Zvezdin košarkaški as Zoran Slavnić je za 14. broj lajfstajl nedeljnika „Glamur“, objavljen 18. maja 2005, novinarki Tamari Nikčević ispričao svoju životnu priču u kom je sebe opisao kao „pastira zlatnog stada“.
„Kada se početkom devedesetih raspala bivša Jugoslavija, mnogi od nas su tek tada shvatili ko je Srbin, ko Makedonac, ko Crnogorac. Nismo o tome vodili računa. Da je bilo nacionalne netrpeljivosti, ne bismo postigli to što jesmo. Sa svima sa kojima sam bio u dobrim odnosima za vreme stare Jugoslavije, ostao sam i sada. Za mene si čovek ili nisi, nevažno je koje si nacionalnosti. Svako ko nije okrvavio ruke, nema čega da se stidi… Bio sam veliki „Jugović“.
Svoju životnu priču je legendarni Moka započeo rečima na temu kako je zavoleo košarku, te je pričao i o svom odrastanju u centru Beograda.
Košarka je 1961. godine, nakon Evropskog prvenstva u Beogradu, gde smo osvojili srebrnu medalju, postala jako popualran sport. Od tada kreće njen veliki uspon.
Košarku sam počeo da igram sa četrnaest godina, negde 1963. To je za današnje prilike vrlo kasno. I drugi sportovi su mi išli od ruke, naročito fudbal, ali košarka mi je bila izazov, zato što sam želeo da pokažem da i jedan dečak nizak rastom, neko ko je visok metar i osamdeset dva, može da bude odličan košarkaš. Ne znam tačno šta je to bilo, kako da nazovem taj svoj poriv. Možda želja za dokazivanjem?! Znate, malo kuče laje, veliko ne! Namerno sam otišao na košarku. Možda sam i pogrešio?! Svi su mislili da sam igrao fudbal mnogo bolje i da sam napravio grešku. Ja mislim da nisam. U fudbalu bih možda sebe iskazao na pravi način, jer tu ne bih bio hendikepiran ni po jednom pitanju. U košarci bi hendikep visine nadoknadio na drugi način.
Uvek biram srcem. Čovek sam instinkta, emocije. Međutim, zanimljivo je da sam u igri bio često ekstremno racionalan. I, kažu, vrlo atraktivan. Mnogi igrači u moje doba su bili možda brži, snažniji, bolji tehničari od mene, ali nisu imali onaj gornji deo — glavu! Na to sam igrao.
Odrastao sam ovde, pet metara od „Pevca“. U centru Beograda. Ja sam urbano dete, a to danas ne valja. Biti Beograđanin i u sportu je velika mana, jer provincijalci imaju mnogo veću želju i daleko veće ambicije od nas. Ovde je retkost da Beograđani budu na bilo kom istaknutom mestu.
Ljudi iz provincije koji jedanput odu iz svog grada, ne žele više da se vrate. To bi za njih bio neuspeh. Oni onda, naravno, vuku i rukama i nogama ne bi li našli načina da ostanu. Tako je bilo i kod mene u klubu: oni koji su došli sa strane, uvek su imali bolje uslove od nas koji smo iz Beograda. Govorili smo: dobro, treba oni da imaju stan, stipendiju i kola, a mi ćemo kod roditelja.“
„Sa trideset i četiri godine sam prestao da igram košarku. Danas mi se čini da mi je to bio najsrećniji trenutak u životu. Nisam više mogao da igram sa idiotima, nisam mogao da gledam kretene… Morao sam da budem sam sebi trener i igrač. U pitanju je bilo mentalno zasićenje, a ne fizičko. Bio sam fizički odlično spreman, ali mentalno više nisam mogao. Bio sam zadovoljan zato što ništa ne ostavljam, zato što sam ispunio sve svoje želje. Takvi ljudi jedva čekaju da završe, a završavaju onda kada su umorni u mozgu.“
Najjača liga u Evropi
„Potičem iz radničke porodice. Majka me je u svemu podržavala. Otac je strasno voleo sport, ali mu je moje školovanje bilo na prvom mestu. Nažalost, otac je umro 1971, tako da nije video to što sam postigao u životu.
Mene, iskreno, škola nije preterano interesovala. Želeo sam da budem akademski građanin, pa sam i zbog toga učio, ali sport mi je bio sve u životu. Nisam bio loš đak — vrlo dobar, dobar… Paralelno sam završio Srednju saobraćajnu i trenirao košarku. Nakon toga sam upisao Višu ekonomsku. Nisam završio.
Počeo sam u Zvezdi.
