Autor: Ganac, forum.czbgtv.com
Hteo bih nešto o zvezdaštvu i Zvezdi…o ljubavi i patnji…nešto što je kao stvoreno za Šantićeve ili Mikine pesme, nepatvorenoj ljubavi prema jednom klubu, jednom stanju svesti:
“Po gradu gomila bludi,
Vreva i huka:
Upored ide sreća i muka,
Suza i smijeh;
Čednost i grijeh
Jedno uz drugo stoje,
I sve se komeša čudno
I vrvi.”
rekao bi A. Šantić a sve se može reći i za našu Zvezdu.
I još bi rekao o uzajamnoj ljubavi:
“Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,”
Nekada nam i ovakve osećaje donese:
“Nad šedrvanom leptiri se gone
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina,
Rasipaju se, dok polako tone
Jesenje sunce…I, kô sa visina
Olovni oblak po duši mi pade,
Najcrnji pokrov bola i gorčina. “
To je naša Zvezda, ali hteo sam i još jednu svoju reći. Zvezda je najmanje srpski klub, ona jeste iz Srbije, ali bih ja rekao da je više regionalni klub. Najveće uspehe smo postigli kada su nam u timu igrali igrači iz svih krajeva Juge, bilo da je Slovenac, Hrvat, Musliman (politički korektno Bošnjak), Crnogorac i Makedonac. Koga je bolelo uvo ko je ko i odakle je? Svi oni su bili ZVEZDAŠI. Pad Zvezde ka ovim mutnim dubinama je počeo sa ratovima i srbovanjem, prebrojavanjem krvnih zrnaca…a ratovi su za nama, rane zaceljuju, rastu neke nove generacije koje i ratove pamte sa tv-a….tako i priče o Zvezdi mogu čuti od očeva.
Njih treba prigrliti,nevezano da li su iz Beograda, Tuzle, Ljubljane, Čakovca, Sarajeva, Banja Luke, Skoplja ili Podgorice i opet jedino merilo treba da bude boja zastave, zapravo dvobojne zastave crveno-bele i zvezdin najveći uspeh bi bio upravo taj, regionalizacija kluba.
A ja mogu samo da dodam:
” U meni večeras jedna reka razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče, i kroz oči mi kipi i teče.
U tebi večeras ta ista reka čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.
Svako u sebi reke druge pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge uvek drukčije istovetne.
Nekako mislim da ova pesma najbolje govori o našoj
” Kad prođu zore, kad zaspe kiše,
i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju – daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.
Kaži im: Onamo, blizu neba,
planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući – u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.
Kad minu zore, kad umru kiše,
i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili, njih smo pomnožili.
Ovo je, moj daleki sine,
osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.
Davno smo s mukom sve to sređivali.
Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.
Zato im na uho promrmljaj tiše,
kad zore izgore kad splasnu kiše –
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.
Dodajte komentar