Povodom sedam godina od smrti jednog od najboljih srpskih košarkaških trenera, Aleksandra Ace Petrovića, donosimo vam intervju sa njim dat Braci Đorđeviću za drugi broj časopisa „Basket“, objavljen novembra 2002.
Biografija Ace Petrovića
Aco Petrović je bio jedan od predstavnika starog kova srpske trenerske škole i neko ko je znao mlade talente da izbrusi do savršenstva. Rođen je 14. oktobra 1959. godine u Požegi, gde je završio osnovnu školu; potom se preselio u Beograd, gde je počeo da se interesuje za košarku. Prvi klub za koji je igrao je bio Radnički sa Crvenog krsta.
„Duda Ivković bio mi je prvi trener, dok nije otišao u Partizan. Posle toga trenirali su me Piva Ivković i Bora Cenić.“
Nikada nije imao prvoligašku karijeru zato što se košarkom igrački bavio na nižerazrednom nivou, igrajući za manje klubove.
Kada sam završio studije i prekinuo karijeru imao sam 30 godina. Interesovanje za košarku bilo je i dalje veliko, praktično, to je bio hobi bez koga nisam mogao.
Trenersku karijeru započeo je u Beovuku 1990. godine. Jedno vreme je radio u nižerazrednom Starom Gradu, a 1993. je došao u Radnički. Tokom četiri godine rada na Crvenom krstu je trenirao i pionire i kadete i juniore, jedne sezone bio je pomoćnik u prvom timu, a pola sezone i prvi trener ovog kultnog kluba.
Radnički je napustio 1997. i celu sezonu 1997/1998 je proveo u Zvezdi, u kojoj je tokom te navedene haotične, a uspešne sezone, krunisane titulom prvaka države, obavljao funkciju pomoćnog trenera. Njegov najveći trenerski uspon vezuje se za železnički FMP, u kojem je radio pet sezona, od 1998. do 2003; tu se računa i kraći prekid u saradnji tokom sezone 2001/2002, koju je započeo upravo u FMP-u, odakle je sa pozicije trenera smenjen na startu sezone, nakon dva poraza ostvarenih u prva dva kola ondašnje JUBA lige; ostatak ligaškog dela sezone 2001/2002 je proveo u Radničkom sa Crvenog krsta, a pred početak plej-ofa u sezoni 2001/2002. vratio se u FMP, u čijim je redovima ostao do kraja sezone 2002/2003.
Aco nije dugo sedeo skrštenih ruku nakon što mu je uprava FMP-a aprila 2003. uručila otkaz posle posle tri uzastopna poraza u završnici prvenstva SR Jugoslavije/Srbije i Crne gore zato što je na početku sezone 2003/2004 preuzeo vršački Hemofarm. Nakon što je uprava navedenog vršačkog kluba na kraju sezone 2003/2004 zaključila da je njihov nekadašnji trener Željko Lukajić ipak bolje rešenje za klub, Aco se otisnuo u inostranstvo i sledeće tri sezone (2004/2005 — 2006/2007) radio je u ruskoj Lokomotivi iz Rostova, koju je odveo do finala FIBA-inog Evročelendž kupa u sezoni 2004/2005.
Od stranih klubova je vodio još kazanjski Uniks u dva navrata (2007 — 2009, i tokom većeg dela sezone 2012/2013), litvanski Žalgiris iz Kaunasa tokom prvog dela 2010. godine i ukrajinski Azovmaš tokom drugog dela 2011. godine.
Nakon odlaska iz Uniksa, a pre rada u Žalgirisu, vratio se u Zvezdu kao glavni trener kluba na početku turbulentne i problematične sezone 2009/2010; tri meseca nakon ugovorene saradnje, nakon prvih 14 kola u regionalnoj ABA ligi, Zvezda je zauzimala osmo mesto sa šest pobeda i osam poraza, a Aco i uprava kluba su sporazumno raskinuli saradnju.