Svakog 25. maja Crvena zvezda i Partizan su organizovali turnire škola na svojim terenima. Moja škola, „Braća Ribar“, prijavila se na taj turnir i igrom slučaja, mesec dana pre turnira, šetao sam Kalemegdanom i video neke klince da treniraju. Prišao sam i pitao trenera Zdravka Hubada, legendu Crvene zvezde, trenera koga nikada neću zaboraviti, mogu li da im se pridružim. Tako je krenulo.
Put mi baš i nije bio posut ružama, jer u to vreme je bilo dosta niskih igrača — Đerđa iz Zadra, Basin iz Olimpije, Knjazev u Makedoniji… Bilo je teško, jer si morao da uveriš mnoge da si ti taj pravi.“
„Košarka mi je bila izazov, zato što sam želeo da pokažem da i jedan dečak visok metar i osamdeset dva može da bude odličan košarkaš.“
„U to vreme Zvezda je bila kandidat za prvaka Jugoslavije. Stvarala se neka nova Zvezda, sa Simonovićem, Vučinićem, Kapičićem, Rakočevićem. Tu su već igrali Cvetković, Lazarević i videlo se da će Zvezda postati tim koji će da osvaja. Uspeli smo da budemo dva puta prvaci, dva puta Kup… Međutim, mogli smo mnogo više da smo imali slogu u timu, da smo imali trenera čvrstog karaktera koji bi nas doveo u red.
Naša liga je bila jedna od najjačih u Evropi. Bilo je mnogo dobrih timova, puno derbija svake nedelje: Zvezda i Partizan, Radnički, Cibona, Zadar, Jugoplastika, Bosna, Rabotnički, Budućnost, Olimpija… Bilo je žestoko. Nije kao danas. Danas je šarena laža. Smešno je i da se poredi.“
„Rusi su bili poznati taktičari, ali nama nisu mogli da uđu u šemu. Bili smo prva generacija jugoslovenskih košarkaša koja ih je „tukla“.
Prvi smo „tukli“ Ruse
„Za reprezentaciju sam počeo da igram još 1970. godine. Na Evropskom prvenstvu u Barseloni dolaskom Mirka Novosela kreće moja generacija sa Ćosićem, Kićanovićem, Dalipagićem, Delibašićem, Delibašićem, Radovanovićem, Šolmanom, Jerkovim… Mnogo ih je bilo. Tako krećemo i do 1983. nećemo silaziti sa pobedničkog trona. Uzeli smo sve medalje koje mogu da se uzmu.
Bili smo prva jugoslovenska reprezentacija koja je bila prvak Evrope i koja je „tukla“ Ruse. Pobediti Ruse u bilo kom sportu u to doba je bilo nešto posebno. Rusi su u to doba imali dva velika trenera: Kondrasina i Gomeljskog. Što se igre tiče, moja generacija je izašla iz šablona i to je bilo jako teško pratiti. Rusi su bili poznati taktičari. Međutim, nama nisu mogli da uđu u šemu. Sećam se da sam jednom u Bolonji, usred utakmice, na tribini uočio trenera — pukovnika Gomeljskog, koji nas je gledao i stalno nešto zapisivao. Dođem do njega i kažem: „Šta to pišete, kad ni mi sami ne znamo šta igramo?!“ Zvao me je — „Junoša! Banditu!“, ali nas je strašno poštovao i cenio.
Bili smo velika ekipa, vrlo važni ambasadori svoje zemlje. Bili smo isto što je Real Madrid danas u fudbalu. Poslednja romantičarska generacija. Igrali smo da bi publika i svet bili zadovoljni, a u isto vreme imali smo rezultat. Kada se spoji atrakcija sa kvalitetom, onda to daje maksimalan rezultat. Zarađivali smo, svakako, ali mnogo manje nego sada. Danas jedan prosečan igral zaradi više nego što smo mi to mogli. Ali, bilo je takvo vreme.
Kada se početkom devedesetih raspala bivša Jugoslavija, mnogi od nas su tek tada shvatili ko je Bosanac, ko Hrvat, ko je Srbin, ko Makedonac, ko Crnogorac… Nismo o tome vodili računa. Da je bilo te nacionalne netrpeljivosti, ne bismo postigli to što jesmo. Nismo hteli da dozvolimo da nas političari posvađaju. Ljude delite na dobre i zle, a ne po tome ko je koje nacionalnosti. Postojale su izjave nekih ljudi u Hrvatskoj, koje su oni kasnije pravdali time da su morali tako da govore zbog Tuđmana. Imam i za to razumevanja, ali ne prihvatam. Ne osuđujem ga, ali ne mogu sve da prihvatim.“
„Najbolje sam igrao u Zadru. Najviše sam voleo da me izvređaju kao konja i da ih onda razbijem.“
„Sa svima sa kojima sam bio u dobrim odnosima za vreme stare Jugoslavije, ostao sam i sada. Za mene si čovek ili nisi, nevažno je koje si nacionalnosti. Svako od nas ko nije okrvavio ruk, nema čega da se stidi.. Bio sam veliki „Jugović“.
