Кошарка/Звездаштво Осврт форумаша

Osvrt forumaša: zvezdaštvo!

Autor: Ganac, forum.czbgtv.com

Hteo bih nešto o zvezdaštvu i Zvezdi…o ljubavi i patnji…nešto što je kao stvoreno za Šantićeve ili Mikine pesme, nepatvorenoj ljubavi prema jednom klubu, jednom stanju svesti:
“Po gradu gomila bludi,
Vreva i huka:
Upored ide sreća i muka,
Suza i smijeh;
Čednost i grijeh
Jedno uz drugo stoje,
I sve se komeša čudno
I vrvi.”
rekao bi A. Šantić a sve se može reći i za našu Zvezdu.
I još bi rekao o uzajamnoj ljubavi:
“Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,”
Nekada nam i ovakve osećaje donese:
“Nad šedrvanom leptiri se gone
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone

Jesenje sunce…I, kô sa visina
Olovni oblak po duši mi pade,
Najcrnji pokrov bola i gorčina. “

To je naša Zvezda, ali hteo sam i još jednu svoju reći.  Zvezda je najmanje srpski klub, ona jeste iz Srbije, ali bih ja rekao da je više regionalni klub. Najveće uspehe smo postigli kada su nam u timu igrali igrači iz svih krajeva Juge, bilo da je Slovenac, Hrvat, Musliman (politički korektno Bošnjak), Crnogorac i Makedonac. Koga je bolelo uvo ko je ko i odakle je? Svi oni su bili ZVEZDAŠI. Pad Zvezde ka ovim mutnim dubinama je počeo sa ratovima i srbovanjem, prebrojavanjem krvnih zrnaca…a ratovi su za nama, rane zaceljuju, rastu neke nove generacije koje i ratove pamte sa tv-a….tako i priče o Zvezdi mogu čuti od očeva.
Njih treba prigrliti,nevezano da li su iz Beograda, Tuzle, Ljubljane, Čakovca, Sarajeva, Banja Luke, Skoplja ili Podgorice i opet jedino merilo treba da bude boja zastave, zapravo dvobojne zastave crveno-bele i zvezdin najveći uspeh bi bio upravo taj, regionalizacija kluba.
A ja mogu samo da dodam:
” U meni večeras jedna reka razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče, i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ta ista reka čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne.

Nekako mislim da ova pesma najbolje govori o našoj

” Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.

Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući – u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore, kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.

Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore kad splasnu kiše –
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Who's Online

There are no users currently online
Скочи на траку са алаткама