Još jedna pobeda Crvene zvezde i prolongiranje finalne serije ABA lige na petu utakmicu, uspeli su da padnu u senku pričama o nekošarkaškim stvarima.
Da dramaturgija dostigne tačku maksimuma postarao se trener Partizana, Željko Obradović, svojim performansom na konferenciji za novinare. Par rečenica o utakmici koju nije imao volje da analizira i onda je usledilo naravoučenije. Zaista lepo zvuči ono što je kazao upitavši se kako smo stigli do ove tačke, posebno ako vidimo da se već godinama ponavljaju iracionalne stvari na tribinama. Međutim, ako posmatramo ponašanje Željka Oradovića ove i prethodne sezone, sve se čini da ova elegija nije vapaj jednog humanog bića za normalom.
Čovek, najpripitomljeniji sisar i najprisutniji prema Franku Batijatu, velikom italijanskom kompozitoru, ima tendenciju da prihvati svaki užas, ubeđen da je nemoguće boriti se protiv njega, da je to veza u beskrajnom lancu koji nije u stanju da slomi. I tako, dan za danom, godinu za godinom predaje se.
Tako se može gledati i na ponašanje Željka Obradovića koji je povratkom u Partizan leta 2021. godine na konferenciji stavio akcenat na mirenje večitih rivala, da bi leta 2023. godine posle druge utakmice finala o uvredama upućenim supruzi Nemanje Nedovića kazao “To nije moj posao” i pokušao da prevali krivicu na drugu stranu “Vi novinari imate pero u rukama, nemojte meni da postavljate to pitanje, nego ga postavite tamo gde treba – ko provocira i zašto”.
Međutim, Obradović je sinoć bio voljan da mu se postavi pitanje. Ugledavši novinara, istog onog koji ga je pitao o gore navedenoj situaciji, stavio se u ulogu onog koji postavlja pitanja – “pitalli ste me u Areni da li sam čuo skandiranja, a sada ja vas da pitam, da li vi večeras čujete ovo?”.
Sa druge strane, Duško Ivanović nije u prethodnim utakmicama u prvi plan stavljao navijački folklor na konferencijama, a nije da nije bilo prilike da se dotakne nekih stvari. I zato se čini da su namere trenera Partizana, više upćene na radikalizaciju svojih pristalica, nego izliv iskrenog žaljenja povodom ponašanja koje stvarno zaslužuje osudu. Kao da ono jučerašnje “Preklinjem i molim ih da navijaju fer i sportski” kazuje – drugi su krivi što nismo završili seriju pa im priredite još gore narednom prilikom.
Viđao je Obradović i mnogo gorih stvari, u Turskoj mu je neko od navijača Galatasaraja pljunuo posred face, a u Grčkoj su njegovi rivali pri meču u OAKA Areni hospitalizovani. Ovako su izveštavali Grci juna 2006. godine:
PUCNJAVA VAZDUŠNIM PIŠTOLJEM NA IGRAČE OLIMPIJAKOSA: “Nikos Argiropulos i Dimitris Kalaicidis prebačeni su u Opštu državnu bolnicu. Dvojica igrača Olimpijakosa povređena su predmetima koje su bacili navijači Panatinaikosa tokom meča trećeg finala muškog košarkaškog plej-ofa A1 lige, koji je održan u OAKA. Kalaicidis je zadobio opekotine po vratu, leđima i koži. Nikos Argyropoulos, koji je prvi pregledan, zadobio je pucanje bubne opne, dok se Kalaicidisov detaljniji izveštaj tek očekuje “
Obradović nije bio ovako razočaran tom prilikom. Niti je utišavao OAKA arenu kad 20.000 navijača Zelenih kune i proklinje Spanulisa i njegovu porodicu. Naprotiv, za Spanulisa je pričao da ga je “ujeo za srce” kad je prešao u redove najvećeg rivala, ali istom Obradoviću nije problem bio da dolaskom u Partizan ojača svoje redove bivšim igračima Zvezde.