Sport je bio najjače vezivno tkivo u bivšoj Jugoslavoiji i zato ne prihvatam tezu da je raspad počeo na sportskim terenima. I kada smo se voleli, isto je bilo: u Zadru su nam skandirali — srpske svinje i slično. To nam je davalo stimulans. Najbolje sam igrao u Zadru. Najviše sam voleo da me izvređaju kao konja i da ih onda razbijem. Bio sam drčan igrač. Pastir zlatnog stada. Mirko Novosel mi je dao ulogu lidera i vođe ekipe. Drugi su lopatama i kiperima kupili slavu svojom dobrom igrom i zato su i bili vanserijski i vanplanetarni igrači: Ćosić, Kićanović, Dalipagić, Delibašić… Svako od nas je pronašao svoje mesto, zadovoljio svoju sujetu i zato smo dugo trajali.
Krešimir Ćosić je bio moj veliki prijatelj. Veliki sportista. Kada se, negde sredinom devedesetih, razboleo, pozvao sam ga u Vašington, gde se lečio u jednoj bolnici. Jako često smo razgovarali, naročito pred sam kraj. Sećam se da gotovo nikada nismo pominjali rat i gluposto koje su se ovde dešavale.“
Voleo sam Dražena kao sina
„Posle nas je došla jedna jako talentovana generacija: Divac, Saša Đorđević, Dražen Petrović, Kukoč, Rađa… Dražen je bio 1964. godište, pa je sa mnom igrao poslednje Evropsko prvenstvo, 1983. u Francuskoj. Delili smo sobu. Inače, bio sam mu trener u Šibenci. Bio je veliki zaljubljenik u košarku i ekstremni radnik, ali mnogo manje talentovan nego što se to misli. Imao je nezgodan karakter: svi su ga mrzeli, osim kluba u kojem je igrao. Svi ga mrze, a svi ga žele. Dok sam mu bio trener, dve godine je znao da mi, kad uđem u salu, gurne loptu u stomak da igramo. Bila je to frapantna želja za učenjem i bio sam izuzetno zadovoljan kako je napredovao. Sa njegovom majkom i ocem sam bio odličan prijatelj. Strašno me je pogodilo kada je poginuo. Bio sam negde u inostranstvu i saznao sam tek dan-dva nakon pogibije, tako da nisam išao na sahranu. Ali su zato bili neki drugi, koji su se guzili gde im nije mesto. Uvek ima guzičara.“
„Emotivac sam, ali kada pobesnim, znam da budem ekstremno zajeban. Mada, zvali su me „nežni“. Nežniji pol me je zvao „nežni“. Imam, kao većina nas, dve polovine: jedna je ubica, a druga je ona najfinija moguća. To je stalni sukob.“
Zvezda me nije htela
„Koliko smo mi bili veliki, koliko je ta generacija bila velika, shvatio sam tek dve-tri godine posle ostavljanja aktivnog igranja. Do tada i nisam. Ideš, putuješ, igraš, putuješ, igraš, putuješ… Sećam se, na primer, da sam nakon jedne srebrne medalje, koja je obično tužna, jer znači poraz u finalu, bio srećan. Dok sam se tuširao, osetio sam olakšanje zato što sam znao da je kraj. Završen šampionat. Opterećenje koje smo nosili bilo je strašno.
Sa trideset i četiri godine sam prestao da igram košarku. Danas mi se čini da mi je to bio najsrećniji trenutak u životu. Nisam više mogao da igram sa idiotima, nisam mogao da gledam kretene… Morao sam da budem sam sebi trener i igrač. U pitanju je bilo mentalno opterećenje, a ne fizičko. Bio sam fizički odlično spreman, ali mentalno više nisam mogao. Bio sam zadovoljan zato što ništa ne ostavljam, zato što sam ispunio sve svoje želje. Takvi ljudi jedva čekaju da završe, a završavaju onda kada su umorni u mozgu.
Košarku napuštam 1. oktobra 1983. Te godine ništa ne radim, sledeće godine postajem trener Partizana. Mislio sam da ću u Zveudi uvek biti dobrodošao, ali me nisu hteli. Namerno sam otišao u Partizan. I prethodno sam kao igrač išao u Partizan, kad god me Zvezda nije htela.
