Звездин кошаркашки ас Зоран Славнић је за 14. број лајфстајл недељника „Гламур“, објављен 18. маја 2005, новинарки Тамари Никчевић испричао своју животну причу у ком је себе описао као „пастира златног стада“.
„Када се почетком деведесетих распала бивша Југославија, многи од нас су тек тада схватили ко је Србин, ко Македонац, ко Црногорац. Нисмо о томе водили рачуна. Да је било националне нетрпељивости, не бисмо постигли то што јесмо. Са свима са којима сам био у добрим односима за време старе Југославије, остао сам и сада. За мене си човек или ниси, неважно је које си националности. Свако ко није окрвавио руке, нема чега да се стиди… Био сам велики „Југовић“.
Своју животну причу је легендарни Мока започео речима на тему како је заволео кошарку, те је причао и о свом одрастању у центру Београда.
Кошарка је 1961. године, након Европског првенства у Београду, где смо освојили сребрну медаљу, постала јако попуалран спорт. Од тада креће њен велики успон.
Кошарку сам почео да играм са четрнаест година, негде 1963. То је за данашње прилике врло касно. И други спортови су ми ишли од руке, нарочито фудбал, али кошарка ми је била изазов, зато што сам желео да покажем да и један дечак низак растом, неко ко је висок метар и осамдесет два, може да буде одличан кошаркаш. Не знам тачно шта је то било, како да назовем тај свој порив. Можда жеља за доказивањем?! Знате, мало куче лаје, велико не! Намерно сам отишао на кошарку. Можда сам и погрешио?! Сви су мислили да сам играо фудбал много боље и да сам направио грешку. Ја мислим да нисам. У фудбалу бих можда себе исказао на прави начин, јер ту не бих био хендикепиран ни по једном питању. У кошарци би хендикеп висине надокнадио на други начин.
Увек бирам срцем. Човек сам инстинкта, емоције. Међутим, занимљиво је да сам у игри био често екстремно рационалан. И, кажу, врло атрактиван. Многи играчи у моје доба су били можда бржи, снажнији, бољи техничари од мене, али нису имали онај горњи део — главу! На то сам играо.
Одрастао сам овде, пет метара од „Певца“. У центру Београда. Ја сам урбано дете, а то данас не ваља. Бити Београђанин и у спорту је велика мана, јер провинцијалци имају много већу жељу и далеко веће амбиције од нас. Овде је реткост да Београђани буду на било ком истакнутом месту.
Људи из провинције који једанпут оду из свог града, не желе више да се врате. То би за њих био неуспех. Они онда, наравно, вуку и рукама и ногама не би ли нашли начина да остану. Тако је било и код мене у клубу: они који су дошли са стране, увек су имали боље услове од нас који смо из Београда. Говорили смо: добро, треба они да имају стан, стипендију и кола, а ми ћемо код родитеља.“
„Са тридесет и четири године сам престао да играм кошарку. Данас ми се чини да ми је то био најсрећнији тренутак у животу. Нисам више могао да играм са идиотима, нисам могао да гледам кретене… Морао сам да будем сам себи тренер и играч. У питању је било ментално засићење, а не физичко. Био сам физички одлично спреман, али ментално више нисам могао. Био сам задовољан зато што ништа не остављам, зато што сам испунио све своје жеље. Такви људи једва чекају да заврше, а завршавају онда када су уморни у мозгу.“
Најјача лига у Европи
„Потичем из радничке породице. Мајка ме је у свему подржавала. Отац је страсно волео спорт, али му је моје школовање било на првом месту. Нажалост, отац је умро 1971, тако да није видео то што сам постигао у животу.
Мене, искрено, школа није претерано интересовала. Желео сам да будем академски грађанин, па сам и због тога учио, али спорт ми је био све у животу. Нисам био лош ђак — врло добар, добар… Паралелно сам завршио Средњу саобраћајну и тренирао кошарку. Након тога сам уписао Вишу економску. Нисам завршио.
Почео сам у Звезди.