Poslednji angažman u nekom od naših klubova je imao ponovo u FMP-u, od februara do juna 2011. godine, pre nego što je čelni čovek popularnih železničkih „limenkara“ Nebojša Čović odlučio da uđe u stratešku saradnju sa Zvezdom radi spašavanja košarkaške sekcije „crveno-belih“. Aco se vratio u stari FMP kao zamena za Boška Đokića, koji je smenjen zbog razimoilaženja u stavovima sa upravom kluba, i to u trenutku kada je sa skorom od 20 pobeda i 2 poraza zauzimao čelnu poziciju u Košarkaškoj ligi Srbije. Četiri meseca kasnije je Aco smenjen, i to nakon obezbeđene pozicije u plej-ofu Superlige Srbije, koja je klubu zagarantovala mesto u ABA ligi naredne sezone, a Zvezda je učešće u Superligi završila kao prva ispod crte, koja joj isprva teoretski nije dala šanse za učešće u ABA ligi naredne sezone, ali se spasila ispadanja zahvaljujući konačnom uspostavljanju strateške saradnje sa FMP-om, koju je inicirao Dragan Kapičić još 2001. godine, kao što je svojevremeno izjavio Nebojša Čović.
Poslednji njegov meč u klupskoj trenerskoj karijeri bio je upravo meč koji je Uniks iz Kazanja odigrao protiv Zvezde u Evrokupu tokom sezone 2012/2013. Nakon toga, konstatovana mu je bolest amiotrofične lateralne skleroze, te je ubrzo prestao sa radom. Posle duge i teške borbe sa ovom opakom bolešću, preminuo je 1. decembra 2014. godine.
Aco Petrović je radio i sa juniorskom reprezentacijom, a bio je i deo stručnog štaba reprezentacije u dva navrata, prvi put između 1999. i 2002. godine, a drugi put tokom 2009. i 2010. godine. Tokom priprema reprezentacije za EP u Parizu 1999. i Olimpijadu u Sidneju 2000. je kao pridruženi član stručnog štaba isključivo posmatrao treninge Željka Obradovića, a dolaskom Svetislava Pešića na poziciju selektora, postao je njegov pomoćni trener; upravo Aca je bio jedan od zaslužnih za poslednje osvojene reprezentativne titule prvaka Evrope i sveta 2001. u Istanbulu i 2002. u Indijanapolisu. Drugi mandat u reprezentativnom stručnom štabu na funkciji pomoćnog trenera imao je kod upravo svog prvog trenera, pokojnog Dušana Dude Ivkovića, tokom trajanja EP u Poljskoj 2009. i SP u Turskoj 2010.
Braca Đorđević o Aci Petroviću
Kao pomoćnik Svetislava Pešića trenutno aktuelni prvak Evrope i sveta, a sa (uvek) mladim timom iz Železnika, već nekoliko sezona zadaje glabobolje najboljim timovima, dok „limenke“ ujedno razmišljaju i o tituli.
Pored saveznog selektora Svetislava Pešića i reprezentativaca, koji su svakako bili najzaslužniji za zadnja dva zlata ostvarena na velikim reprezentativnim takmičenjima (EP u Turskoj 2001. i SP u Indijanapolisu 2002), mnogo je „ljudi iz senke“, koji su svoj posao radili bez velikog publiciteta, a ipak dali ogroman doprinos osvajanju zlatnih medalja. Pre svega, ostali članovi stručnog štaba jugoslovenskog nacionalnog tima, na čelu sa prvim pomoćnikom, tadašnjim trenerom FMP iz Železnika Acom Petrovićem.
Pored Pešića, naš stručni štab činili su: kondicioni trener Milovoje Karalejić, dvojica asistenata; prve godine uz mene je to bio Jovica Arsić, ovog leta Stevan Karadžić, doktorska ekipa, ali uvek i još jedan ili dvojica pomoćnih trenera, u ovom slučaju Milan Minić i (Veselin) Toza Matić. Naravno, doktorska ekipa je na početku odrađivala testove o stanju igrača, a zatim vodila računa o njihovom zdravlju. Prvi deo priprema, u Rotenburgu, više se sastojao od kondicije, pa je najviše bio zaposlen profesor Karalejić. Mi smo bili tu da asistiramo, da pomognemo igračima da se izbore sa teškim kondicionim pripremama. Paralelno se radila i taktika, koju je, naravno, kreirao Pešić. Što se tiče nas pomoćnika, mi smo morali da obezbedimo sve uslove za trening, svaki sastanak… Posebno veliki zahtevi su kada se počinje sa taktikom, jer se traži mnogo video kaseta, snimljenih treninga i utakmica, jer je to najplastičniji način da se objasni igračima i da se odrade korekcije.
