Један од великана Звездине, а и југословенске кошаркашке историје, Саша Обрадовић предмет је првог издања наше рубрике „Звездина штампана прошлост“ у оквиру које се осврћемо на његове изјаве дате у часописима „Хупер“, „ФИБА баскет“ и „Темпо“ из 1993, 1997, 2000. и 2001. године.
Саша Обрадовић у упоредном интервјуу са Николом Лончаром: Велика победа кошарке! („Хупер“, бр. 84, 1. јун 1993.)
Бранислав Ковач, новинар листа „Хупер“, а и других издања проистеклих из новинске куће „Политика“ у којима се спорт провлачио у целости или кроз делове, за 84. број листа „Хупер“ објављен 1. јуна 1993. године урадио је интервју са носиоцима „шестица“ код вечитих ривала – Звездиној „шестици“ Саши Обрадовићу друштво је правио Партизанов носилац дреса под редним бројем 6 Никола Лончар. Ондашњи тренер вечитог ривала Жељко Обрадовић је поразом у последњем мечу у финалној серији плеј-офа ЈУБА лиге испраћен на 28-годишњи континентални тренерски пут пре повратка у редове нашег вечитог ривала, а Обрадовић је био један од заслужних за то што су црвено-бели први пут након 21 године постали прваци државе. Према речима Ковача, финална серија мечева плеј-офа је те 1993. била занимљива, динамична и неизвесна да је тих дана Београд био у знаку кошарке; заслуга свему наведеном може се приписати финалистима Звезди и Партизану, који су помогли да се сви присутни тих дана осећају као некад: важни и поносни што се и у тадашњој СР Југославији нешто радило на светском нивоу.
Након овог изузетно добро датог цитата, може се прећи на исто тако објективан и професионално одрађен увод Бранислава Ковача: „Оно што су кошаркаши Црвене звезде и Паризана урадили минуле сезоне, заслужује дивљење свих поклоника игре под кошевима: одиграли су пет утакмица тзв. плеј-офа и тек након тих драматичних 200 мнута, слободно можемо рећи, кошарке на највишем светском нивоу решили питање новог државног првака у кошарци. Наравно, после свега, сва радост, признања, честитке и славља припадају победнику. Црвена Звезда је после 21 године поново освојила титулу најбољих.“
Намера је била да се и навијачи Партизана не осете запостављеним у том случају због огромног учинка у незапамћеном кошаркашком спектаклу, због чега је Ковач одлучио да уради интервју са играчима вечитих ривала Сашом Обрадовићем и Николом Лончарем због тога што су на леђима носили број 6, а како би све било „у тону“, Бранислав Ковач им је поставио по шест питања.
⦁ Шта је утицало на то да титула припадне Звезди, а не Партизану? У сваком случају, биле су у питању нијансе…
Саша је на то одговорио да се слаже са Ковачевом констатацијом ако се гледају само утакмице у плеј-офу зато што су од пет одиграних утакмица изгубили две, али, ако се гледа целокупна ЈУБА лига, онда је кроз цело првенство Звезда била боља, заузела је бољу позицију у плеј-офу, и освојила је титулу због тога што је Звезда под тренерском палицом Владимира „Лалета“ Лучића деловала квалитетније, уиграније, а исто тако и искусније.
Лончар је честитао Звезди на освојеној титули, сложио се са својим љутим ривалом на терену да је екипа била искуснија и угранија, те напоменуо да је мана Партизана била психички пад, те да је Звездина победа била правна и да је то у исто време била победа београдске кошарке. На све то је додао да су црно-бели у претходној сезони освојили све што се могло освојити у земљи и Европи, па су и комшије заслужено „омирисале“ сласт титуле државног првака после 21 године поста.
⦁ Кога су од играча који су током сезоне 1992/1993. у регуларном делу првенства и плеј-офу посебно истакли?
Саша Обрадовић је истакао капитена клуба, данашњег тим менаџера Звезде и репрезентације Небојшу Илића додавши да због неких осцилација није промовисан у најбољег играча првенства, али да је проглашен за МВП-ја целог првенства зато што им је много значио на путу ка шампионској титули.
Онако пристрасно, Лончар је за најбољег играча свог тима, а и лиге, издвојио капитена Славишу Копривицу, чији је старији син Јован између 2001. и 2004. носио дрес Звезде.
⦁ Како је Саши било у улози победника?
