Izvor: Nedeljnik Razgovarao: Nenad Čaluković
Pre tačno 25 godina Zvezda je postala prvak sveta. Tim povodom objavljujemo intervju Vladimira Jugovića – junaka čuvene utakmice u Tokiju – vođen u maju ove godine kada se obeležavalo 25 godina od Barija, koji je bio uvod za konačno osvajanje planete
Kad kao sagovornika imate čoveka koji vas je učinio toliko srećnim početkom onih ratnih devedesetih, onda su respekt i divljenje obavezni. Ne možete to čak ni da sakrijete 60minuta. Bio je i on ratnik, ali i umetnik. Doduše, na fudbalskom terenu.
Vladimir Jugović je najuspešniji srpski fudbaler po broju osvojenih evropskih i svetskih titula. Bio je najmlađi igrač one Crvene zvezde koja je tačno pre 25 godina –29. maja 1991. osvojila evropsku klupsku titulu u Bariju.
Bio je i rekorder u broju nastupa u mlađim reprezentativnim kategorijama, kao klinac odigrao je više od sto utakmica za Jugoslaviju. Pripremao se, kaže, za tu evropsku titulu još od1983. kada je došao u Zvezdu – do 1991. Dakle, osam godina. Prošao je sve omladinske selekcije, otišao u vojsku u Niš, gde je bio padobranac, dakle, ne u sportskoj četi, stigao u Rad gde je odigrao sjajnu polusezonu, na 14 utakmica postigao osam golova i kao debitant bio najbolje ocenjeni igrač na poziciji veznog. I onda u tom galaktičkom timu Zvezde odigrao sve utakmice u Kupu šampiona. A kako je sve krenulo?
Jugović za Nedeljnik iznosi impresije iz tog pokoravanjaEvrope i sveta, ali prenosi utiske i iz svoje bogate karijere.
“Fudbal sam počeo da igram u školskom dvorištu u Milutovcu, tamo gde sam rođen. To je moj matični klub, u kome sam igrao kao klinac. Pošto se svaki talenat odmah prepoznaje, sa 13godina došao sam u Zvezdu. Znanjem i kvalitetom sam stigao do amaterske reprezentacije Srbije”, reći će nam Jugović sumirajući početke svog fudbalskog puta.
“Kao što u Argentini postoje Boka juniors ili River, u Italiji – Milan ili Juve, tako je i u Srbiji, ili tadašnjoj Jugoslaviji, postojala samo jedna dilema – Zvezda ili Partizan. Ko je u to vreme zaigrao za ta dva kluba – bila je to garancija da je dobar fudbaler. Kasnije već morate da budete zapaženi ili da nešto osvojite. Nije važno samo da igrate, nego da li ste uzeli neku titulu i da li ste doprineli istoriji kluba. Danas većina fudbalera i u Zvezdi i u Partizanu samo igra”, konstatovaće Vlada.
Kakvi utisci dominiraju dve i po decenije kasnije od tog istorijskog meča u Bariju?
Kada sam kao dečak sanjao da zaigram za Zvezdu, nisam sanjao da će Zvezda osvojiti Evropu i svet. I da ću baš ja biti u tom timu. Malo koja generacija uspe da dobije taj pečat kvaliteta. Zvezda je te 1991. napravila najbolje vino. Te godine bila je odlična berba. Kakav je danas osećaj kad se setim Barija? Što je starija berba, to je bolje vino.
Jeste li verovali da ćete osvojiti taj Kup šampiona? Kada ste vi igrači shvatili da je to realan cilj?
Kad igrate protiv tako velikih klubova, onda se javi želja da osvojite i taj trofej. Ta generacija je sanjala da igra protiv Real Madrida. Ali ono što je bio naš kvalitet jeste da se nismo plašili ni tako velikog Reala, ni Bajerna, ni Marselja u finalu.
Koja utakmica je bila presudna u tom nizu?
Protiv Grashopersa. U Beogradu smo odigrali 1:1. Bila je ta početna nervoza, primili smo prvi gol, izjednačili, ali osećalo se da možemo dalje. Tek u Cirihu smo ukapirali koliko smo bolji od njih. Dobili smo ih 4:1, a trener tog Grashopersa bio je Hicfeld. A svi znamo ko je veliki Hicfeld.