PRIČA O MAJCI I DETETU KOJE POKAZUJE SREDNJI PRST- SAVRŠENA SLIKA ŽELJKOVE PEDAGOGIJE
Ako smo dosad govorili o navijačima koji sami sebe ne mogu da kontrolišu, a komoli da neko drugi uspe u tome, o licemerju Željka Obradovića najbolje govori ponašanje njegovih igrača, pa i njega samog.
“Dolazimo danas na utakmicu, a dete ide zajedno sa roditeljima. Pljuje autobus i pokazuje srednji prst, a majka se smeje” zamerio je između ostalog juče trener Partizana. Međutim, isti ne vidi kad se njegovi igrači ponašaju infantilno, pa poput nedoraslih tinejdžera pokazuju srednji prst. Činili su to i Panter i Madar. I nije se samo na tome stajalo. Neki su se hvatali za međunožje, simulirali pokrete seksa. Neki su se slikali pored pogrdnih transparenata isto tako seksualnih konotacija, fizički napadali protivnike. Neki su “poneseni emocijom” pevali o Crvenoj zvezdi u pogrdnom tonu.
I Željko Obradović sve to ne vidi i ne čuje. Ni ponašanje svojih navijača, ni ponašanje svojih igrača. Ako je ono dete iz Željkove priče posledica roditeljske neodgovornosti, onda je ponašanje njegovih igrača isto tako njegova krivica. Jer i on je tim igračima valjda nešto kao otac. Kakvom ponašanju uči svoje igrače koji na svakom koraku ispoljavaju najniže ljudske osobine – vređanje, fizičke napade, provokacije, izrugavanje?
I dok imamo slike da juče košarkaši Zvezde odvode rivale do svlačionica, kako bi ih zaštitili od ružnih dela navijača, isti ti nezahvalni igrači Partizana napuštajući halu provociraju Filipa Petruševa.
I kako se ona majka iz Obradovićeve priče smejala ružnom delu svog deteta, umesto da ga prekori, tako se i Željko Obradović latio srednjeg prsta kada je posle pobede svoje ekipe u derbiju na domaćem parketu, ustajavši sa klupe, u naletu olakšanja i adrenalina pokazao srednji prst. Imali su od koga i šta da nauče njegovi igrači, naročito Zek Ledej koji ne preza bilo kog momenta da povuče porez koji bi mogao da osakati rivala.
KO SEJE MRŽNJU?
Ponavljaju se danas njegove reči – ko seje mržu? Pitanje je na mestu. I bilo bi dobro da odgovori na njega Ostoja Mijailović, predsednik KK Partizan koji nije hteo da dođe na zajednički sastanak sa Nebojšom Čovićem prošle godine, kada je trebalo da se usaglase neka pitanja koja bi relaksirala odnose između dva najveća kluba Srbije.
Mijailović je u novembru prošle godine pri gostovanju na TV Prva poručio da je Čoviću mesto u zatvoru i time dodatno podgrejao ljute odnose i zatvorio prostor za bilo kakav dijalog.
A ni pre početka serije ljudi iz KK Partizan se nisu potrudili da izađu u susret Zvezdi i pokušaju da spuste loptu. Iako je zbog njih ceo kalendar takmičnja istumban i činjeni su im brojni ustupci, bili s odlučni da neće prihvatiti nove termine ABA lige koji su se prvobitno preklapali sa onim u Superligi, koju ni ove godine ne igraju.
NIŠTA NIJE CRNO-BELO
Ništa nije ni crno ni belo u celoj priči. Niti su navijači Zvezde bezgrešni, niti su Partizanovi. Samo što ljudi iz Partizana pokušavaju da stvore sliku da je na Zvezdinim utakmicama samo crno, a na njihovim belo.
Ništa nije crno-belo, u srpskom sportu sve su boje sive.
Dodajte komentar