Времеплов Историја Кошарка Сећања

Времеплов: Андрија Гавриловић у болоњском Виртусу (2005)

ЦЗБГ Портал — Андрија Гавриловић 2005.
Андрија Гавриловић - насловна слика 2005

Андрија Гавриловић је као помоћни тренер постао претпознатљив након што је четири и по сезоне радио у Виртусу из Болоње. Како му је било у клубу који је тада проживљавао тешке тренутке, о томе је говорио за 28. број часописа „Баскет“, објављен марта 2005. године.

Биографија Андрије Гавриловића

Андрија је рођен 13. јануара 1965. године у Београду. Током своје играчке каријере је у млађим категоријама наступао за Беовук, Звезду и ОКК Београд, а целу сениорску каријеру је провео у Беовуку. Тренерску каријеру је започео 1985. године у млађим категоријама Звезде. Тада је, између осталих, тренирао и Небојшу Илића, Александра Трифуновића, Растка Цветковића, Мирка Павловића, Слободана Каличанина, касније и Николу Јестратијевића, Срђана Јовановића, Милана Рељића и Игора Перовића.

У млађим категоријама Звезде је као тренер радио до 1991, а 1993. се најпре преселио у Крит, да би потом отишао у Италију. Тренерску каријеру у Италији је започео у сезони 1993/1994, када је тренирао кадетски тим клуба „AS Leone XIII Milan“, да би од 1994. до 1997. тренутао јуниорски тим наведеног клуба. Од 1997. до 1999. је тренирао кадетски тим клуба „Di-Po Vimercate“, да би 1999. себи обезбедио први професионални тренерски уговор тако што је постао помоћник тадашњем тренеру Олимпије из Милана Марку Креспију, а у исто време је самостално предводио и кадетски тим клуба, с којим је обезбедио пласман међу 16 најбоље пласираних тимова Европе. У Олимпији из Милана је као помоћни тренер остао и у сезони 2000/2001, када је асистирао Валерију Бјанкинију, и у исто време је тренирао и јуниорски тим клуба, с којим је обезбедио пласман међу 16 најбоље пласираних тимова Европе.

У сезони 2001/2002 прешао је у клуб „Fulgor Fidenza“ из Парме, где је тренирао У20 селекцију клуба, с којом је обезбедио пласман на „фајнал-ејт“ турнир најбољих тимова Европе, као и јуниоре тог клуба. Прву половину сезоне 2002/2003 провео је у Розето Баскету, где је био помоћник Филу Мелилу, а у исто време је тренирао и кадете наведеног клуба. Од друге половине сезоне 2002/2003, па све до краја сезоне 2005/2006, радио је као помоћни тренер у Виртусу из Болоње. Његова прва сезона у Виртусу неће остати упамћена по најбољем зато што је Виртус испао из кошаркашке Серије А док је био помоћник Валерију Бјанкинију, а следеће две сезоне је Виртус предводио у мечевима које је овај клуб играо у Серији Б, другом рангу италијанске кошаркашке лиге, када су тренери клуба били: Ђанпјеро Тики (од септембра до новембра 2003), Алберто Бући (од новембра 2003. до јуна 2004) и Ђордано Консолини (тренирао је клуб током сезоне 2004/2005). У сезони 2005/2006 болоњски Виртус се вратио у Серију А, и тада је тренер клуба био македонски стручњак Заре Марковски.

Током рада у Италији се упознао са славним стратегом Серђом Скариолом, који га је пред почетак сезоне 2006/2007 позвао у шпанску Уникаху, у којој је радио као помоћни тренер од 2006. до 2008. године. Сезону 2008/2009 је провео као помоћник покојном Аци Петровићу у руском Униксу из Казања, а од 2009. до 2015. је био помоћни тренер у још једном руском клубу — московском Химкију, у ком је годину и по дана поново радио са Скариолом, пет и по година са Римасом Куртинаитисом, и неколико месеци са Душком Ивановићем.

У Звезду се вратио 2018. године као помоћник Милану Томићу. Између Томићеве смене на крају прве половине сезоне 2019/2020 и именовања Драгана Шакоте на позицију главног тренера, Гавриловић је и самостално тренирао Звезду као привремено решење. Након прекинуте сезоне 2019/2020 због избијања пандемије ковида-19, управа клуба се захвалила Шакоти и целокупном стручном штабу на сарадњи. Након једне сезоне одмора, пут је Андрију Гавриловића поново навео у Италију, и то у редове клуба у ком се тренерски испекао — у болоњском Виртусу; тренутно у Виртусу ради као асистент актуелном тренеру овог клуба Серђу Скариолу, с којим сарађује трећи пут.

