Posle tri vezana trofeja u regionalnom takmičenju, Zvezdinom nizu došao je kraj porazom u majstorici.
Nije iznenađenje rezultat finala, posebno ako gledamo kako su ekipe sebično čuvale prednost domaćeg terena godinama unazad, ali scenario koji smo videli na terenu potvrdio je razočaranje u redovima Zvezde koja je, po ko zna koji put u sezoni, ušla u utakmicu inferiorno.
Kao i u svim dosadašnjim utakmicama, od samog početka, na teren su došli veoma dobar domaći tim i blago osrednji gost. I pored toga, ništa nije presuđivano pre kraja jer niko ne zna kako će stvari ispasti, pošto smo gledali neke velike preokrete u derbijima ove sezone. Međutim, kad ponovite istu grešku nebrojano puta onda je cena naivnost skupa, a rezultat jedini logičan – nastavio se negativan niz Crvene zvezde u gostujućim finalnim utakmicama. Poraz u Areni bio 11. uzastopni poraz crveno-belih na gostujućem terenu u finalnim serijama ABA lige. Element koji se ponavlja i nije slučajnost i koji je ovog puta koštao izgubljene titule.
Katastrofalno prvo poluvreme obeleženo je manama na oba kraja terena. Statičan napad i odbrana koja je malo šta zaustavila, odveli su meč u smer iz kojeg je bilo teško vratiti se. Čak i kad je Zvezda uspela u nastavku da istopi veliku razliku i uhvati priključak, ostala je prosečan tim.
Nemanja Nedović je potrošio sve prilike u napadu, uz neuravnotežene i usiljene pokušaja igre jedan na jedan, koji su bili dobrodošli Partizanu u tim momentima kada nije briljirao. Uz raspoloženog Dobrića, kasno probuđenog Bentila i varljivog Kampaca, Crvenoj zvezdi je bilo potrebno još dva razigrana igrača za preokret.
Duško Ivanović nije uspeo da nađe recept kako da njegov tim isparira na startu, iako je uporno apostrofirao važnost Partizanove prve četvrtine. Ekipa je nastavila da, poput prva dva meča, “šepa” po terenu i nije imala specifičan plan igre. Isključenje Luke Mitrovića bilo je dodatni teret koji je ubio Zvezdinu kreaciju.
Međutim, nije prvi put da Zvezda u ranoj fazi utakmice izgubi bitku. A pošto je ekipa”prožeta” ovim navikama od početka sezone, teško je bilo promeniti navike koje su postojale. Tako su izgledale i utakmice u Bolonji kada je Virtus rano stigao do dvocifrene prednosti, protiv Armanija i u Pioniru i na strani. Sećamo se i polufinala Kupa, mada crveno-beli tada nisu platili ceh bledog ulaska u meč.
Na kraju duge i iscrpne sezone, kad se svedu račni – bilans su dva osvojena trofeja, što ne zvuči loše. Međutim, ukus u ustima koji ostaje nakon neslavnog kraja gorak je i govori da je moglo i moralo više.
Sezona je bila puna uspona i padova. Loš start pod vođstvom Vladimira Jovanovića uspeo je da ‘ispegla’ Duško Ivanović sjajnim nizom pobeda u Evroligi. Međutim, s početkom januara dešavale su se neobjašnjive stvari i padovi u igri. ‘Već dobijene’ utakmice izgubljene su u Kaunasu, Minhenu i Atini. Neoprostiv greh bio je i poraz od Albe u Beogradu. Sve je to udaljilo Crvenu zvezdu od plej-ofa Evroliga. Iako je usela da dođe do 17 pobeda, pobeda protiv Olimpijakosa, Makabija i niza drugih respektabilnih evroligaša, sve je to bilo nedovoljno.
Slično je i sa ABA ligom, poraz u Zagrebu bio je trenutak kada su crveno-beli ustupili prvu poziciju Partizanu koji taj dar nije ispustio do kraja, a onda ga eksploatisao titulom posle 10 godina posta. Poput evroligaške borbe za plej-of, ABA liga je takođe bila tako blizu i tako daleko.
Crvena zvezda nija pronašla način da izađe iz limba na ova dva fronta. Tako zaglavljena se teturala napred nadajući se da će okajani gresi i naučene lekcije biti dovoljne za spas, ali stvarnost je pokazala da su crveno-beli do kraja bili nezreli za nešto više. Svaka nova greška vraćala je ekipu korak nazad.
Imaće o čemu da misle u upravi kluba – zašto se u sezonu ušlo sa neiskusnim trenerom, kako je poslagana ekipa, šta je falilo. Dovoljno materijala da se gleda i uči kako ne treba raditi u predstojećoj predsezoni, jer kako seješ tako i žanješ
Dodajte komentar