Izvor: SD Crvena zvezda
Značajnu stranicu u fudbalskoj biografiji Dragoslav Šekularac ispisao je na Olimpijskim igrama u Melburnu. Vešti ofanzivac predstavljao je važan šraf u jugoslovenskoj mašini koja je takmičenje završila na drugom mestu.
Drugu utakmicu za reprezentaciju odigrao sam na Olimpijskim igrama u Meburnu, krajem 1956. Bilo je to moje prvo „putovanje iz snova“, jer u Australiji ranije nisam bio, a Olimpijada je bila najveći planetarni sportski događaj. Radovao sam se i susretima sa najjačim reprezentativcima sveta.
„Kakav poklon“, govorio sam roditeljima i bratu, koji su pomalo i strahovali za mene, zbog tako dalekog puta i promene klime. Do Melburna smo leteli od Frankfurta, preko Severnog pola i Honolulua na Havajima. Bilo mi je naporno i dosadno. Dva dana po aerodromima i u avionu, a mene mesto nikad nije dugo držalo. Vreme smo prekraćivali na razne načine. Zagrepčani su poneli knjige, većina je čitala novine ili dremala.
Golman Perica Radenković, Sava Antić, Toza Veselinović i ja satima smo „mlatili“ karte.
Selektor Tirnanić, krilo reprezentacije Jugoslavije koja je 1930. godine bila treća na Svetskom prvenstvu u Urugvaju, pričao nam je o njihovom tonedeljnom putovanju brodom od Marseja do Montevidea, i kako su trenirali na palubi u vreme jakih bura na Atlantskom okeanu.
U olimpijskom selu u Melburnu bilo je vrlo živo. Mladići i devojke iz čitavog sveta vrlo intenzivno su se družili i zabavljali. Barijeru tome nije predstavljalo ni šarenilo jezika, a nije bilo ni distanciranja od budućih protivnika. Ta praksa je zaživela mnogo kasnije, kad je skrivanje taktike postalo jedan od prvih zadataka trenera u svim sportovima.
Sećam se da smo kolektivno išli da gledamo treninge reprezentacije Sovjetskog saveza ili SAD, a posmatrali su i oni nas. Pošto su dugo zategnuti odnosi SSSR-a i Jugoslavije, bili izglađeni neposredno pre Igara, lako smo stupali u kontakte s Lavom Jašinom, Netom, Kuznjecovom, i ostalim sovjetskim reprezentativcima.
“Šekuljarac, Šekuljarac, kak harošje finjti”, govorio mi je Jašin.
Sovjete je, pre svega, odlikovala velika disciplina. Praktično, oni su već bili profesionalci, jer su za igranje fudbala dobijali ne samo dobru platu nego i – vojne činove. Neki i vrlo visoke.
Čudo sa kojim smo se susreli u Melburnu bila je televizija, što je kod nas tek bio poduhvat u eksperimentalnoj fazi. Svaki Slobodan trenutak koristili smo da buljimo u to čudo tehnike. Ali ne samo mi, Jugosloveni, nego i većina ostalih takmičara. Iako sun am različita sportska borilišta bila pred nosom, radije smo ostajali u paviljonima i prenose gledali preko TV-a.
Prvu utakmicu igrali smo protiv SAD. Smatrani smo favoritima što smo i dokazali, pred oko 20.000 gledalaca, pobedivši sa 9:1. Interesantno je da je većina navijala za nas. Jugoslavija je nastupala u sastavu: Radenković, Košćak, Radović, Šantek, Spajić, Krstić, Šekularac, Antić, Papec, Veselinović i Mujić. Toza i Mujić su im dali po tri komada.
Lako smo dobili i Indiju, a onda je došlo finale s SSSR-om. Očekivano i najavljivano. Jugoslavija je već imala kontinuitet odličnih plasmana na olimpijskim igrama: u Londonu i Helsinkiju naša reprezentacija se okitila srebrnim medaljama. Mnogi su verovali da će biti treća – sreća, da ćemo se u Melburnu “pozlatiti”. Interesovanje je bilo ogromno, jer su tim mečom zatvarane Igre.
Tad sam, sa nepunih 19 godina, prvi put zaigrao pred 120.000 ljudi. Osećao sam blagu nelagodu, ali i veliko nadahnuće. Video sam da mnogi moji saigrači imaju tremu, iako su to pokušavali da sakriju.
“Mali, samo hrabro. Dobićemo ih”, dobacio mi je Veselinović koji je, sa 20 odigranih utakmica za državni tim, bio naš najiskusniji igrač.
Pominjem Tozu zbog toga što se on, na toj utakmici, toliko naljutio na mene da je gotovo hteo da me bije. Šta se dogodilo? Krenuli smo dobro i stvarali šansu za šansom. Jašin je bio na mukama, ali je za nas, gol Rusa visio u vazduhu. Onda je došla naša prilika utakmice, zbog koje sam se kasnije dugo izvinjavao čitavom timu.
U jednom naletu, Toza i ja izbili smo sami pred Jašina. Meni iza leđa ostao je centarhalf Bašaškin kojeg sam trenutak ranije “izlomio” i “bacio” u travu. Čujem Tozu kako viče da mu gurnem loptu, jer Jašin kreće na mene. Čujem, ali ne reagujem. Hoću još malo da se poigram sa ruskim halfom, jer gol izgleda neminovan. Nažalost, preračunao sam se! Bašaškin se, kao katapultiran, stvorio između mene i Jašina, a dugoruki golman je zgrabio loptu. Tek tada shvatam šta sam uradio. Pokrijem lice rukama, ali kroz prste vidim razjarenog Tozu i čujem kako me psuje.
Imali smo šansi i u nastavku, ali nijednom nismo uspeli da gurnemo loptu Jašinu iza leđa. Ono što nama nije pošlo za rukom, uradili su Rusi. Postigli su jedan slučajan gol, koji im je doneo zlato. Kasnije sam bezbroj puta, sam ili u razgovoru sa novinarima, vraćao film te ogromne šanse koju smo propustili.
Uvek sam tvrdio da je to bila posledica mog neiskustva, a ne želje da se poigram s protivnicima, da ih ponizim. Posle tog finala, nisam mogao da spavam celu noć, što mi se, inače, retko dešavalo, tokom čitave karijere.
Zbog spleta nesrećnih okolnosti u mojoj karijeri i netalentovanosti za čuvanje para, ispalo je da me je medalja iz Melburna spasila od ozbiljnijih finansijskih problema u poznim godinama. Na osnovu zakona o penzijama za osvajače olimpijskih, evropskih i svetskih priznanja, srebro iz Australije mi mesečno donosi oko 900 evra, što je ključna stavka u mom budžetu. Uz pomoć iz Zvezde, nekako sastavljam kraj s krajem. Ne žalim se, a smiruje me i činjenica da nisam baš olako, kako se često misli, proćerdao sav zarađeni novac. Dosta sam dao i deci, a nije malo ni prijatelja kojima sam – “valjao”.
Dodajte komentar