Сваког 25. маја Црвена звезда и Партизан су организовали турнире школа на својим теренима. Моја школа, „Браћа Рибар“, пријавила се на тај турнир и игром случаја, месец дана пре турнира, шетао сам Калемегданом и видео неке клинце да тренирају. Пришао сам и питао тренера Здравка Хубада, легенду Црвене звезде, тренера кога никада нећу заборавити, могу ли да им се придружим. Тако је кренуло.
Пут ми баш и није био посут ружама, јер у то време је било доста ниских играча — Ђерђа из Задра, Басин из Олимпије, Књазев у Македонији… Било је тешко, јер си морао да увериш многе да си ти тај прави.“
„Кошарка ми је била изазов, зато што сам желео да покажем да и један дечак висок метар и осамдесет два може да буде одличан кошаркаш.“
„У то време Звезда је била кандидат за првака Југославије. Стварала се нека нова Звезда, са Симоновићем, Вучинићем, Капичићем, Ракочевићем. Ту су већ играли Цветковић, Лазаревић и видело се да ће Звезда постати тим који ће да осваја. Успели смо да будемо два пута прваци, два пута Куп… Међутим, могли смо много више да смо имали слогу у тиму, да смо имали тренера чврстог карактера који би нас довео у ред.
Наша лига је била једна од најјачих у Европи. Било је много добрих тимова, пуно дербија сваке недеље: Звезда и Партизан, Раднички, Цибона, Задар, Југопластика, Босна, Работнички, Будућност, Олимпија… Било је жестоко. Није као данас. Данас је шарена лажа. Смешно је и да се пореди.“
„Руси су били познати тактичари, али нама нису могли да уђу у шему. Били смо прва генерација југословенских кошаркаша која их је „тукла“.
Први смо „тукли“ Русе
„За репрезентацију сам почео да играм још 1970. године. На Европском првенству у Барселони доласком Мирка Новосела креће моја генерација са Ћосићем, Кићановићем, Далипагићем, Делибашићем, Делибашићем, Радовановићем, Шолманом, Јерковим… Много их је било. Тако крећемо и до 1983. нећемо силазити са победничког трона. Узели смо све медаље које могу да се узму.
Били смо прва југословенска репрезентација која је била првак Европе и која је „тукла“ Русе. Победити Русе у било ком спорту у то доба је било нешто посебно. Руси су у то доба имали два велика тренера: Кондрасина и Гомељског. Што се игре тиче, моја генерација је изашла из шаблона и то је било јако тешко пратити. Руси су били познати тактичари. Међутим, нама нису могли да уђу у шему. Сећам се да сам једном у Болоњи, усред утакмице, на трибини уочио тренера — пуковника Гомељског, који нас је гледао и стално нешто записивао. Дођем до њега и кажем: „Шта то пишете, кад ни ми сами не знамо шта играмо?!“ Звао ме је — „Јуноша! Бандиту!“, али нас је страшно поштовао и ценио.
Били смо велика екипа, врло важни амбасадори своје земље. Били смо исто што је Реал Мадрид данас у фудбалу. Последња романтичарска генерација. Играли смо да би публика и свет били задовољни, а у исто време имали смо резултат. Када се споји атракција са квалитетом, онда то даје максималан резултат. Зарађивали смо, свакако, али много мање него сада. Данас један просечан играл заради више него што смо ми то могли. Али, било је такво време.
Када се почетком деведесетих распала бивша Југославија, многи од нас су тек тада схватили ко је Босанац, ко Хрват, ко је Србин, ко Македонац, ко Црногорац… Нисмо о томе водили рачуна. Да је било те националне нетрпељивости, не бисмо постигли то што јесмо. Нисмо хтели да дозволимо да нас политичари посвађају. Људе делите на добре и зле, а не по томе ко је које националности. Постојале су изјаве неких људи у Хрватској, које су они касније правдали тиме да су морали тако да говоре због Туђмана. Имам и за то разумевања, али не прихватам. Не осуђујем га, али не могу све да прихватим.“
„Најбоље сам играо у Задру. Највише сам волео да ме извређају као коња и да их онда разбијем.“
„Са свима са којима сам био у добрим односима за време старе Југославије, остао сам и сада. За мене си човек или ниси, неважно је које си националности. Свако од нас ко није окрвавио рук, нема чега да се стиди.. Био сам велики „Југовић“.