На све то је Обрадовић изјавио: „Да сам на месту пораженог, не бих се нигде појављивао од стида“, позвавши се на изјаве играча Партизана пред плеј-оф серију финалних мечева, као и да су му играчи Партизана лично говорили да је промашен таленат, недоказан играч, да ни његово праунуче неће дочекати дан када ће Звезда поново бити шампион државе… Али, додао је на све то да није злопамтило, као и да би волео да сретне неке од ликова који су Звезди гарантовали пораз.
Никола Лончар му је на све наведено поручио да ће и Саша наредне сезоне осетити пораз на својој кожи.
Нажалост, то се није догодило јер је Звезда и ’94. године освојила титулу првака државе, али су зато Лончар и Обрадовић и у сезони 1993/1994. војевали битке на дербијима. Додуше, Саша је на почетку сезоне 1993/1994. потписао за француски Лимож, али је на крају тадашњи тренер и велики Звездаш Божидар Маљковић одлучио да након прве половине сезоне Салета пошаље назад у Звезду, а да у Лимож дође Дени Јанг, велика НБА звезда.
⦁ Какви су били даљи планови Саше Обрадовића?
Сходно томе што је тада још увек био под утиском, рекао је му је тад било још рано да размишља о плановима, да је наставио да тренита истим интензитетом, те да о свему томе није могао да зна до јула или августа. Додао је на све то да му не би било жао и да остане у Звезди јер се и у њој може направити велика каријера, те да би и на европској сцени, у случају еваентуалног скидања санкција, могли да се носе са било којим тимом из врха европске кошарке, узимајући у обзир тадашњу стартну петорку клуба.
Никола Лончар је пожелео да из Звезде оду: Небојша Илић, Зоран Јовановић, па и његов ривал Сале како би Партизану био олакшан пут до титуле.
⦁ Шта је Никола Лончар говорио о Сашиним квалитетима?
Навео је да су му највећи квалитети савршена техника и концентрација у игри, нарочито у одбрамбеним задацима.
⦁ Шта је Никола Лончар говорио о Сашиним манама?
На то је Лончар рекао да није његово да тражи мане код Саше као најбољег играча сезоне, али је навео да би њега могли лако да савладају искуснији играчи који се служе разним триковима зато што је одбрана највеће оружје Саше Обрадовића.
Саша Обрадовић као играч берлинске Албе: „Не вреди да седим кући и плачем“ (ФИБА баскет, бр. 1, мај 1997.)
Пре него што је 1997. напустио берлинску Албу и прешао у италијански Виртус из Рима, Саша Обрадовић је за лиценцни часопис „ФИБА баскет“ дао интервју новинару Томасу Хаману у ком се осврнуо на елиминацију Албе из ФИБА-ине Европске лиге од Барселоне у осмини финала. На питање да ли је то због тога што немачки тимови нису довољно дорасли да би се носили са најбољим тимовима Европе, Сале је рекао да не мисли тако иако је очигледно да им нешто недостаје попут једног или два играча; на све то додао је да је Алба заслужила да у сезони 1996/1997. стигне бар до четвртфинала, али да је у елиминацији од Барселоне у осмини финала пресудну улогу одиграла добра одбрана, али лош напад.
На питање у чему је разлика између немачких тимова са оним из Шпаније, Грчке или Италије, одговорио је да већа разлика не постоји, додавши да не мисли да је Стефанел (Олимпија) из Милана бољи тим од Албе зато што се у четвртфиналу може победити било који тим. Још уз све то је изјавио да немачки тимови играју све боље и боље и да ће њихово време тек доћи.
Томас Хаман је закључио да је Обрадовић амбициозна особа, а о томе да ли је разочаран, рекао је: „Па, морам признати да јесам. Али шта ја ту могу? Нећу ваљда да седим код куће и плачем“.
О томе зашто је у репрезентацији у то време био замена за Сашу Ђорђевића и Пеђу Даниловића, а у клубовима стартер, рекао је: „Да, није лако бити на клупи када на то нисте навикли. Али ја сам спреман да ускочим и помогнем тиму колико је то у мојој моћи“.
О евентуалном одласку у НБА лигу, рекао је: „Доста сам научио на примеру Саше Ђорђевића. НБА клубови ће вас отпустити после једне сезоне, а понудиће вам минималну плату и најмању минутажу. На тај начин, без разлога изгубићете још једну сезону. Имам 28 година и још увек сањам о НБА лиги. Али, тешко је поверовати да ће ми на лето неки НБА клуб понудити добар уговор и гарантовати да ћу у игри провести макар 20 минута по једној утакмици. Због тога, своју будућност и даље видим у Европи.“
Говорио је и о свом учешћу на београдским зимским протестима 1996/1997, као и о фаворизованости репрезентације на Еуробаскету 1997, али, те делове разговора ћемо изоставити.
