Поводом седам година од смрти једног од најбољих српских кошаркашких тренера, Александра Аце Петровића, доносимо вам интервју са њим дат Браци Ђорђевићу за други број часописа „Баскет“, објављен новембра 2002.
Биографија Аце Петровића
Ацо Петровић је био један од представника старог кова српске тренерске школе и неко ко је знао младе таленте да избруси до савршенства. Рођен је 14. октобра 1959. године у Пожеги, где је завршио основну школу; потом се преселио у Београд, где је почео да се интересује за кошарку. Први клуб за који је играо је био Раднички са Црвеног крста.
„Дуда Ивковић био ми је први тренер, док није отишао у Партизан. После тога тренирали су ме Пива Ивковић и Бора Ценић.“
Никада није имао прволигашку каријеру зато што се кошарком играчки бавио на нижеразредном нивоу, играјући за мање клубове.
Када сам завршио студије и прекинуо каријеру имао сам 30 година. Интересовање за кошарку било је и даље велико, практично, то је био хоби без кога нисам могао.
Тренерску каријеру започео је у Беовуку 1990. године. Једно време је радио у нижеразредном Старом Граду, а 1993. је дошао у Раднички. Током четири године рада на Црвеном крсту је тренирао и пионире и кадете и јуниоре, једне сезоне био је помоћник у првом тиму, а пола сезоне и први тренер овог култног клуба.
Раднички је напустио 1997. и целу сезону 1997/1998 је провео у Звезди, у којој је током те наведене хаотичне, а успешне сезоне, крунисане титулом првака државе, обављао функцију помоћног тренера. Његов највећи тренерски успон везује се за железнички ФМП, у којем је радио пет сезона, од 1998. до 2003; ту се рачуна и краћи прекид у сарадњи током сезоне 2001/2002, коју је започео управо у ФМП-у, одакле је са позиције тренера смењен на старту сезоне, након два пораза остварених у прва два кола ондашње ЈУБА лиге; остатак лигашког дела сезоне 2001/2002 је провео у Радничком са Црвеног крста, а пред почетак плеј-офа у сезони 2001/2002. вратио се у ФМП, у чијим је редовима остао до краја сезоне 2002/2003.
Ацо није дуго седео скрштених руку након што му је управа ФМП-а априла 2003. уручила отказ после после три узастопна пораза у завршници првенства СР Југославије/Србије и Црне горе зато што је на почетку сезоне 2003/2004 преузео вршачки Хемофарм. Након што је управа наведеног вршачког клуба на крају сезоне 2003/2004 закључила да је њихов некадашњи тренер Жељко Лукајић ипак боље решење за клуб, Ацо се отиснуо у иностранство и следеће три сезоне (2004/2005 — 2006/2007) радио је у руској Локомотиви из Ростова, коју је одвео до финала ФИБА-иног Еврочеленџ купа у сезони 2004/2005.
Од страних клубова је водио још казањски Уникс у два наврата (2007 — 2009, и током већег дела сезоне 2012/2013), литвански Жалгирис из Каунаса током првог дела 2010. године и украјински Азовмаш током другог дела 2011. године.
Након одласка из Уникса, а пре рада у Жалгирису, вратио се у Звезду као главни тренер клуба на почетку турбулентне и проблематичне сезоне 2009/2010; три месеца након уговорене сарадње, након првих 14 кола у регионалној АБА лиги, Звезда је заузимала осмо место са шест победа и осам пораза, а Ацо и управа клуба су споразумно раскинули сарадњу.
Последњи ангажман у неком од наших клубова је имао поново у ФМП-у, од фебруара до јуна 2011. године, пре него што је челни човек популарних железничких „лименкара“ Небојша Човић одлучио да уђе у стратешку сарадњу са Звездом ради спашавања кошаркашке секције „црвено-белих“. Ацо се вратио у стари ФМП као замена за Бошка Ђокића, који је смењен због разимоилажења у ставовима са управом клуба, и то у тренутку када је са скором од 20 победа и 2 пораза заузимао челну позицију у Кошаркашкој лиги Србије. Четири месеца касније је Ацо смењен, и то након обезбеђене позиције у плеј-офу Суперлиге Србије, која је клубу загарантовала место у АБА лиги наредне сезоне, а Звезда је учешће у Суперлиги завршила као прва испод црте, која јој испрва теоретски није дала шансе за учешће у АБА лиги наредне сезоне, али се спасила испадања захваљујући коначном успостављању стратешке сарадње са ФМП-ом, коју је иницирао Драган Капичић још 2001. године, као што је својевремено изјавио Небојша Човић.
Последњи његов меч у клупској тренерској каријери био је управо меч који је Уникс из Казања одиграо против Звезде у Еврокупу током сезоне 2012/2013. Након тога, констатована му је болест амиотрофичне латералне склерозе, те је убрзо престао са радом. После дуге и тешке борбе са овом опаком болешћу, преминуо је 1. децембра 2014. године.