Спорт је био најјаче везивно ткиво у бившој Југославоији и зато не прихватам тезу да је распад почео на спортским теренима. И када смо се волели, исто је било: у Задру су нам скандирали — српске свиње и слично. То нам је давало стимуланс. Најбоље сам играо у Задру. Највише сам волео да ме извређају као коња и да их онда разбијем. Био сам дрчан играч. Пастир златног стада. Мирко Новосел ми је дао улогу лидера и вође екипе. Други су лопатама и киперима купили славу својом добром игром и зато су и били вансеријски и ванпланетарни играчи: Ћосић, Кићановић, Далипагић, Делибашић… Свако од нас је пронашао своје место, задовољио своју сујету и зато смо дуго трајали.
Крешимир Ћосић је био мој велики пријатељ. Велики спортиста. Када се, негде средином деведесетих, разболео, позвао сам га у Вашингтон, где се лечио у једној болници. Јако често смо разговарали, нарочито пред сам крај. Сећам се да готово никада нисмо помињали рат и глупосто које су се овде дешавале.“
Волео сам Дражена као сина
„После нас је дошла једна јако талентована генерација: Дивац, Саша Ђорђевић, Дражен Петровић, Кукоч, Рађа… Дражен је био 1964. годиште, па је са мном играо последње Европско првенство, 1983. у Француској. Делили смо собу. Иначе, био сам му тренер у Шибенци. Био је велики заљубљеник у кошарку и екстремни радник, али много мање талентован него што се то мисли. Имао је незгодан карактер: сви су га мрзели, осим клуба у којем је играо. Сви га мрзе, а сви га желе. Док сам му био тренер, две године је знао да ми, кад уђем у салу, гурне лопту у стомак да играмо. Била је то фрапантна жеља за учењем и био сам изузетно задовољан како је напредовао. Са његовом мајком и оцем сам био одличан пријатељ. Страшно ме је погодило када је погинуо. Био сам негде у иностранству и сазнао сам тек дан-два након погибије, тако да нисам ишао на сахрану. Али су зато били неки други, који су се гузили где им није место. Увек има гузичара.“
„Емотивац сам, али када побесним, знам да будем екстремно зајебан. Мада, звали су ме „нежни“. Нежнији пол ме је звао „нежни“. Имам, као већина нас, две половине: једна је убица, а друга је она најфинија могућа. То је стални сукоб.“
Звезда ме није хтела
„Колико смо ми били велики, колико је та генерација била велика, схватио сам тек две-три године после остављања активног играња. До тада и нисам. Идеш, путујеш, играш, путујеш, играш, путујеш… Сећам се, на пример, да сам након једне сребрне медаље, која је обично тужна, јер значи пораз у финалу, био срећан. Док сам се туширао, осетио сам олакшање зато што сам знао да је крај. Завршен шампионат. Оптерећење које смо носили било је страшно.
Са тридесет и четири године сам престао да играм кошарку. Данас ми се чини да ми је то био најсрећнији тренутак у животу. Нисам више могао да играм са идиотима, нисам могао да гледам кретене… Морао сам да будем сам себи тренер и играч. У питању је било ментално оптерећење, а не физичко. Био сам физички одлично спреман, али ментално више нисам могао. Био сам задовољан зато што ништа не остављам, зато што сам испунио све своје жеље. Такви људи једва чекају да заврше, а завршавају онда када су уморни у мозгу.
Кошарку напуштам 1. октобра 1983. Те године ништа не радим, следеће године постајем тренер Партизана. Мислио сам да ћу у Звеуди увек бити добродошао, али ме нису хтели. Намерно сам отишао у Партизан. И претходно сам као играч ишао у Партизан, кад год ме Звезда није хтела.