Zašto me nije htela?! Nisam bio dobar. Oni ne biraju jake, nego slabiće kojima mogu da rade šta hoće. To su privatni, lični klubovi. Lična promocija. Rezultat nije važan.“
„Dražena Petrovića sam voleo kao sina. Sa njegovom majkom i ocem sam bio odličan prijatelj. Strašno me je pogodilo kada je poginuo.“
„Kao trener dao sam tek desetak posto od svojih kapaciteta. Kada bi me neko pitao da li sam zadovoljan svojom trenerskom karijerom, bilo bi smešno da kažem da jesam. Prognozirali su da ću biti jedan od vodećih trenera Evrope, a to se nije desilo, verovatno zbog mog karaktera, koji nikada ne bih menjao zbog uspeha. Vrlo sam jaka ličnost. Danas vlada era maloumlja, a ja čekam da uđem u eru Vodolije, gde će dominirati kvalitet i pamet, a ne malverzacije, muvanja i spletkarenja.
Imao sam veliki broj ponuda da radim u inostranstvu, ali nisam to iskoristio zato što sam se uvek ložio na nešto drugo — na sredinu, novac, na grad. Naložim se na postupak igrača, mogu da me kupe ako na emotivnom planu pogode. Kada sam bio u Atlasu, napravio sam neku foru koja je oduševila navijače. Izleteli su na teren i počeli da viču: „Moka, Praja, pobeda do jaja!“ Ja padnem na to. Poludim! Na to se ložim. Emotivac sam i strašno se vezujem za ljude. Naročito za igrače.“
Žene kao stimulans
„Ako ima išta u glavi, čovek shvati da sa slavom mora nekako da se noso. Lepo je ako je u normalnim količinama, ali ne valja kada je preterano. Godi dok si mlad. Prilaze ti ljudi, zahvaljuju, i tek onda shvatite da ste uneli malo sreće u nečiji dom. I bude vam drago.
Košarkaši su u to vreme bilo jako atraktivni za devojke. Za razliku od nekih drugih, košarka je intelektualni sport i na utakmicama ste često mogli da vidite najlepše žene Beograda. One su bile neki mali dodatni stimulans. Bio sam mangupčić, još i popularan, tako da sam lako prilazio devojkama. Emotivan sam, ali, kada pobesnim, znam da budem ekstremno zajeban. Mada, zvali su me „nežni“. Nežniji pol me je zvao „nežni“. Imam, kao većina nas, dve polovine: jedna je ubica, a druga je ona najfinija moguća. To je stalni sukob.“
„Odrastao sam ovde, pet metara od „Pevca“. U centru Beograda. Ja sam urbano dete, a to danas ne valja. Biti Beograđanin i u sportu je velika mana, jer provincijalci imaju mnogo veću želju da Beograđani budu na bilo kom istaknutom mestu. Tako je bilo i kod mene u klubu: oni koji su došli sa strane, uvek su imali bolje uslove od nas koji smo bili iz Beograda. Govorili smo: dobro, treba oni da imaju stan, stipendiju i kola, a mi ćemo kod roditelja.“
„Ponekad žalim za tim danima. Znam da budem nostalgičan, ali ne živim od prošlosti. U društvu, kada sedimo, ljudi me često pitaju o tim vremenima. Imao sam dovoljno zadovoljstva i rado pričam o tome. Ne živi se od prošlosti, znam, ali volim da ispričam.
Treniram, a u stvari skoro da i ne radim. Ja sam vam kao slikar koji neće da proda svoju sliku ispod cene. Bolje da sedim ovde u „Pevcu“, nego da zarađujem pare negde napolju. Nije sve u tome.
Danas je sve potpuno drugačije. Tehnomenadžeri, roditelji, političari… Zato je košarka tu gde jeste. Mi smo vrlo talentovana nacija. Šteta je. Zato se nadam da će se prava ljubav prema košarci ponovo vratiti, da će ljudima opet biti važno to što pripadaš jednom klubu, to što ga osećaš srcem. Ne da igraš tamo gde ti više daju. Mi smo igrali srcem i vidite šta smo uradili.“
Uvodne reči napisao: Đorđe V. za CZBG portal
Životnu priču Zorana Slavnića zabeležila: Tamara Nikčević za časopis „Glamur“, br. 14, 18. maj 2005.
Korišćene su fotografije Ane Blažić, privatne arhive dostupne redakciji „Glamura“, kao i fotke iz privatne arhive Tanjuga.
Dodajte komentar