Nade Crvene zvezde da će stići do plej-ina ozbiljno su umanjene nakon još jednog sramotnog poraza koji nije smeo da se priušti. Nedosledna forma Zvezdinog tima nastavlja da ometa njen pokušaj da održi korak sa protivnicima koji traže desetu poziciju, a sa jučerašnjim porazom kontakt sa tim stremljenjima verovatno je prekinut.
Kažemo verovatno, jer teorija ostavlja široku mogućnost da se crveno-beli dokopaju karte za plej-in, kao i što je za očekivati da će tim koji ima bar malo ponosa svaku do kraja utakmicu igrati sa nožem u zubima, kao da je eliminaciona. Takvim pristupom pobediti Valensiju i Barselonu neće biti nemoguće, ali problem ovog Zvezdinog tima je što će posle doći neki Žalgiris i ostaviti je bez pobede kad joj najviše treba.
Kad treba da pokaže da je nešto više od prosečnog tima, Crvena zvezda udari u berlinski zid. Pri tome, ne vezujte ovu sitntagmu samo za geografsku odrednicu i gostovanje berlinskoj Albi koja je tek dala šlagvort da o ovome raspravljamo. Zvezdin berlinski zid su i Asvel i Baskonija, i brojni drugi evroligaši ne samo ove nego i godinama unazad, uglavnom davljenici, o koje se saplitala kada bi htela da prebegne na vedriju stranu.
Na kraju Drugog svetskog rata, pobednički saveznici podelili su Berlin. Istočni sektor je postao glavni grad komunističke Istočne Nemačke iz koje su mnogi njeni stanovnici želeli da pobegnu glavom bez obzira pred represijom strašnog režima. Od tada do 1961. godine, mnogi istočni Nemci, ponekad i po dve hiljade dnevno, bežali su u Zapadni Berlin, često bez ičega osim odeće koju su imali na sebi. U leto 1961. zid je podignut, a Istočna Nemačka je zabranila svojim građanima da ga prelaze, rizikujući da ih graničari odmah upucaju. I tako dugih 28 godina, do 1989. kada je Istočna Nemačka otvorila granicu. Berlinci su slavili razbijanjem komada zida na masovnim demonstracijama koje su potrajale i narednog dana. Zid je od tada srušen.
Ne želeći da zadiremo u ideološka i revidirana gledišta političkih implikacija po današnjicu ovim činom, kratki osvrt na istoriju poslužiće nam samo kao simbol i lajtmotiv na slučaj Crvene zvezde koja je kao, bivša Istočna Nemačka, postala simbol nesposobnosti.
Berlinski zid je bio simbol nesposobnosti komunističke države da spreči svoje građane da odu kada imaju izbora. Crvena zvezda (čitaj: uprava) se profiliše kao nesposobni evroligaš koji ne može da napravi iskorak i kad se sve crta da bude tako. Koji god trener na klupi bio, kakav god roster bio na raspolaganju, od uvođenja ligaškog formata Evrolige svaki nastup Crvene zvezde liči jedan na drugi. Uvek nadomak cilja, ali realno jako daleko od njega. Zvezda nikad nije uspela da sruši svoj berlinski zid, pri čemu su se razne Albe, Asveli, Žalgirisi, Bamberzi i Himkiji javljali kao kakvi Štazijevci koji će je upucati taman kad pokuša da prebegne tamo gde želi da bude.
Razumljiv je kliše koji kaže da “u Evroligi svi mogu da pobede svakoga” ali timovi koji sanjaju o “nečemu više”, sa jedne strane ne treba da se dokazuju samo na svom terenu, a da sa druge strane u gostima moraju da jure bezglavo pobede protiv timova koji su slabiji i sa nižim nivoom kvaliteta.
Sam početak jučerašnjeg meča je nalikovao na nešto što bi više moglo da odgovara Zvezdi. Igralo se neefikasno, u ispresecanom ritmu, na mali broj poena. Međutim, u drugom kvartalu Alba je partijala po terenu i povela 38-26 u 17. minutu zahvaljujući trojci Meta Tomasa nakon što je ukrao loptu Hangi, donevši svom timu + 12 prvi put na utakmici. Raspala se nadalje Zvezdina igra na terenu pa je i Pročida ukrao loptu Gedraitisu i poentirao za +18.
Kao turista na mestu gde će biti održan za upravu ciljani F4 izgledala je Crvena zvezda, uhvaćena u ritmu domaćeg tima koji voli da napade završava brzo, jer mu ne prija postavljena odbrana budući da nema dobre organizatore igre. Kao da Janis Sferopulos ništa nije naučio iz Vilerbana, kao da Zvezdini igrači nisu znali da je Alba četvrta ekipa po broju ukradenih lopti i da je to njihovo oružje uz prepoznatljivi ritam koji im prija još od vremena Aita Renesea.
U trećem periodu Zvezda je osetila moć Meta Tomasa, koji se prošle godine samoproglasio za najboljeg šutera na svetu. Možda Amerikanac to ničim nije pokazivao u svojim nastupima, ali kad je sa duge strane Crvena zvezda kao rival i nemoguće stvari postanu stvarnost. Na startu je pogodio dve vezane trojke, da bi u 23. minutu opet pogodio za 57-41 i tako stigao do 14 poena.
Zvezda je očajnički pokušavala da se vrati u igru, Met Tomas je, međutim, ponovo bio prisutan, a njegova peta trojka (5/7 trojki, 19 poena) ponovo je povećala razliku na 14 poena i to nakon što su Albini igrači pre toga uhvatili tri ofanzivna skoka u tom napadu (?!). Prekasno je ekipa Janisa Sferopulosa počela da pokazuje svoje najbolje trenutke, pa iako je istopila ogroman minus i stigla na dva poseda zaostatka, Alba je sačvala svoje i zasluženo pobedila. Već viđeno mnogo puta ove sezone, ali i u svim ranijim godinama iza nas.
U Crvenoj zvezdi se uvek mnogo toga menjalo iz sezone u sezonu, od igrača do trenera. Ostajala je samo uprava koja je svojim potezima išla iz lošeg ka gorem. Klub kao da trpi kosmičku (ne)pravdu, pa se uvek skrha kad pokuša da pređe svoj ”berlinski zid”. Ako su Berlinci morali da čekaju 28 godina da bi ponovo mogli tamo kuda žele, za Zvezdu bi tolike godine bile previše. Crvena zvezda je poput prosečnog stanovnika u Istočnoj Nemačkoj postala talac njenih kratkovidih i loših upravnika. Međutim, sa rušenjem zida postalo je drugačije, samo je pitanje može li i Crvena zvezda da sruši svoj berlinski zid i po kojoj ceni?
Dodajte komentar