ЦЗБГ Портал — Андрија Гавриловић са лоптама
Андрија Гавриловић држи кошаркашке лопте произведене у „Молтену“

Како је Андрији било током најтежих дана Виртуса из Болоње?

Три Србина — Предраг Даниловић, Зоран Савић и натурализовани Словенац Раша Нестеровић су 1998. године први пут попели славни Виртус на кров Европе. Три године касније, још један Србин, Марко Јарић, поклонио им је „злато“, у овом случају трофеј првог освајача Евролиге за сезону 2000/2001. Онда је уследио пад болоњског гиганта са кошаркашког Мон Блана ка дну Јадранског мора, званог Серија Б. Дављеника опет један Србин, Андрија Гавриловић, о коме се тада ништа није знало у нашој земљи, покушавао је да извуче клуб на обалу Серије А… Не са паркета, не у патикама, већ са клупе, у оделу асистента тренера.

Гавриловић је причу о почецима започео следећим речима:

„Некоме као мени, ко је рођен и одрастао на пола пута између Хале „Пионир“ и Калемегдана, није било тешко да заволи кошарку, а заљубити се после првог злата на ЕП у Београду, после чега сам убрзо направио прве кошаркашке кораке у тадашњем КК „Ташмајдан“, данас Беовуку. Уследило је учење у Црвеној звезди и ОКК Београду, па прве сениорске утакмице у дресу „Ташмајдана“, са Мишом Лакићем, Тозом Матићем и Иваном Јеремићем, који су ме и приближили тренерском послу. Касније сам са Тозом, Гораном Миљковићем и Марином Седлачеком почео да радим као тренер у млађим категоријама „црвено-белих“, под надзором Бране Рајачића.

Подно зидина малог Калемегдана је био завршен уобичајен ток једне спортске каријере…

„Почетком деведесетих, као и много младих у то време, одлучио сам да одем из земље и пробам да бирам свој живот уместо да прихватим све оно што је било спремано да нам се сервира у годинама које су долазиле. Прва дестинација била је Крит и годину дана тешког, интензивног и узбудљивог живота, са баскетом, додуше веома ретко, кад смо имали снаге да шутнемо по који пут на оближњим кошаркашким теренима, намењеним туристима.“

Љубав, али не према кошарци, већ према једној Италијанки, Гавриловића је одвела на Апенинско полуострво.

„Вођен фразом „због љубави и на крај света“ спаковао сам ствари и стигао у Милано. Наравно, у почетку опет без кошарке и са много разних послова. Жеља да поново будем на паркету је тињала у мени. Кад сам уштедео новац, уписао сам прво локални курс за тренера под патронатом италијанске репрезентације. Са мојом „славом“ нисам могао другачије него да кренем из почетка, прво од кадета, па јуниора тима „AS Leone XIII Milan“, да би после петогодишњег стажирања, 1999. добио позив миланске Олимпије и први професионални уговор у каријери, на место помоћника Марка Креспија, данас првог стручњака Скаволинија.

ЦЗБГ Портал — Андрија Гавриловић пред навијачима Виртуса
Андрија Гавриловић пред навијачима болоњског Виртуса

Како су године одмицале, Гавриловић је завршавао испите на Вишој тренерској школи, да би 2000. године, са највишом оценом положио за звање „allenatore nazionale“ које му омогућава рад са свим категоријама у свим италијанским лигама. Уз таленат, довољан аргумент да у Олимпији остане помоћник још једне италијанске тренерске легенде Валерија Бјанкинија, нешто касније на позив Фила Мелила се пресли у Розето, а на позив поменутог Бјанкинија, јанура 2003. дође да помогне у спашавању посрнулог Виртуса из Болоње.

„По разлазу Болоњезеа и Боше Тањевића, Валерио ме је позвао да му помогнем.“

У међувремену, до сезоне 2004/2005 променила су се четири главна тренера, клуб је 2003. био пред стечајем, искључен из лиге због неплаћања дугова. Много криза и афера је Андрија Гавриловић претурио преко главе, стизали су му позиви са разних страна Италије, али је Андрија у то време и даље остајао веран Виртусу.