Zar nije bilo najteže protiv Bajerna? Ili barnajneizvesnije?
Urezalo mi se kako sam u onom 90. minutu meča u Beogradu loptu preuzeo na centru i vodio je do njihovog šesnaesterca. Prosinečki, Mihajlović, Augentaler i ostalo – sada je istorija.
Šta je bio ključ tog ogromnog uspeha?
Imali smo sreću da napravimo odličan tim, da imamo super trenera, super organizovan klub, najbolje navijače. Zvezda je tada zapravo imala sve. I golgetera, i tehničare, i ratnike, i brzinu. Svako je na svojoj poziciji bio najbolji u tom trenutku u Jugoslaviji. I to je bio odlučujući faktor.
Zvezda je bila Jugoslavija u malom? Bili su tu u timu i Srbi, i Hrvati, i Makedonci, i Crnogorci. Kako je sve to funkcionisalo? Da li je bilo nekih nacionalnih razmirica?
Ne. Bila je to svakako dobra generacija sakupljena od još boljih momaka koji su jednostavno želeli samo pobedu. Imali smo veru, samopouzdanje, i mladost, i iskustvo, i kvalitet. Bilo je tu mnogo međusobnog poštovanja. I od trenera, i od Cveleta, i odDžaje, i cele uprave, i navijača. Osećalo se prisustvo novca. I da se drugi ne uvrede, ali ta generacija je udarila žig i Zvezde i srpskog fudbala. Ali ništa nije slučajno.
S kim ste od saigrača bili u najboljim odnosima?
Imao sam poštovanje prema svima i oni prema meni. Oni su poštovali moju mladost, a ja njihovo fudbalsko umeće. Siniša Mihajlović mi je bio cimer, a Dejo Savićević je nesebično uvek pružao podršku nama mlađima.
A s kim se danas najviše družite iz te šampionske generacije?
Svi smo se rastrčali na svoju stranu, možda najviše sa Dikomkoji je u Beogradu.
Sportski analitičari tvrde da je taj poraz protiv Sampdorije u Sofiji, godinu dana nakon osvajanja evropske titule, bio presudan za raspad Zvezde…
Ne, to je previše. Žao mi je što smo izgubili tu utakmicu protiv Sampdorije, imali bismo još jedno finale. Mnogo toga se promenilo od odlaska Ljupka Petrovića u Espanjol. Ljupko je bio jedan od retkih trenera koji je uspevao da napravi dobru atmosferu. Razgovarao sam sa njim, možda nije trebalo baš tako brzo da ode. Ali dobro, to se desilo. Bilo je tu novih igrača. Možda je ključno bilo to što u timu nije bila ona ista atmosfera kao 1991.
Neki smatraju da su Cvetković i Džajić znatno doprineli tom uspehu i da je njihova uloga nemerljiva. U kakvim ste danas odnosima s njima?
Veliko poštovanje i Cveletu i Džaji. Ali opet, znate šta? Zašto ne malo ranije, i zašto ne malo kasnije? Džaja je veliki poznavalac fudbala, Cvele je top menadžer, ali zašto Zvezda nije uzela te trofeje 1990. ili 1994?
U to vreme došlo je do raspada Jugoslavije. Kako ste vi to doživeli?
Kao mladi čovek i sportista nekada nisi ni svestan onoga što se dešava pored tebe. Takav slučaj je bio sa mnom. Da je ostala Jugoslavija, nakon osvajanja Kupa šampiona u Zvezdu je trebalo da dođu Šuker i Jarni. Kakav bi to tek bio tim.
Da li bismo danas bili fudbalski jači da je ostala SFRJ?
Uvek ostaje problem ko bi sastavljao tu reprezentaciju. I po kom kriterijumu. Da li po ključu? Moje mišljenje je i tada bilo da je upravo postojao taj ključ, da su selektori morali da zovuigrače iz svih republika da bi svi bili zadovoljni. I zato je sada najvažnije za Srbiju da novi selektor Muslin napravireprezentaciju čiji je jedini kriterijum kvalitet, a ne da zadovoljava neke ili nečije standarde da mora da igra ovaj ili onaj.
