Интервјуи

Sava Ranđelović – I šampioni plaču

Autor: http://kevazakon.com

Šampion se postaje tako što od malih nogu sanjaš snove, koje čvrsto želiš da ostvariš. Svaki trening je novi izazov, odricanja je puno, još više uspona i padova, pobeda i poraza, ali ti ništa nije teško! Nije, jer radiš ono što voliš. Radiš, da bi ostvario san iz detinjstva. I onda kad je najteže, izađeš na teren i pobediš!

Ovo nisam ja napisala. Ovo mi je rekao jedan šampion.

Sava Ranđelović. Vaterpolista. Svetski prvak. I evropski.

Bio je moj gost nakon osvajanja zlatne medalje u ruskom Kazanju, i od tada se često srećemo na društvenim mrežama, jer Sava trenutno igra u Italiji. Tada nas dvoje porazgovaramo i na italijanskom i francuskom, mada nam je niški nekako najdraži i najlakši (smeh).

Tako se desio i ovaj intervju, i ponosna sam što sam u prilici da vam predstavim jednog zlatnog „delfina“, Nišliju, poliglotu!

sava-i-keva

Sava je mladi čovek koji je svoj život posvetio vaterpolu. I nije mu teško da svakoga dana u bazenu provede po nekoliko sati, da vredno trenira i u teretani, da svoj život organizuje po satnici, kako bi stigao do željenih rezultata. I pored svih obaveza, stiže i da se odmori i da uči i da se druži sa prijateljima.

Imao je trinaest godina kada je prvi put dobio poziv za kadetsku reprezentaciju. Tada je shvatio da ga nijedan drugi sport ne interesuje. I nije pogrešio.

Ja: „Koji je najveći strah kad se ulazi u bazen pred utakmicu?“

Sava: „Kad sam bio mlađi, imao sam strahove kako će sve proći, da li ćemo pobediti ili ne. S godinama dolazi i samopouzdanje, straha više nema. Daš sve od sebe, tvoja ekipa takođe, i postaneš nepobediv! I dalje je prisutna samo pozitivna trema, zbog važnosti utakmica, naročito na velikim takmičenjima. Ali, kako sudija da znak za početak, tako i ona nestaje!“

Ja: „Za koga navijaš?“

Sava: „Za moju Crvenu Zvezdu! To je tim u kom sam proveo četiri prelepe godine, i osvojio sve što se može osvojiti u klupskom vaterpolu! Osim Len Cup-a jer to nismo igrali, inače bismo i to sigurno osvojili! (smeh)“

Ja: „ Kako si reagovao kada je stigao poziv za reprezentaciju? Jel pamtiš taj osećaj?“

Sava: „Sve je bilo neverovatno! Sećam se da sam prvo pozvao svoje roditelje i rekao im da je san počeo da mi se ostvaruje! Nisam mogao da verujem da ću trenirati, a kasnije biti u ekipi sa takvim igračima. Sa šampionima!“

Ja: „Ko ti je omiljeni vaterpolista sa naših prostora? Koga si kao klinac najviše voleo?“

Sava: „Omiljeni vaterpolisti su mi od malih nogu bili Dejan Savić i Vladimir Vujasinović, jer su igrali poziciju koju ja sada igram. I ne samo da su igrali, nego su bili najbolji na svetu! To je zaista bilo za divljenje! Danas mi je Dejan selektor. Bio mi je i trener u Zvezdi četiri godine, a te godine su bile presudne za moju karijeru. Vlada mi je bio selektor u juniorskoj reprezentaciji 2013. godine, i od njega sam takođe mnogo toga naučio!“

sava-i-keva-selfie

Ja: „Da li si svestan činjenice da si sada ti nečiji idol? Kakvu bi poruku poslao budućim šampionima? Onima koji će jednoga dana davati intervjue i osvajati medalje? Da li su takva priznanja vredna truda i odricanja?“

Sava: „Iskreno, nisam svestan toga, jer sam još uvek mlad, i mislim da moje vreme tek dolazi. Ali, sve talentovane klince savetujem da, ako žele da postanu šampioni, istraju u tome! Da vredno rade i treniraju, da sanjaju kako će jednog dana biti na pobedničkom postolju. Takvi snovi će ih vući ka uspehu, koji dolazi vremenom. Važno je da znaju da ništa ne može da se desi samo od sebe, ili preko noći!“

Ja: „I da ne plaču kada ih neko povredi u bazenu, jer publika to ne vidi? (smeh)“

Sava: „Šta se desi u bazenu, i šta se ne vidi, ostaje u bazenu! (smeh). Sigurno neće da plaču zbog toga!“

Ja: „A da li šampioni plaču kad osvoje medalju?“

Sava: „Da! Te emocije jednostavno ne mogu da se kontrolišu! Ja sam plakao kada smo pevali himnu na pobedničkom postolju, posle osvajanja Evropskog prvenstva. Plakao sam i posle osvajanja Svetskog, jer ti u tim trenucima svašta prolazi kroz glavu. Sav trud, odricanje, svi snovi iz detinjstva, san o tome kako pevaš himnu na postolju! Kada se san pretvori u javu, suze kreću same!“

Ja trenutno ne stojim na pobedničkom postolju, ali pišem ovo i plačem. Jako sam emotivna kada govorim o reprezentaciji, jer uvek navijam glasno i iz srca.

Zato i pitam Savu kako on doživljava sve nas sa druge strane balkona, i da li je čitava srpska nacija reprezentacija?

Sava: „Pa jeste! Realno su sportisti nešto najlepše i najbolje što Srbija ima. Zaista su ponos nacije! A boljih navijača od naših nema! I gde god da se igra, uvek je makar jedna srpska zastava na tribinama. Čak mislim da smo medaljama nekako i razmazili naciju, pa im je sve ispod trećeg mesta neuspeh. To možda jedino mogu da im zamerim!“

Ja: „Koji je sport, posle vaterpola, najbolji?“

Sava: „Pa dvoumim se između košarke i rukometa, ali neka bude košarka. To kažem, jer da se nisam opredelio za vaterpolo, sigurno bih jedan od ta dva sporta trenirao!“

Ja: „Trenutno živiš i igraš u Italiji. Šta ti najviše nedostaje?“

Sava: „Porodica i prijatelji, naravno. I naša domaća kuhinja!(smeh)“

Ja: „Jel rano da te pitam šta ćeš biti kad porasteš, odnosno kad završiš igračku karijeru? Kada jedan sportista počinje o tome da razmišlja?“

Sava: „Ja još uvek ne! (smeh). Ali sebe trenutno ne mogu da zamislim u nekom drugom svetu osim u svetu vaterpola, tako da bi odgovor bio nekako očekivan. Kad završim karijeru, želeo bih da budem vaterpolo trener!“

I ja mu to od srca želim.

Kao što svim budućim generacijama srpskih vaterpolo šampiona, želim bolje uslove za trening, uređene bazene, topliju vodu u njima, stipendije, i primanja u skladu sa rezultatima.

Kad već zlatom okićene buduće trenere i stručnjake već imamo?

Samo napred Ranđeloviću!

Ili da napišem forza ragazzo!

Додајте коментар

Кликните да бисте објавили коментар

Who's Online

Скочи на траку са алаткама