Kao i obično, pomoćnici su najviše radili na skautiranju protivnika.
Veliko iskustvo u tome ima Milan Minić, koji je radio s nama na pripremama za EP u Turskoj. Za oba takmičenja skupljen je ogroman broj kaseta, mnogo podataka, najpre o protivnicima u grupi, pa o onima koji su nas očekivali kasnije, sve to u cilju da bi tim dobio prave informacije. U tom smislu, Pešić traži da mu se izradi siže i to na određeni način. Veliki broj informacija se kanališe na jednu specijalno montiranu kasetu, od 10 do 15 minuta, zavisno od protivnika, na kojoj su sve sekvence u kraćem izdanju. Naravno, uz to ide i pisani deo sa navikama protivničkih igrača i ostalim stvarima bitnim za utakmicu.
Na pitanje da li se ovakav način rada razlikovao u odnosu na stručne štabove ostalih ekipa poput Amerikanaca, rekao je:
Praktično sve ekipe rade na sličan način, ali nije sporno da Amerikanci imaju najsavremeniju tehniku. Sad kada smo bili na SP, imali smo prilike da vidimo njihov najnoviji program za skauting. Recimo, možete da tražite šta je na utakmici uradio igrač broj 11 i program vam bukvalno sastavi kasetu, statistiku, sve neophodno o tom igraču. Na tom programu radila je i grupa NBA trenera, koji su napravili algoritam, a programeri to pretvorili u takav program koji vam sad daje i predloge kako da napadate ili da branite određene akcije. Koliko sam čuo, takav program košta oko 200 hiljada dolara.
S obzirom na to kako su se završila velika reprezentativna takmičenja održana tokom 2001. i 2002. godine, Braca Đorđević je pretpostavio da je Acino zadovoljstvo zbog rada sa reprezentacijom bilo još veće.
Osećaj je zaista predivan. Promenilo se mnogo igrača, ali bukvalno nije bilo nijedne loše situacije, dijaloga na relaciji trener — igrač. Ono što moram da istaknem jeste da smo u proteklom periodu izgradili neki skoro drugarski odnos, iako je to pre svega odnos trener — igrač. Reprezentacija je pre svega nešto što nije moranje, stručni štab je tu da odradi najbolje što može, igrači da daju sve od sebe. Niko nije došao da bi bio protiv nekog, svi su došli jer žele, tako su selektirani i u tom smislu su vođeni razgovori s njima. Iz dobrog rada, drugarstva, želje da se obraduje nacija, napravljene su i ove dve poslednje zlatne medalje.
Posle ovako velikog uspeha, čekala ga je i peta godina rada u Železniku. Nije se u to vreme baš često dešavalo da jedan trener tako dugo ostane u nekom od klubova, doduše, uz pauzu tokom sezone 2001/2002 FMP je sa Acom na klipi iz godine u godinu rastao, a mnogi su u to vreme FMP svrstavali među favorite nacionalnog prvenstva.
Na to je Aco odgovorio da je veliki broj igrača prošao kroz FMP od 1998. godine. Otkako je Aco došao na pozicju trenera popularnih „limenkara“, uz njega su u to vreme konstantno ostali samo Ognjen Aškrabić i Goran Nikolić, a desilo se da se pred početak sezone 2002/2003. vratio samo Veselin Petrović, koji je tokom sezone 1998/1999 bio kapiten kluba, i kome su mnogi prognozirali ispadanje iz lige. Međutim, FMP je u prvoj sezoni pod Acinom trenerskom palicom, prekinuoj zbog NATO agresije, odigrao kvalitetno, iako je bio najmlađi tim u JUBA ligi te sezone.
