мрежице. Ноко је другу утакмицу одиграо изузетно. Општи утисак је да је ова, изузетно офанзивно широка и јака, екипа Будућности сведена на минимум. Шеховић и Дела Вале као да нису ни играли до сада, потпуно одсуство њиховог доприноса. Митровић је у првој утакмици задавао велике муке нашим високим играчима својим проигравањима и скоковима у нападу, међутим у другој је једва видео паркет и био је јако добро сачуван.

 

Што се нападачког дела тиче, није било неких мудрости, играло се јако и у месо. Трчало се у транзицији на почетку друге утакмице и сјајно се одразило на резултат. Касније инспирација стаје јер се одбрана Будућности консолидовала. Лојда у 3/4 стаје шут али се за њега и даље играју акције у којима након пика оставља играча на леђима док га Рид најчешће брани у дропу. Ни то више није пролазило, па је све ишло у Добрићеве руке на крају. Тотално је као разигравач изненадио Милојевића и поред пар кључних шутева које је погодио, разиграо је пар пута и саиграче (пре свега Симоновића пред сам крај утакмице) и тако ставио играчима Будућности до знања да је и добар креатор па нису смели ни да му излазе на шут. Потпуно преузимање одговорности у своје руке којим оставља питање могу ли се чешће очекивати овакве партије од њега. Хол није имао улогу у нападу, а Кузмић је чистио простор у рекету и правио блокове за бекове. Ноко је сјајно трчао у оба смера. Симон је преломио утакмицу са своја два изузетно храбра улаза у 4/4. Ускоковићеви минути на терену у обе утакмице били су јако критични па би било сјајно да се Волден врати што пре, а Ускоковић преузме све Холове минуте у КЛС и тако подигне игру на виши ниво. 

 

Да ли се може узети брејк у Подгорици и тиме окончати серија? Зашто да не! Ако публика буде и близу коректна као у Београду и наши играчи не буду били изложени разним притисцима верујем да можемо пехар подићи већ у суботу.