Ацо Петровић је радио и са јуниорском репрезентацијом, а био је и део стручног штаба репрезентације у два наврата, први пут између 1999. и 2002. године, а други пут током 2009. и 2010. године. Током припрема репрезентације за ЕП у Паризу 1999. и Олимпијаду у Сиднеју 2000. је као придружени члан стручног штаба искључиво посматрао тренинге Жељка Обрадовића, а доласком Светислава Пешића на позицију селектора, постао је његов помоћни тренер; управо Аца је био један од заслужних за последње освојене репрезентативне титуле првака Европе и света 2001. у Истанбулу и 2002. у Индијанаполису. Други мандат у репрезентативном стручном штабу на функцији помоћног тренера имао је код управо свог првог тренера, покојног Душана Дуде Ивковића, током трајања ЕП у Пољској 2009. и СП у Турској 2010.
Браца Ђорђевић о Аци Петровићу
Као помоћник Светислава Пешића тренутно актуелни првак Европе и света, а са (увек) младим тимом из Железника, већ неколико сезона задаје глабобоље најбољим тимовима, док „лименке“ уједно размишљају и о титули.
Поред савезног селектора Светислава Пешића и репрезентативаца, који су свакако били најзаслужнији за задња два злата остварена на великим репрезентативним такмичењима (ЕП у Турској 2001. и СП у Индијанаполису 2002), много је „људи из сенке“, који су свој посао радили без великог публицитета, а ипак дали огроман допринос освајању златних медаља. Пре свега, остали чланови стручног штаба југословенског националног тима, на челу са првим помоћником, тадашњим тренером ФМП из Железника Ацом Петровићем.
Поред Пешића, наш стручни штаб чинили су: кондициони тренер Миловоје Каралејић, двојица асистената; прве године уз мене је то био Јовица Арсић, овог лета Стеван Караџић, докторска екипа, али увек и још један или двојица помоћних тренера, у овом случају Милан Минић и (Веселин) Тоза Матић. Наравно, докторска екипа је на почетку одрађивала тестове о стању играча, а затим водила рачуна о њиховом здрављу. Први део припрема, у Ротенбургу, више се састојао од кондиције, па је највише био запослен професор Каралејић. Ми смо били ту да асистирамо, да помогнемо играчима да се изборе са тешким кондиционим припремама. Паралелно се радила и тактика, коју је, наравно, креирао Пешић. Што се тиче нас помоћника, ми смо морали да обезбедимо све услове за тренинг, сваки састанак… Посебно велики захтеви су када се почиње са тактиком, јер се тражи много видео касета, снимљених тренинга и утакмица, јер је то најпластичнији начин да се објасни играчима и да се одраде корекције.
Као и обично, помоћници су највише радили на скаутирању противника.
Велико искуство у томе има Милан Минић, који је радио с нама на припремама за ЕП у Турској. За оба такмичења скупљен је огроман број касета, много података, најпре о противницима у групи, па о онима који су нас очекивали касније, све то у циљу да би тим добио праве информације. У том смислу, Пешић тражи да му се изради сиже и то на одређени начин. Велики број информација се каналише на једну специјално монтирану касету, од 10 до 15 минута, зависно од противника, на којој су све секвенце у краћем издању. Наравно, уз то иде и писани део са навикама противничких играча и осталим стварима битним за утакмицу.
На питање да ли се овакав начин рада разликовао у односу на стручне штабове осталих екипа попут Американаца, рекао је:
Практично све екипе раде на сличан начин, али није спорно да Американци имају најсавременију технику. Сад када смо били на СП, имали смо прилике да видимо њихов најновији програм за скаутинг. Рецимо, можете да тражите шта је на утакмици урадио играч број 11 и програм вам буквално састави касету, статистику, све неопходно о том играчу. На том програму радила је и група НБА тренера, који су направили алгоритам, а програмери то претворили у такав програм који вам сад даје и предлоге како да нападате или да браните одређене акције. Колико сам чуо, такав програм кошта око 200 хиљада долара.
С обзиром на то како су се завршила велика репрезентативна такмичења одржана током 2001. и 2002. године, Браца Ђорђевић је претпоставио да је Ацино задовољство због рада са репрезентацијом било још веће.
Осећај је заиста предиван. Променило се много играча, али буквално није било ниједне лоше ситуације, дијалога на релацији тренер — играч. Оно што морам да истакнем јесте да смо у протеклом периоду изградили неки скоро другарски однос, иако је то пре свега однос тренер — играч. Репрезентација је пре свега нешто што није морање, стручни штаб је ту да одради најбоље што може, играчи да дају све од себе. Нико није дошао да би био против неког, сви су дошли јер желе, тако су селектирани и у том смислу су вођени разговори с њима. Из доброг рада, другарства, жеље да се обрадује нација, направљене су и ове две последње златне медаље.