Vaša sledeća fudbalska stanica bila je Italija…
Specifično je da sam iz Zvezde otišao u klub koji je 1992. igrao Ligu šampiona, a da sam karijeru završio u klubu koji je, takođe, igrao finale Lige šampiona 2004. godine. U gotovo svim klubovima u kojima sam nastupao, igrao sam polufinale ili finale nekog velikog takmičenja. U svojoj karijeri igrao sam četiri evropska finala (tri Lige šampiona i Kup UEFA) i još tri evropska polufinala (Kup kupova, Kup UEFA, Liga šampiona).
Koja je razlika između Juventusa i Zvezde?
Veliki su i jedni i drugi. A razlika? Juventus je privatni klub, Zvezda nije.
Kakav je osećaj nastupati za Juve?
U Juventusu sam igrao kada je bilo dozvoljeno da nastupaju samo tri stranca u Italiji. Sada je drugačije. Da biste igrali u takvom Juventusu, morali ste da budete bolji i od Nemaca, Holanđana… Sledeće godine je povećan taj broj stranaca na pet, došli su nam Zidan i Bokšić. Juventus je velika mašina u kojoj morate da prihvatite da i vi budete mašina ili vas nema. Bio sam deo te velike mašine, igrao dva finala Lige šampiona, jedno dobio, drugo izgubio.
Koja je vaša najbolja utakmica?
Sigurno protiv Kolo-Kola u Tokiju. Na jednoj tako bitnojutakmici da odigrate odlično, date dva gola, i odlučite da se vaš klub u kome ste od 13. godine popne na krov sveta… Nezaboravno.
Onu “tojotu” kao najbolji igrač nikad niste dobili?
Ma nije bitno, važno je da sam je osvojio.
Kako vam danas izgleda Zvezda?
Zaduženo. Sigurno da pokušava da opet stane na noge, međutim, mnogo toga se promenilo.
Može li ponovo na evropski tron? I kada?
Druga su vremena, drugačiji je sistem, teže je doći do vrha, mnogo je bogatih klubova u igri. Fudbal je danas mnogo veći biznis nego što je to bio slučaj kada smo mi osvojili tu Ligu šampiona.
Kako gledate na reprezentativni fudbal, koji je očigledno u ćorsokaku, jer treće veliko takmičenjepropuštamo?
Reprezentativci moraju da shvate da su kvalifikacije turnirskivid takmičenja. Ne smete da izgubite utakmicu. Ne smete dapropuštate nijednu šansu. Ako uđete u taj ciklusnepripremljeni i još dovedete trenera stranca koji ne poznaje te igrače, onda ne znam kako možemo da očekujemo neki uspeh.
Vi ste protiv stranaca kao selektora?
Ne, nisam protiv stranaca, ali ako pred sam start kvalifikacija dovedete trenera koji ne poznaje naš mentalitet, onda jednostavno nema uspeha.
Jeste li čuli da je otišao Karadžić sa čela Fudbalskog saveza?
Čitao sam u medijima.
Spekulisalo se da planirate dolazak u Fudbalski savez…
Ne, ne.
A šta biste ako bi vas pozvali u FSS?
To je veoma lepo pitanje. Ali to nije put. Uzmite Piksija. On je bio predsednik FSS, potom Zvezde, da bi danas bio trener. Morate u nečemu da budete duže.
Poznajete li novog predsednika Saveza SlavišuKokezu?
Ne.
Može li novi selektor Slavoljub Muslin da povrati taj kult reprezentacije?
Očekujem da Muslin napravi pomak. Najbitnije je da igraju najbolji. Ali ko su ti najbolji? Zato će Muslin biti na mukama.
Mnogi smatraju da je kobna greška za reprezentaciju bila otkaz Radomiru Antiću i da je to bio početak sunovrata?
Greška je bila što je sa Antićem produžen ugovor pre Svetskog prvenstva. Sve bi bilo drugačije da nije bilo tog ugovora.
Šta je rak-rana srpskog fudbala?
Infrastruktura. Naši stadioni su isti kao pre dve decenije.
Kako vam danas izgleda Srbija? Iz bečke perspektive?
Srbija je moja zemlja. Možda nemam isti problem kao ljudi koji žive u Srbiji, imam drugih.
Šta mislite o Vučiću kao premijeru, uostalom velikomnavijaču Zvezde?
