Наде Црвене звезде да ће стићи до плеј-ина озбиљно су умањене након још једног срамотног пораза који није смео да се приушти. Недоследна форма Звездиног тима наставља да омета њен покушај да одржи корак са противницима који траже десету позицију, а са јучерашњим поразом контакт са тим стремљењима вероватно је прекинут.
Кажемо вероватно, јер теорија оставља широку могућност да се црвено-бели докопају карте за плеј-ин, као и што је за очекивати да ће тим који има бар мало поноса сваку до краја утакмицу играти са ножем у зубима, као да је елиминациона. Таквим приступом победити Валенсију и Барселону неће бити немогуће, али проблем овог Звездиног тима је што ће после доћи неки Жалгирис и оставити је без победе кад јој највише треба.
Кад треба да покаже да је нешто више од просечног тима, Црвена звезда удари у берлински зид. При томе, не везујте ову ситнтагму само за географску одредницу и гостовање берлинској Алби која је тек дала шлагворт да о овоме расправљамо. Звездин берлински зид су и Асвел и Басконија, и бројни други евролигаши не само ове него и годинама уназад, углавном дављеници, о које се саплитала када би хтела да пребегне на ведрију страну.
На крају Другог светског рата, победнички савезници поделили су Берлин. Источни сектор је постао главни град комунистичке Источне Немачке из које су многи њени становници желели да побегну главом без обзира пред репресијом страшног режима. Од тада до 1961. године, многи источни Немци, понекад и по две хиљаде дневно, бежали су у Западни Берлин, често без ичега осим одеће коју су имали на себи. У лето 1961. зид је подигнут, а Источна Немачка је забранила својим грађанима да га прелазе, ризикујући да их граничари одмах упуцају. И тако дугих 28 година, до 1989. када је Источна Немачка отворила границу. Берлинци су славили разбијањем комада зида на масовним демонстрацијама које су потрајале и наредног дана. Зид је од тада срушен.
Не желећи да задиремо у идеолошка и ревидирана гледишта политичких импликација по данашњицу овим чином, кратки осврт на историју послужиће нам само као симбол и лајтмотив на случај Црвене звезде која је као, бивша Источна Немачка, постала симбол неспособности.
Берлински зид је био симбол неспособности комунистичке државе да спречи своје грађане да оду када имају избора. Црвена звезда (читај: управа) се профилише као неспособни евролигаш који не може да направи искорак и кад се све црта да буде тако. Који год тренер на клупи био, какав год ростер био на располагању, од увођења лигашког формата Евролиге сваки наступ Црвене звезде личи један на други. Увек надомак циља, али реално јако далеко од њега. Звезда никад није успела да сруши свој берлински зид, при чему су се разне Албе, Асвели, Жалгириси, Бамберзи и Химкији јављали као какви Штазијевци који ће је упуцати таман кад покуша да пребегне тамо где жели да буде.
Разумљив је клише који каже да “у Евролиги сви могу да победе свакога” али тимови који сањају о “нечему више”, са једне стране не треба да се доказују само на свом терену, а да са друге стране у гостима морају да јуре безглаво победе против тимова који су слабији и са нижим нивоом квалитета.
Сам почетак јучерашњег меча је наликовао на нешто што би више могло да одговара Звезди. Играло се неефикасно, у испресецаном ритму, на мали број поена. Међутим, у другом кварталу Алба је партијала по терену и повела 38-26 у 17. минуту захваљујући тројци Мета Томаса након што је украо лопту Ханги, доневши свом тиму + 12 први пут на утакмици. Распала се надаље Звездина игра на терену па је и Прочида украо лопту Гедраитису и поентирао за +18.
Као туриста на месту где ће бити одржан за управу циљани F4 изгледала је Црвена звезда, ухваћена у ритму домаћег тима који воли да нападе завршава брзо, јер му не прија постављена одбрана будући да нема добре организаторе игре. Као да Јанис Сферопулос ништа није научио из Вилербана, као да Звездини играчи нису знали да је Алба четврта екипа по броју украдених лопти и да је то њихово оружје уз препознатљиви ритам који им прија још од времена Аита Ренесеа.
У трећем периоду Звезда је осетила моћ Мета Томаса, који се прошле године самопрогласио за најбољег шутера на свету. Можда Американац то ничим није показивао у својим наступима, али кад је са дуге стране Црвена звезда као ривал и немогуће ствари постану стварност. На старту је погодио две везане тројке, да би у 23. минуту опет погодио за 57-41 и тако стигао до 14 поена.
Звезда је очајнички покушавала да се врати у игру, Мет Томас је, међутим, поново био присутан, а његова пета тројка (5/7 тројки, 19 поена) поново је повећала разлику на 14 поена и то након што су Албини играчи пре тога ухватили три офанзивна скока у том нападу (?!). Прекасно је екипа Јаниса Сферопулоса почела да показује своје најбоље тренутке, па иако је истопила огроман минус и стигла на два поседа заостатка, Алба је сачвала своје и заслужено победила. Већ виђено много пута ове сезоне, али и у свим ранијим годинама иза нас.
У Црвеној звезди се увек много тога мењало из сезоне у сезону, од играча до тренера. Остајала је само управа која је својим потезима ишла из лошег ка горем. Клуб као да трпи космичку (не)правду, па се увек скрха кад покуша да пређе свој ”берлински зид”. Ако су Берлинци морали да чекају 28 година да би поново могли тамо куда желе, за Звезду би толике године биле превише. Црвена звезда је попут просечног становника у Источној Немачкој постала талац њених кратковидих и лоших управника. Међутим, са рушењем зида постало је другачије, само је питање може ли и Црвена звезда да сруши свој берлински зид и по којој цени?
Додајте коментар