Зашто ме није хтела?! Нисам био добар. Они не бирају јаке, него слабиће којима могу да раде шта хоће. То су приватни, лични клубови. Лична промоција. Резултат није важан.“
„Дражена Петровића сам волео као сина. Са његовом мајком и оцем сам био одличан пријатељ. Страшно ме је погодило када је погинуо.“
„Као тренер дао сам тек десетак посто од својих капацитета. Када би ме неко питао да ли сам задовољан својом тренерском каријером, било би смешно да кажем да јесам. Прогнозирали су да ћу бити један од водећих тренера Европе, а то се није десило, вероватно због мог карактера, који никада не бих мењао због успеха. Врло сам јака личност. Данас влада ера малоумља, а ја чекам да уђем у еру Водолије, где ће доминирати квалитет и памет, а не малверзације, мувања и сплеткарења.
Имао сам велики број понуда да радим у иностранству, али нисам то искористио зато што сам се увек ложио на нешто друго — на средину, новац, на град. Наложим се на поступак играча, могу да ме купе ако на емотивном плану погоде. Када сам био у Атласу, направио сам неку фору која је одушевила навијаче. Излетели су на терен и почели да вичу: „Мока, Праја, победа до јаја!“ Ја паднем на то. Полудим! На то се ложим. Емотивац сам и страшно се везујем за људе. Нарочито за играче.“
Жене као стимуланс
„Ако има ишта у глави, човек схвати да са славом мора некако да се носо. Лепо је ако је у нормалним количинама, али не ваља када је претерано. Годи док си млад. Прилазе ти људи, захваљују, и тек онда схватите да сте унели мало среће у нечији дом. И буде вам драго.
Кошаркаши су у то време било јако атрактивни за девојке. За разлику од неких других, кошарка је интелектуални спорт и на утакмицама сте често могли да видите најлепше жене Београда. Оне су биле неки мали додатни стимуланс. Био сам мангупчић, још и популаран, тако да сам лако прилазио девојкама. Емотиван сам, али, када побесним, знам да будем екстремно зајебан. Мада, звали су ме „нежни“. Нежнији пол ме је звао „нежни“. Имам, као већина нас, две половине: једна је убица, а друга је она најфинија могућа. То је стални сукоб.“
„Одрастао сам овде, пет метара од „Певца“. У центру Београда. Ја сам урбано дете, а то данас не ваља. Бити Београђанин и у спорту је велика мана, јер провинцијалци имају много већу жељу да Београђани буду на било ком истакнутом месту. Тако је било и код мене у клубу: они који су дошли са стране, увек су имали боље услове од нас који смо били из Београда. Говорили смо: добро, треба они да имају стан, стипендију и кола, а ми ћемо код родитеља.“
„Понекад жалим за тим данима. Знам да будем носталгичан, али не живим од прошлости. У друштву, када седимо, људи ме често питају о тим временима. Имао сам довољно задовољства и радо причам о томе. Не живи се од прошлости, знам, али волим да испричам.
Тренирам, а у ствари скоро да и не радим. Ја сам вам као сликар који неће да прода своју слику испод цене. Боље да седим овде у „Певцу“, него да зарађујем паре негде напољу. Није све у томе.
Данас је све потпуно другачије. Техноменаџери, родитељи, политичари… Зато је кошарка ту где јесте. Ми смо врло талентована нација. Штета је. Зато се надам да ће се права љубав према кошарци поново вратити, да ће људима опет бити важно то што припадаш једном клубу, то што га осећаш срцем. Не да играш тамо где ти више дају. Ми смо играли срцем и видите шта смо урадили.“
Уводне речи написао: Ђорђе В. за ЦЗБГ портал
Животну причу Зорана Славнића забележила: Тамара Никчевић за часопис „Гламур“, бр. 14, 18. мај 2005.
Коришћене су фотографије Ане Блажић, приватне архиве доступне редакцији „Гламура“, као и фотке из приватне архиве Танјуга.
Додајте коментар