Времеплов Играчи Историја Одбојка

Времеплов: Јокановић, Брђовић и Танасковић (1997)

ЦЗБГ Портал — Јокановић, Танасковић и Брђовић у Звездином дресу
Јокановић, Танасковић и Брђовић у Звездином дресу 1997

Јуче смо вас изненадили тиме што смо одлучили да покренемо Звездашки блогмас, у којем ћемо сваког дана до 31. децембра објављивати по један богати чланак из Звездине историје. Данас је на реду нешто сасвим другачије, а то је одбојка.

За 1529. број некадашњег недељног илустрованог спортског листа „Темпо“ част да говоре имале су и три ударне игле одбојкашке секције Звезде за сезону 1997/1998 — у питању су већ опробани млади таленат Рајко Јокановић, као и прекаљени асови Дејан Брђовић и Жељко Танасковић, који су се те сезоне тек вратили у нашу клупску одбојку.

Новинарка тог листа Гордана Чановић је свима тројици поставила следећих девет питања:

  1. Да ли су освајањем првог места на турниру „Драгослав Сиротановић“ отворили сезону трофеја?
  2. Какав је клуб била Црвена звезда?
  3. Да ли је клуб могао до трона Европе?
  4. Могућности наше репрезентације на СП у Јапану 1998?
  5. Ко би играо у првих шест да су селектори репрезентације Европе?
  6. Коме највише дугују за успех у одбојци?
  7. Ко им је био идол када су били клинци?
  8. Зашто, када и докле одбојка?
  9. Чиме су се још бавили?
ЦЗБГ Портал — Јокановић, Танасковић и Брђовић 1997
Јокановић, Танасковић и Брђовић под објективом Драгана Бајића за „Темпо“ 1997.

Њихове одговоре вам доносимо у наредним редовима.

Одговори Рајка Јокановића

    1. Прво је нахвалио своје старије колеге Брђовића и Танасковића због тога што је њиховим доласком екипа добила сјајне играче који су носили терет одговорности. Знали су шампионски да се понашају, што је било веома потребно екипи у то време.
    2. Рајко је навео да је Звезда његов једини клуб, професионални уговор са њима је потписао 1995, а 1996. му је управа обећала стан. Надао се да ће га ускоро добити и да ће обећање постати стварност. Довршио је причу да је Звезда велики и амбициозан клуб, тако да је нормално да је очекивао коректан однос према свима.
    3. Потенцијал за трон Европе је клуб у то време имао, али већина играча из те генерације није имала међународно искуство. Веровао је да ће баш због тога екипа играти без посебног притиска и сагледати своје реалне могућности. Додао је и да за врх Европе треба тим да се прави дуже од једне године, те да је најважније да су амбиције окренуте и ка Европи.
    4. Што се тиче шанси репрезентације на тада предстојећем СП у Јапану, Рајко је најпре рекао да ако уопште репрезентација прође квалификације, биће им први пут да заиграју на Светском првенству, што би био прави изазов за све њих, као што је било и на Олимпијским играма и у Светској лиги. Обећао је и да ће репрезентација дати све од себе па ни резултати неће изостати.
    5. За свој идеални тим Европе одабрао је следеће играче: Ђанија, Бланжеа, Вујевића, Владимира Грбића, Вандера Гора и Танасковића.
    6. Рајко Јокановић је за успех у одбојци највише дуговао породици, првом тренеру Божиновићу, касније Сретеновићу, Лукачу и Куршевићу.
    7. За идола је издвојио Брђовића, ког су сви звали „доктором одбојке“.
    8. Одбојку је заволео када је први пут уз мрежу био са оцем Мирком и братом Игором. Озбиљно је њоме почео да се бави у Црвеној звезди због друштва 1986. године. На питање докле ће се њоме бавити, рекао је да не размишља о престанку зато што је тек почео.
    9. Поред одбојке окупирао га је и Електротехнички факултет. Стигао је до треће године и имао је жељу да га једног дана заврши. Изразио је и жељу да остане у одбојци.

Наравно, Јокановић је ту жељу у вези останка у одбојци и испунио, па је у данашње време играчку улогу заменио функционерском. Првенствено ради као менаџер.