Азбучна спајалица (Од А до Ш) Саше Обрадовића (Темпо, бр. 1666, 7. јун 2000.)
Берлинску Албу Саша је напустио 1997. године након три године проведене у њој и Берлин је заменио Римом, где је две сезоне наступао у редовима тамошњег Виртуса. У Звезду се вратио 1999. године, био предвиђен за капитена клуба у сезони 1999/2000, али је због повреде одиграо само једну званичну утакмицу и после једне сезоне у којој је лечио повреду раскинуо уговор са клубом. Пре него што је прешао у подгоричку Будућност, дао је интервју новинару листа „Темпо“ Мирку Стојаковићу за потребе рубрике „Од А до Ш“ у којој је издвојио своје битне појмове по азбучним словима.
А – као ћерка Ања: Издвојио ју је као најомиљенијег члана породице, рођеног 31. октобра 1999. који је потпуно променио живот њему и његовој супрузи, те је више времена проводио с њом док је лечио повреду током сезоне 1999/2000, дала му је додатну снагу кроз рехабилитацију и мотивисала га је да истраје на путу повратка под кошеве.
Б – као Београд и Берлин: за Београд га везује спотска афирмација и рођење, а за Берлин атмосфера приликом славља свих титула које је освајао са Албом. Истакао је да му у оба града жоиве најбољи пријателљи, као и да је Берлин град са душом.
В – као воља: истакао је да је јача страна његове личности управо воља без које нема успеха ни у животу ни у послу захваљујући којој је прескочио велике препрепе и стигао до врхунских кошаркашких висина.
Г – као Грчка: истакао је да је на спортском плану у Грчкој остватио највеће домете освојивши титуле првака Европе и света, да је тамо ишао на летовање са родитељима и друштво, те да су Грци прави пријатељи које изузетно цени, да је Атина култно место за провод и да се радује сваком доласку у нашу суседну државу.
Д – као друштво: значајно место заузима у његовом животу, због њега има свађу у кући. Као своје најбоље другове издвојио је кумове Растка Цветковића и Дејана Томашевића, за које је рекао да су то људи са којима ће се дружити током целог живота.
Ђ – као ђак: у овом случају је говорио о свом будућем животном позиву – тренерском јер је тада уписао студије Кошаркашке академије при КСЈ у ванредном статусу. Истакао је да без обзира на огромно исксутво у кошарци и рад са најбољим тренерима треба да увиди сам колико још мора да научи како би знање могао да пренесе на играче.
Е – као енергија: Изјавио је да за усшех у животу и спорту треба да се научи да се црпи енергија, која се не упија само тренингом и одмором, већ и породицом, друштвом и забавом, те да је на прво место ставио ћерку Ању.
Ж – као живот: Живот треба проживети у здрављу и благостању, воли да ужива, опусти се у кругу драгих људи, те сваки слободан тренутак користи да од живота узме најслађе плодове.
З – као здравље: Ако га човек нема, новац и све остало губе апсолутан значај, изјавио је Сале, и додао да је повреда више од ноћне море, што је и он проживео због пуцања тетиве и сагледавања значаја здравља.
И – као Италија: Сале је Италију истакао најлепшу земљу због које Рим носи епитет „вечног града“ с разлогом. У Риму је један део патина, мека за туристе који желе да бар оком украду од некада моћног царства, али и оне који воле ноћни живот. Туристи су га у Риму понекад нервирали, али њему је полазило за руком да се осами и доживи на прави начин, било романтично или у тренду.
Ј – као Југославија: за нашу државу је рекао да је то једина у којој би живео, те да ниједна земља не може да се пореди са нашом и клваитетом живота, без обзира у каквим невољама да се налази.
К – као каријера: истакао је да је поносан на дотадашњи ток каријере, постигао је доста на клупском и репрезентативном плану, те да је у већини случајева био протагониста.
Л – као лето: За лето је истакао да је период у ком најбоље функционише у сваком погледу, најбоље игра, те да је свако лето за њега било право освежење.
Љ – као љубав: под појмом „љубав“ је описао однос према породици, спорту и пријатељима јер без ње је све пусто.
М – као музика: „Добар покретач и давач енергије. Слушам је у сваком слободном тренутку, највише у току вожње. Волим сваку врсту музике, а од расположења зависи на којој таласној дужини ће да се задржи скала. Уживам у музици, то је дефинитивно.“
Н – као новац: „Тврдња да је новац неважан није реална, као и она да представља нешто доминантно у животу. Због њега нисам почео да се бавим спортом, није ми био циљ. Стизао је у количинама сразмерним квалитету моје игре. Сигурно не пада с неба, сваки цент мора да се одради максимално. Без бојазни и бриге за егзистенцију човек је безбрижнији и опуштенији. Тренутно сам у тој фази“.