Nastavak priče o FMP-u je dovršio činjenicom da je tokom sezone 2001/2002 bio smenjen posle dva poraza na startu sezone nacionalnog prvenstva od objektivno slabijih ekipa (od kraljevačke Sloge u prvom i od Radničkog u drugom kolu). Dodao je i da je to bilo normalno, da je to takav posao, ali da zna da to nije popularno i da se dešava… Imao je epizodu u Radničkom do kraja ligaškog dela, a onda se vratio u FMP pred početak plej-ofa i dogovorili su se da radi još jednu godinu. Godilo mu je da poslodavac ima poverenje u njega, u sistem građen proteklih godina, a kao plod svega toga su došli rezultati. Bez obzira na to što je iz Acinog tima iz 1998. u Železniku ostala samo trojica igrača, i što su imali osam novih, uz mlade koji su stasali prethodne sezone, Aco je priznao da je došlo do kvalitetne hemije i onoga što je želeo u to vreme.
Priču o favorizovanju je dovršio rečima da je Petrović lako prihvatio tu ulogu, s tim što je dosta klubova u to vreme nosilo titulu favorita. Konkretno, kao ostale favorite je izdvojio ekipu Hemofarma zbog toga što je doveo stranog igrača i Milenka Topića, Partizan zbog velikog rejtinga i velikog broja pristalica, Zvezdu zbog velikog broja pojačanja i isto tako velike armije navijača, Budućnost zbog novog trenera Vlade Đurovića, kao i ekipu NIS Vojvodine, koja je protiv Partizana pokazala da može svakog da pobedi i da je vrlo nezgodna ekipa. Zbog toga je prvenstvo, po oceni Petrovića, bilo veoma neizvesno tokom sezone 2002/2003. Za Partizan i Zvezdu je naveo da su prednosti kod te dve ekipe bili publika i tradicija, a kao prednosti Hemofarma i FMP-a je naveo kontinuitet u radu… Ipak, sve je umnogome zavisilo i od sreće i od povreda… U FMP-ovom slučaju je bilo puno pozitivnih stvari, koje su išle u prilog da je imao šanse da dođe do trofeja.
Slobodan Ivković Piva kao pravi učitelj
Ko je najviše uticao na Acu Petrovića kao trenera?
Pored velikog ličnog interesovanja, moj afinitet prema košarci je porastaom kada ga je Piva Ivković pozvao u Radnički. Tu je rad postao ozbiljniji, počelo je upoznavanje sa metodologijom, učenje trenerske škole. Može se reći da je Piva Ivković najviše uticao na njegovu karijeru, time što me je, pre svega, doveo i zainteresovao na nekom višem nivou, tako da moje aktivnije učešće u trenerskom poslu počinje 1993. godine. Postupnim radom došao sam do prvoligaškog trenera, juniorske reprezentacije i na kraju seniorske. Za poslednje četiri godine, dve kao pridruženi član stručnog štaba za Evropsko prvenstvo 1999. i Olimpijske igre 2000. godine, kada sam samo posmatrao treninge Željka Obradovića, a dve kao pomoćnik Svetislava Pešića, stekao sam ogromno iskustvo, od neprocenjivog značaja.
Saradnja sa Svetislavom Pešićem
Na pitanje kako je došlo do saradnje sa Svetislavom Pešićem u reprezentaciji, odgovorio je:
Sve je počelo dok je još Željko Obradović bio trener. Bio sam u širem stručnom štabu, bilo mi je dozvoljeno da budem u tom ambijentu, da vidim rad na najvišem nivou. Kontinuitet je nastavljen kada je došao Pešić. On je te sezone kada je postao selektor nije nigde radio u klubu i pratio je naše utakmice, tražio je saradnike… Razgovarao je sa svima, pa i sa mnom. Nismo se znali lično, ali je gledao moje treninge, gledao kako vodim utakmice, upoznao moja razmišljanja, i odlučio da me uzme za asistenta. Tokom dva prošla ciklusa, izvandredno smo sarađivali, koliko god sam mogao trudio sam se da mu u delokrugu svog posla pomognem. Naravno, on je taj koji odlučuje, ali moram da kažem da za dve godine bukvalno nijednom nije bilo razimoilaženja u mišljenju.
Uvodne reči napisao: Đorđe V. za CZBG portal
Razgovor sa Acom Petrovićem vodio: Braca Petrović za časopis „Basket“, br. 2, novembar 2002.
Dodajte komentar