После три везана трофеја у регионалном такмичењу, Звездином низу дошао је крај поразом у мајсторици.
Није изненађење резултат финала, посебно ако гледамо како су екипе себично чувале предност домаћег терена годинама уназад, али сценарио који смо видели на терену потврдио је разочарање у редовима Звезде која је, по ко зна који пут у сезони, ушла у утакмицу инфериорно.
Као и у свим досадашњим утакмицама, од самог почетка, на терен су дошли веома добар домаћи тим и благо осредњи гост. И поред тога, ништа није пресуђивано пре краја јер нико не зна како ће ствари испасти, пошто смо гледали неке велике преокрете у дербијима ове сезоне. Међутим, кад поновите исту грешку небројано пута онда је цена наивност скупа, а резултат једини логичан – наставио се негативан низ Црвене звезде у гостујућим финалним утакмицама. Пораз у Арени био 11. узастопни пораз црвено-белих на гостујућем терену у финалним серијама АБА лиге. Елемент који се понавља и није случајност и који је овог пута коштао изгубљене титуле.
Катастрофално прво полувреме обележено је манама на оба краја терена. Статичан напад и одбрана која је мало шта зауставила, одвели су меч у смер из којег је било тешко вратити се. Чак и кад је Звезда успела у наставку да истопи велику разлику и ухвати прикључак, остала је просечан тим.
Немања Недовић је потрошио све прилике у нападу, уз неуравнотежене и усиљене покушаја игре један на један, који су били добродошли Партизану у тим моментима када није бриљирао. Уз расположеног Добрића, касно пробуђеног Бентила и варљивог Кампаца, Црвеној звезди је било потребно још два разиграна играча за преокрет.
Душко Ивановић није успео да нађе рецепт како да његов тим испарира на старту, иако је упорно апострофирао важност Партизанове прве четвртине. Екипа је наставила да, попут прва два меча, “шепа” по терену и није имала специфичан план игре. Искључење Луке Митровића било је додатни терет који је убио Звездину креацију.
Међутим, није први пут да Звезда у раној фази утакмице изгуби битку. А пошто је екипа”прожета” овим навикама од почетка сезоне, тешко је било променити навике које су постојале. Тако су изгледале и утакмице у Болоњи када је Виртус рано стигао до двоцифрене предности, против Арманија и у Пиониру и на страни. Сећамо се и полуфинала Купа, мада црвено-бели тада нису платили цех бледог уласка у меч.
На крају дуге и исцрпне сезоне, кад се сведу рачни – биланс су два освојена трофеја, што не звучи лоше. Међутим, укус у устима који остаје након неславног краја горак је и говори да је могло и морало више.
Сезона је била пуна успона и падова. Лош старт под вођством Владимира Јовановића успео је да ‘испегла’ Душко Ивановић сјајним низом победа у Евролиги. Међутим, с почетком јануара дешавале су се необјашњиве ствари и падови у игри. ‘Већ добијене’ утакмице изгубљене су у Каунасу, Минхену и Атини. Неопростив грех био је и пораз од Албе у Београду. Све је то удаљило Црвену звезду од плеј-офа Евролига. Иако је усела да дође до 17 победа, победа против Олимпијакоса, Макабија и низа других респектабилних евролигаша, све је то било недовољно.
Слично је и са АБА лигом, пораз у Загребу био је тренутак када су црвено-бели уступили прву позицију Партизану који тај дар није испустио до краја, а онда га експлоатисао титулом после 10 година поста. Попут евролигашке борбе за плеј-оф, АБА лига је такође била тако близу и тако далеко.
Црвена звезда нија пронашла начин да изађе из лимба на ова два фронта. Тако заглављена се тетурала напред надајући се да ће окајани греси и научене лекције бити довољне за спас, али стварност је показала да су црвено-бели до краја били незрели за нешто више. Свака нова грешка враћала је екипу корак назад.
Имаће о чему да мисле у управи клуба – зашто се у сезону ушло са неискусним тренером, како је послагана екипа, шта је фалило. Довољно материјала да се гледа и учи како не треба радити у предстојећој предсезони, јер како сејеш тако и жањеш
Додајте коментар