После овако великог успеха, чекала га је и пета година рада у Железнику. Није се у то време баш често дешавало да један тренер тако дуго остане у неком од клубова, додуше, уз паузу током сезоне 2001/2002 ФМП је са Ацом на клипи из године у годину растао, а многи су у то време ФМП сврставали међу фаворите националног првенства.
На то је Ацо одговорио да је велики број играча прошао кроз ФМП од 1998. године. Откако је Ацо дошао на позицју тренера популарних „лименкара“, уз њега су у то време константно остали само Огњен Ашкрабић и Горан Николић, а десило се да се пред почетак сезоне 2002/2003. вратио само Веселин Петровић, који је током сезоне 1998/1999 био капитен клуба, и коме су многи прогнозирали испадање из лиге. Међутим, ФМП је у првој сезони под Ацином тренерском палицом, прекинуој због НАТО агресије, одиграо квалитетно, иако је био најмлађи тим у ЈУБА лиги те сезоне.
Наставак приче о ФМП-у је довршио чињеницом да је током сезоне 2001/2002 био смењен после два пораза на старту сезоне националног првенства од објективно слабијих екипа (од краљевачке Слоге у првом и од Радничког у другом колу). Додао је и да је то било нормално, да је то такав посао, али да зна да то није популарно и да се дешава… Имао је епизоду у Радничком до краја лигашког дела, а онда се вратио у ФМП пред почетак плеј-офа и договорили су се да ради још једну годину. Годило му је да послодавац има поверење у њега, у систем грађен протеклих година, а као плод свега тога су дошли резултати. Без обзира на то што је из Ациног тима из 1998. у Железнику остала само тројица играча, и што су имали осам нових, уз младе који су стасали претходне сезоне, Ацо је признао да је дошло до квалитетне хемије и онога што је желео у то време.
Причу о фаворизовању је довршио речима да је Петровић лако прихватио ту улогу, с тим што је доста клубова у то време носило титулу фаворита. Конкретно, као остале фаворите је издвојио екипу Хемофарма због тога што је довео страног играча и Миленка Топића, Партизан због великог рејтинга и великог броја присталица, Звезду због великог броја појачања и исто тако велике армије навијача, Будућност због новог тренера Владе Ђуровића, као и екипу НИС Војводине, која је против Партизана показала да може сваког да победи и да је врло незгодна екипа. Због тога је првенство, по оцени Петровића, било веома неизвесно током сезоне 2002/2003. За Партизан и Звезду је навео да су предности код те две екипе били публика и традиција, а као предности Хемофарма и ФМП-а је навео континуитет у раду… Ипак, све је умногоме зависило и од среће и од повреда… У ФМП-овом случају је било пуно позитивних ствари, које су ишле у прилог да је имао шансе да дође до трофеја.
Слободан Ивковић Пива као прави учитељ
Ко је највише утицао на Ацу Петровића као тренера?
Поред великог личног интересовања, мој афинитет према кошарци је порастаом када га је Пива Ивковић позвао у Раднички. Ту је рад постао озбиљнији, почело је упознавање са методологијом, учење тренерске школе. Може се рећи да је Пива Ивковић највише утицао на његову каријеру, тиме што ме је, пре свега, довео и заинтересовао на неком вишем нивоу, тако да моје активније учешће у тренерском послу почиње 1993. године. Поступним радом дошао сам до прволигашког тренера, јуниорске репрезентације и на крају сениорске. За последње четири године, две као придружени члан стручног штаба за Европско првенство 1999. и Олимпијске игре 2000. године, када сам само посматрао тренинге Жељка Обрадовића, а две као помоћник Светислава Пешића, стекао сам огромно искуство, од непроцењивог значаја.
Сарадња са Светиславом Пешићем
На питање како је дошло до сарадње са Светиславом Пешићем у репрезентацији, одговорио је:
Све је почело док је још Жељко Обрадовић био тренер. Био сам у ширем стручном штабу, било ми је дозвољено да будем у том амбијенту, да видим рад на највишем нивоу. Континуитет је настављен када је дошао Пешић. Он је те сезоне када је постао селектор није нигде радио у клубу и пратио је наше утакмице, тражио је сараднике… Разговарао је са свима, па и са мном. Нисмо се знали лично, али је гледао моје тренинге, гледао како водим утакмице, упознао моја размишљања, и одлучио да ме узме за асистента. Током два прошла циклуса, извандредно смо сарађивали, колико год сам могао трудио сам се да му у делокругу свог посла помогнем. Наравно, он је тај који одлучује, али морам да кажем да за две године буквално ниједном није било разимоилажења у мишљењу.
Уводне речи написао: Ђорђе В. за ЦЗБГ портал
Разговор са Ацом Петровићем водио: Браца Петровић за часопис „Баскет“, бр. 2, новембар 2002.
Додајте коментар