Kao što sam ja kao fudbaler brinuo da navijači budu srećni, verujem da se Vučić kao čovek koji vodi ovu zemlju trudi da narod živi bolje. Ali kao u fudbalu – sve zavisi od rezultata.
Jeste li glasali na izborima?
Prvi put nisam.
Kako je onda prošla politička opcija koju podržavate?
Srbija uvek pobeđuje.
Da li vas je nekad neko zvao u političku stranku?
Ne.
A da li biste ušli u politiku?
To je velika odluka, a takve odluke sam davno doneo. Moja politika je da budem primer mladima.
Gde vas danas više cene – u Beogradu ili u Torinu?
Mislim u Torinu.
Da li vam je žao zbog toga?
Ja sam dosta realan čovek.
Ko vas je najviše izneverio u fudbalu?
Kad igrate u jednoj takvoj areni, onda ne postoje emocije. Vi ste u toj areni gladijator, borac i svi traže da samo pobeđujete. Ako ste gubitnik, onda se sklanjate iz te arene. I ta borba je fer.
Koji trenutak iz karijere biste želeli da zaboravite?
Najtužniji sam bio posle izgubljenog polufinala Kupa kupova saSampdorijom protiv Arsenala. I to na penale. Tada sam prvi put osetio da ne moram ili da ne mogu svaku utakmicu da dobijem. Do tada su se pobede nizale kao na nekoj traci. Tada sam osetio šta je poraz. Izgubili smo 3:2 u Londonu, a ja sam dao oba gola. U Đenovi smo vodili sa 3:1, i onda je Zengaprimio gol u poslednjem minutu. Ja sam potom promašio penal. I na kraju smo ispali.
A šta vam je najteže palo?
Četiri godine – kada sam bio u najboljoj formi – nisam mogao da igram za reprezentaciju zbog sankcija. I sada imam mnogo manje nastupa. To je falsifikat moje karijere. Teško sam podneo i povredu u Atletiko Madridu.
A povratak iz Švedske sa Evropskog prvenstva zbog sankcija?
Meni je sve to bilo kao na filmu u kome sam bio samo jedan od aktera.
Vaš cimer Siniša Mihajlović postao je trener. Kako radi taj posao?
Realno nisam očekivao da će Siniši da padne na pamet da bude trener, ali dosta dobro se snalazi, koristi taj svoj temperament koji prenosi na igrače. Već je, u ne tako dugoj karijeri, trenirao mnogo klubova i reprezentaciju. To možete samo da poželite.
Ko je vama bio najbolji trener?
Imao sam sreće da imam ozbiljne trenere, počev od Ljupka Petrovića. U Italiji sam imao samo dva trenera u četiri kluba. Lipija u Juventusu i Interu, i Eriksona u Laciju i Sampdoriji. Trenirali su me i Arigo Saki i Radomir Antić. To su veliki ljudi i veliki treneri, i oni posebno cene kada ste super korektni.
Kod kog trenera biste danas najviše voleli da igrate –Murinja, Klopa ili Gvardiole?
Kod Klopa.
Ko je najbolji fudbaler s kojim ste igrali?
Ronaldo, s kojim sam bio u Interu. On je bio najkompletnijiigrač.
Da li je Ronaldo, popularni Zuba, bio bolji od savremenog Ronalda?
Bio je genijalniji.
A Kristijano Ronaldo ili Mesi?
To je isto kao da me pitate da li više volim čašu dobrog crnog vina ili dobrog belog vina.
Ko je za vas najbolji srpski fudbaler?
To sve zavisi od pozicije. Imali smo dobrog centarhalfa kao što je bio Vidić, dobrog tehničara kao što je bio Piksi, ili levo krilo Dragana Džajića.
Ko će osvojiti Euro 2016. u Francuskoj?
Uvek su favoriti Nemačka, Španija ili neko iznenađenje u vidu Belgije.
Pratite li hrvatski fudbal?
Ne, ne.
Jeste li vi nacionalista?
Ja volim Srbiju.
Igrate li danas fudbal?
Posle deset godina sam zaigrao na utakmici veterana Juventus – Real Madrid kako bi me moja deca videla u fudbalskom dresu.
Koji je vaš životni ili fudbalski moto?
Nemoj da se žališ i nemoj da objašnjavaš. Ne igraj kvarno, a posle da kukaš.
Додајте коментар