Било је понуда. Пред почетак сезоне својевремено Месинин помоћник у победничким походима на Европу, Консолини је изразио жељу да останем. Нисам имао разлога да одбијем, јер Болоња, у којој се сада већ осећам као код куће, један је од центара европске кошарке и радим у клубу са традицијом и изврсном организацијом. Наравно да имам жељу да се опробам у улози главног тренра, али не по сваку цену. Важније ми је како, него кад и где ће то да се догоди. У овом тренутку је најважније да се вратимо у елиту.

Елиминацијом Виртуса у нижи ранг, Болоња је на неко време била ускраћена за вечити дерби Виртуса и Фортитуда, у то време из спонзорских разлога знаног као Климамио.

Иако њихови навијачи ликују због ранга такмичења у ком тренутно играмо, види се да им недостаје дерби. О нашим навијачима да не говорим. Они су негде на пола пута између страха од пропадања клуба, преко избацивања из Евролиге и великог повратка који тек треба да се избори. Пуно енергије и мало стрпљења у очекивању да правда победи. Све то у граду са 500.000 становника има за последицу да сви прате кошарку више него фудбал, што је права реткост у фудбалској Италији. Верујем да ћемо у другој години заредом у Серији А2 успети да се вратимо у елиту (у сезони 2003/2004 је у плеј-офу испао од екипе Ђесија) јер и поред свих притисака, успона и падова, на свакој утакмици имамо подршку од преко 7000 навијача.

Они су то заслужили. Болоња је заслужила да јој се „врати“ дерби.

ЦЗБГ Портал — Андрија Гавриловић надгледа утакмицу болоњског Виртуса
Андрија Гавриловић — за све је „крива“ љубав (2005)

Андрија Гавриловић о Бенетону из Тревиза

Преко сезоне је Гавриловић био члан Виртуса из Болоње, а лети је помагао у припремама кошаркаша Бенетона из Тревиза. На то је изјавио да није волео да се појављује на класичним камповима преко лета због тога што се деци узима новац, и због тога се у Тревизу организовала летња лига са професионалним играчима из целог света. Тада су Гавриловића људи из Бенетона позивали да им помогне у организацији на терену и око њега. Додао је и да му је у то време била част да ради у организацији која је била европски лидер у скаутингу и спортском менаџменту, као и да види пуно пријатеља на окупу и упозна изнова ситуацију на тржишту играча.

Андрија Гавриловић о Вонтигу Камингсу

Ударна игла вршачког Хемофарма током сезоне 2004/2005 је био плејмејкер Вонтиго Камингс, који је захваљујући Андрији Гавриловићу сезону пре био члан болоњског Виртуса.

Одмах сам приметио да је његов проблем поверење других у њега и самог у себе. Кад прескочи ту баријеру, његови физички и технички квалитети, које није тешко запазити, долазе до пуног изражаја. Вонтигова свестраност у игри, као и људски квалитети — искреност и поштење, заиста се ретко срећу код играча кој прелазе Атлантски океан.

Саша Даниловић као „нумеро уно“

У историју болоњског Виртуса били су записани многи великани европске кошарке…

Навијачи у Болоњи не заборављају, већ и вечито поштују сваког ко је помогао да клуб промаршира путевима славе. Можете да замислите шта за њих представља лик Саше Даниловића који је био и остао симбол победничког менталитета Виртуса. Сви се сећају сваке победе, а нарочито његовог коша од „четири“ поена (тројка са фаулом Вилкинса) у финалу плеј-офа против комшија из Фортитуда. Даниловић је био и остао у Виртусу „број 1“ са петицом на дресу. Прелазак из једног у други клуб у Болоњи се у принципу не прашта, али то не важи за Зорана Савића, који је Виртусу донео прву Евролигу и у оба табора га бескрајно поштују због снажног карактера и начина на који се посвећује послу на терену и ван њега. Исто важи и за остале легенде Виртуса: Ћосића, Бонамика, Брунамонтија, Ригадоа, Нестеровића, Јарића, Ђинобилија.

Уводне речи написао: Ђорђе В. за ЦЗБГ портал
Остатак текста испуњен обрадом интервјуа из часописа „Баскет“, бр. 28 од марта 2005.

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Тренутно на форуму

Who's Online

Скочи на траку са алаткама