Њ – као Њено величанство: „Кошарка је без конкуренције краљица игара. Све сам јој дао и вратила ми је на најбољи начин. Када бих се поново родио узео бих кошаркашку лопту у руке и ишао истим стазама. Надам се да ћу у њој остати до пензије.“
О – као Олимпијада: За Олимпијаду Саша је рекао да је врхунац каријере сваког спортисте. Имао је прилику да учествује у освајању сребрног одличја у Атланти 1996, да са друговима стоји на победничком постољу испод „дрим тима“. Истакао је и да му је највећа жеља да буде актер и Олимпијаде 2000. у Сиднеју, као и да освоји златно одличје.
Наравно, Обрадовић је дочекао Сиднеј 2000, али тамо је наша репрезентација заузела 6. место у конкуренцији од 12 учесника.
П – као породица: „То је моја оаза и трудим се да се максимално посветим времена и пажње кћерки и супрузи, пре свих, али и родитељима и сестри. Породица ме је усмерила ка спорту, тачније мајка која је некад играла кошарку. Пратила ме је током читаве каријере, сада су супруга и Ања у центру пажње.“
Р – као Русија: „Срећа и туга у два меча. У Атини на Светском првенству у финалу смо победили Русе и освојили злато, а годину дана касније на Европском првенству пукла ми је тетива. Годину дана је скоро, а та повреда вратила ме је неколико корака, због ње сам прошао кроз пакао.“
Обрадовић је у својој тренерској каријери имао прилике да ради и у Русији, када је две године тренирао Локомотиву из Кубања (2016 – 2018). Одатле је 2018. отишао у француски Монако, а прву половину сезоне 2020/2021. је провео као тренер Звезде, после чијег отказа је остао без ангажмана.
С – као Слађана (тако му се звала и мајка, а тако му се зове и његова супруга): за обе Слађане је рекао да су заслужне за оно што је постигао; мајка му је била покретачка снага да Саши спорт постане животна филозофија, а супруга му је помогла да се усредсреди на кошарку и да лакше прође кроз тешке фазе његовог посла.
Т – као титуле: све су му биле драге на свој начин, али оне које је постигао у плавом репрезентативном дресу имају посебну тежину. Почео је у Звезди, наставио у берлинској Алби, и у оба клуба је био један од најзаслужнијих играча. За титуле је рекао да су крајњи производ мукотрпног рада, сатисфакција за сваку кап проливеног зноја.
У Албу се касније вратио и као тренер, радећи у том клубу четири године пре него што је Берлин заменио Кубањем (2012 – 2016).
Ћ – као ћевапи: издвојио их је као омиљену храну, а у Немачкој и Италији је обијао прагове ресторана где праве ћевапе приближно добро као у Србији.
У – као упорност: Сале је упорност издвојио као још једну јачу страну његове личности, и додао: „Воља означава спорт, а упорност одржава континуитет. Кошарка је спорт непрестаног понављања елемената и потребна је упорност да се нешто уради хиљаду пута у одређеном временском периоду. Захваљујући вољи успео је да победи себе у неколико наврата.“
Ф – као филм: истакао је да му је филм средство за опуштање после напорног тренинга, на припремама, у карантину, и додао: „Волим да погледам добар филм. Немам глумце фаворите, трилер и добра драма су доминантни жанрови“.
Х – као Хаваји: истакао је жељу да породични одмор проведе на Хавајима те да се одушевио призорима ове државе када их је гледао посредством ТВ шопа.
Ц – као циљ: „Тешко је дефинисати глобални. Код мене је углавном циљ променљива категорија у складу са степеном кошаркашког развоја. Прво сам желео да заиграм за први тим, па да будем међу најбољима у Звезди, касније да постанем репрезентативац. Сада ми је циљ да играм врхунску кошарку још четири године и да на Олимпијади освојимо медаљу. Жеља је да до буде златна. Приватно, да се увећа породица Обрадовић, да Ања добије брата или сестру.“
Ч – као читање: „Књиге, кошаркашка литература, дневна и ревијална спортска штампа у свакодневном су менију. Информисаност сматрам изузетно важним сегментом живота како би неког могао да слушаш, разговараш са њим.“
Џ – као џип: „Увек је био мој сан, сада је јава. Уживам у вожњи. Чироки је прави избор, пружа велике могућности. Препоручујем га свима онима који имају намеру да купе џип.“
Ш – као Шумановић: „Дела наших најбољих сликара су предмет мог интересовања у последње време. Трудим се да у складу са могућностима направим вредну збирку. Шумановић је по мени највећи сликар, а његова дела имају астрономску, можда и претерану цену. Ипак, потрудићу се да се и он нађе, пре или касније, у мојој колекцији.“
Куцање Саше Обрадовића против ОКК Београда у последњем колу Плаве лиге 1993.
