Anadolu Efes je dobio šta je želeo: pobedu koja ih šalje u plej-in, Crvena zvezda je dobila ono što je provocirala čitave sezone: debakl.
Želeli su Turci samo jedno uoči utakmice i došli do toga više nego ubedljivo: pobeda 100-55 koja ih lansira na 9. mesto u plej-inu, ostavivši poniženu i demontiranu Crvenu zvezdu da se pokuplja sa parketa, da begom odlazi iz Istanbula, glavom bez obzira na svoje poslednje ovosezonsko evroligaško stratište.
Na oproštaju od ovosezonske Evrolige, Crvena zvezda je bila konkurentna jednu četvrtinu, stajavši blizu egala, držeći se blizu Efesa (15-11 u prvom periodu). Međutim, domaćini su potom nagazili po gasu i sa Brajantom postigli deset uzastopnih poena, povisivši tako na 31-18. Dvocifrena razlika održavana je do kraja poluvremena (45-31), pri čemu je Brajant imao 19 poena, a da nije promašio nijedan šut.
Nastavak je bio… monolog Efesa koja je konstantno povećavao distancu od crveno-belih. Osmani je trojkom prvi put povisio rezultat na + 20 (51-31) i treća četvrtina je završena na 76-44, što je odnelo dosta živaca. Neposredno pred kraj trećeg perioda isključen je Miloš Teodosić koji se žestoko okomio na sudiju Huana Karlosa Garsiju.
Džoel Bolomboj je bio kolateralna šteta Džonsove frustracije, pa je Crvena zvezda morala i bez njega da privede utakmicu kraju negde oko polovine poslednje četvrtine. Ubrzo potom, razlika je dostigla vrhunac na + 48 (92-44), uz to da je rezultat u tom periodu išao do 16-0, pre nego što je ravnodušni Džavonte Smart prekinuo niz.
Efes je u poslednjim minutima nadirao pošto je želelo da zatvori utakmicu sa 100 poena, što su postigli 20 sekundi pre finala, uz Dereka Vilisa. Kraj je označio veliko slavlje za punu dvoranu Sinan Erdem, a za Crvenu zvezdu kraj evroligaške sezone na razočaravajućem 16. mestu sa skorom 11-23.
Iako je uoči sezone najavljivan plasman na fajnal-for, Zvezda je rang sebi pronašla među poslednje tri ekipe u takmičenju. Neslavni kraj kulminirao je u Istanbulu, kao isprovociran potezima i ponašanjima Zvezdinog rukovodstva – počev od smene trenera, prevaljivanja krivice, bežanje od odgovornosti, loše selekcije; do netransparentnosti o zdravstvenim stanjima velikog broja igrača.
Večarašnja sramota ne menja mnogo toga, od ranije su ugašene sve ambicije i znalo se gde će klub završiti u ovogodišnjoj evropskoj avanturi. Ipak, ovo dođe kao neki vid distribucije sportske pravde.
Crvena zvezda je bila puki statista u evroligaškom društvu. Ponašala se nepošteno – prema takmičenju, prema sportu, prema navijačima i prema samoj sebi. Od kraja januara se igralo pro forme, iz čiste formalnosti, bez želje za podvigom. Možda će se ovo delimično zamaskirati osvajanjem regionalne lige, ali ako se trofej jadranskog prvaka ne vrati na Mali Kalemegdan, pitanja pred odgovornima će se samo produžiti, a za Crvenu zvezdu će se postaviti znak pitanja pred pitanjem kada će sledeći put igrati Evroligu.
Dodajte komentar