Одговори Дејана Брђовића

    1. Брђовић је најпре изразио наду да је почела сезона трофеја. Навео је да је Звезда имала добар тим, али да се не треба заваравати јер првенство није било тако лако! Жеља им је била да одиграју оба домаћа финала, а у Купу ЦЕВ докле год су могли. Све је у том случају зависило од играча.
    2. Узимајући у обзир да је већ наступао за Звезду и да је управа клуба према њему увек била коректна, о клубу мисли све најлепше. Сваког дана је очекивао усељење у стан, имао је пуно поверење у управу, јер да није тако, не би ни долазио.
    3. Жеља му је била да у сезони 1997/1998 догура што даље у европском такмичењу. Много је зависило и од распореда. Ако не буду прваци, наредне сезоне ће се још више појачати и покушати да уђу у Лигу шампиона зато што је тамо све отворено, те верују да био у том случају успели и до фајнал-фора да дођу.
    4. Говорећи о шансама репрезентације на СП у Јапану, овај талентовани Краљевчанин је рекао да је у претходне три сезоне репрезентација постигла много, те да су реалне шансе да „плава чета“ прође квалификације и заигра на СП 1998 у Јапану. У Јапану би се тежило ка успеху, репрезентација је имала квалитет, али је Брђовић истакао да је Светско првенство најјаче такмичење. Предност је лежала у искуству играча и веровао је да ће потврдити висок рејтинг у ком су тада уживали.
    5. У своју идеалну шесторку је уврстио следеће играче: Вула, Браћија, Вујевића, Вандера Гора, Танасковића и Ђанија.
    6. За успех у одбојци Брђовић је највише дуговао браћи Бићанин, Ковачевићу и Вилмановићу, старим одбојкашима Рибнице који су га упутили на тај спорт. Од тренера је са Брђовићем највише радио Богдан Сретеновић, а велике заслуге је имао и тадашњи директор репрезентације и Звезде, а садашњи председник Европске одбојкашке федерације Александар Боричић. Ипак, највише је дуговао себи.
    7. За свог узора је издвојио Драгана Кићановића као узора целе његове генерације.
    8. У одбојку је ушао јер му се највише допала, а пре ње је тренирао још само рукомет и стони тенис. Почео је у Жичи 1978, када је клуб играо Српску лигу. Навео је да ће играти још две или три сезоне, ако га здравље послужи, те да ће остати и касније у одбојци, али не као тренер.
    9. Брђовић је изјавио да ће једног дана отворити кафић у коме ће долазити његови пријатељи.

Брђовић је преминуо 21. децембра 2015. године. Да крв није вода, показује и чињеница да су његовим стопама кренули син Алекса и ћерка Александра. Ипак је одлучио да остане у тренерским водама након завршетка играчке каријере, и тим послом се бавио све до своје смрти.

Одговори Жељка Танасковића

  1. Први трофеј су Звездини одбојкаши освојили на турниру Обилића, ово им је већ други. Звезда је те сезоне имала спој младости и искуства, добра су екипа и Танасковић је веровао да трофеји неће изостати, као и да их је нормално очекивати.
  2. За Звезду је рекао да је велик и организован клуб, те да је у сезони 1997/1998 направљен нови пројекат по ком је клуб постао екипа од које се много очекивало. Када је долазио, био му је обећан стан у који се већ уселио. Никаквих сумњи није код Танасковића постојало, јер да је и сам помислио да према њему неће бити коректни, не би ни долазио у Београд.
  3. О дометима у Европи је рекао да је бити најбољи заиста велк залогај, али да је тим Звезде већ направљен, као и да им предстоји заједнички рад и уигравање, па се тако могу очекивати велики домети на европској сцени.
  4. О шансама репрезентације на СП 1998, рекао је да је то био тренутни максимум одбојкаша, те да су пред репрезентацијом биле велике обавезе због тога што је лакше било освајати него бранити титуле. Да би задржали тај статус или направили корак више, било је потребно побољшати и променити услове рада репрезентације, те да је све од тога зависило.
  5. У идеални тим Европе би Танасковић уврстио следеће играче: Николу Грбића, Брђовића, Вандера Гора, Мештера, Браћија и Вујевића.
  6. За успех у одбојци највише је дуговао покојном Браниславу Поповићу, који га је и довео у тај спорт, па Миливоју Симеуновићу који га је вратио када је отишао на кошарку. У Партизану је дуговао свим тренерима као и Ненаду Голијанину, који га је саветовао и усмеравао.
  7. Као своје узоре је издвојио оне на које се „ложила“ његова генерација: Пелеа, Кићановића и Џајића.
  8. Пре одбојке је тренирао пливање, али је његово друштво из родних Лучана ишло на одбојку, па је кренуо и он. Почео је да тренира у тамошњој Младости 1979. године. На питање када ће престати са одбојком рекао је да не зна, али да је један од разлога његовог повратка био и то да пронађе одговор шта ће радити у будућности.
  9. Поред одбојке, Танасковића је окупирао и киоск који је тада отворио на Обилићевом венцу.

Танасковић је са великим успехом задужио и „црвено-бели“ и „црно-бели“ одбојкашки дрес, а данас је управо председник ОК Партизан. Након завршетка играчке каријере, 2000. године, најпре је тренирао одбојкашице Визуре, потом је био потпредседник Партизана у периоду у ком је обновљена женска секција одбојкашког клуба, а 2017. је званично постао председник ОК Партизан. Одиграо је и заслугу по питању тога што је у нашу одбојку 2018. вратио Бојана Јанића, који је четири године носио Звездин дрес на почетку своје сениорске каријере. Управо Јанић у Партизану обавља двоструку улогу тренера и играча.

Уводне и међуречи написао је: Ђорђе В. за ЦЗБГ портал
Остатак разговора је обрађен из часописа „Темпо“, бр. 1529 од 15. октобра 1997.
Приложене фотографије забележио: Драган Бајић

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Тренутно на форуму

Who's Online

Скочи на траку са алаткама