Припрема Саше Обрадовића за тренерску каријеру: Пешићев наследник (Темпо, бр. 1743, 28. новембар 2001.)
После освојеног злата на европском првенству 2001. у Турској, Саша је завршио репрезентативну каријеру и посветио се последњим годинама клупске каријере, које је између 2001. и 2005. провео у Келну, који је и тренирао на почетку тренерске каријере између 2005. и 2008. године.
Међутим, период пре доласка у Келн је за њега био изузетно проблематичан – након што је током сезоне 1999/2000. при повратку у Звезду лечио повреду, ровит је отишао на Олимпијаду у Сиднеј, а за освојено 6. место су као кривци окарактерисани сви играчи из бековске линије, међу којима је био и Обрадовић. После тога је 2000. године отишао у подгоричку Будућност заједно са својим млађим колегом Игором Ракочевићем, али, његов боравак у овом подгоричком клубу више ће се памтити по тучи са својим саиграчем из још из звездашких дана Миленком Топићем, која је избила на тренингу, када је Обрадовић Топићу разбио нос, и потом га ондашњи тренер подгоричких плавих Богдан Тањевић суспендовао из тима до краја сезоне. Још већи ударац који је претходио насталом инциденту јесте очева смрт, која га је избацила из колосека.
О том инциденту са Миленком Топићем је новинару листа „Темпо“ Иштвану Декању рекао: „Увек сам говорио да смо људи од крви и меса а не машине. Од нас се на терену очекује максимум: да погодиш одлучујући кош и будеш смирен, а када треба експлозиван. Тренер, публика, урпава и медији ретко кад разумеју да смо подложни стресу, препуни емоција и да све преживљавамо у „стомаку“, да не „експлодира“. Тада се и догађају онакве ствари као са Миленком Топићем.“ На све то је додао да је Топић у међувремену схватио, али да не зна да ли му је опростио Салетов ударац у нос.
Иако је између 1999. и 2001. године одиграо две слабашне сезоне ван његовог уобичајеног нивоа, ипак је играма на ЕШ у Турској 2001. показао да није још увек за старо гвожђе, иако мечеве није почињао у стартној петорци.
Но, предмет овог текста јесте његова клупска каријера јер је после одласка из Будућности 2001. године отишао у немачки Келн, где је имао прилику да након Албе поново сарађује са Светиславом Пешићем. Немачки медији су Карија и Салета у то време упоређивали са оним што су у Формули 1 за тим Ферарија били Михаел Шумахер и Лука Демонцетоло. Заједно су за три године сарадње у Алби освојили три титуле првака државе, два национална купа, као и један Куп Кораћа. О доласку у Келн је Саша рекао: „Келн никада није био значајан кошаркашки центар. Светислав Пешић је доведен да направи ‘нову Албу’, што ће да буде тешко. Има пуно претендената на титулу, а располаже са много мање средстава него клуб из Бона. Пешић лагано све ставља на своје место. Има подршку управе, велко исуство и знање. Српски и енглески су једини језици на којима се говори на тренинзима и утакмицама. То што Светислав Пешић прича право је ‘благо’. Мислим да ћу купити и диктафон!“
На питање да ли то има везе са Вишом тренерском школом, коју је у то време уписао, рекао је: „Остаћу у кошарци. Имам срећу да сам доста времена провео уз Светислава Пешића, једног од најбољих тренера у Европи. Искористићу сваки минут. Већ другим очима гледам на утакмици, тактику. Записујем тренинге, водим статистику и чини ми се да сам ушао у неки нови свет. Мислио сам да је све много једноставније са клупе али није лако.“
На самом крају додао је да ће играти још три или четири године, да никада није био спреминији, и да треба на време да размишља шта после активног играња.
Остали извори: Википедија, чланци објављени у „Гласу јавности“ и „Блицу“ 2001.
Насловна фотка је преузета са Инстаграм странице „kkczv_retro“.
Слика у боји из 1993. је преузета са странице „kkczv_retro“.
Фотографије из времена када је Сале наступио у Алби (1997): Клаус Бергман
Фотографија из 2000: Драган Бајић
Све вести можете коментарисати и на нашем ФОРУМУ
Додајте коментар