Vanja Čečen: Sezona 1984/85 je bila čist užitak

Share this...

Facebook

Twitter

Linkedin

Autor: CZBG

Uredništvo našeg portala imalo je priliku da razgovara sa još jednim igračem hokejaškog kluba Crvena zvezda, a koji je pripadao onoj čuvenoj generaciji iz sezone 1984/85. Ovog puta za naš portal govorio je Vanja Čečen, jedn od retkih igrača koji svoj dres nikada nije zamenio za komšijski i koji je ostavio dubok trag u našem hokejaškom klubu. Evo šta je Vanja rekao za naš portal.

Vanja, za početak jedno generalno pitanje kao i svim bivšim igračima sa kojima smo pravili intervju: Reci nam otkud to da si se odlučio za hokej, kada su u tvoje vreme fudbal i košarka bili mnogo popularniji? Ko je najviše uticao na tebe da se počneš baviti hokejom?

“Kao većina kilnaca, u mlađim uzrastima, bili smo zaluđeni fudbalom, a početkom osnovne škole počinjao je da se igra i basket.  Sinovi kolega moje majke, Millan Vatovec, Zoran Mitrović i Goran Radović, koji su od mene bili stariji 2-4 godine, već su počeli da treniraju na Tašu. Tako je ta opcija (ili predlog) došla do mene i mog brata Brane.  Šta smo mi znali, sa 8 i 6 godina, šta hoćemo? Srećom, roditelji su nam bili požrtvovani i vodili su nas gde god su stigli, pa smo tako jedne davne zime završili u školi hokeja na Tašu, kod Gaje (Gavrilo Mihaljević) i Simeta (Sime Ostrić).”

“Dopalo nam se to, pogotovo što zimi nije bilo baš puno fudbala, pa smo nastavili i sledeće godine.  Treninzi su bili ponedeljkom, sredom i petkom, od 6-7 uveče.  Nismo propuštali ništa. Ono što je bilo interesantno, u to doba u Beogradu nije bilo klizljki da se kupe. Moj otac je preko rođaka, iz Rumunije, nabavio klizaljke za umetničko klizanje. Te prve zime je na tim klizaljkama  izbrusio zupce na prednoj starni i odsekao kraj zadnjeg dela sečiva, kako bi sečivo bilo oblika sečiva hokejaških klizaljki. Možda zato što nisam imao pojma sa klizanjem, ili zato što su i prave hokejaške klizaljke u to doba bile dosta primitivne, tek klizaljke koje je moj otac improvizovao i u kojima sam počeo odlično su poslužile za prve hokejaške korake. Sledeće godine sam dobio “adidas toronto” klizaljke koje su bile hit. A, u stvari, bile su mekane kao patike. Ništa to nama nije smetalo da učimo od Gaje i Simeta, pa smo posle dve godine škole hokeja bili pozvani da dođemo da treniramo sa Zvezdom. Nastavili smo, naravno, sa školom hokeja, a Zvezdini treninzi sa Šiljom i Spasketom otvorili su nam priliku da počnemo da igramo i prave utakmice.  Vikendom smo išli na građansko klizanje na koje je dolazio i Gaja, koji nas je podsticao da jurcamo kroz gužvu što je bio super trening, a klizači na ledu su nas verovatno mrzeli. Uvek je bilo nekog od starjih igrača da nas zaštiti ako bi napravili neki incident ili oborili nekoga.”

“Dani Zvezdinog uspeha, u pionirima i juniorima, morali su sačekati da Miloš Piperski (’63. godište), inače legenda Partizana, ne može više da igra za pionire, pa onda i juniore. Treba reći da su nama, Zvezdi, “problem” bili i Boban Aleksić i Goran Radović, ali Miloš nas je “ubijao”. Na svakoj utakmici nam je dava između dva i pet golova. Možda nije baš zgodno za Zvezdinu reviju, ali tako je bilo, a i mi klinci smo u njga gledali kao uzora. Moja (1966.) generacija je sledila ’64. godište – Milan Vatovec, Mitrović Zoran, Fipa, Daba, Kole, Saša Andrić (’65.), koja je prva preuzela primat od Partizana. Naša generacija je uživala u razvoju koji je bio odlićna kombincija starih i novih trenara, odlične organizacije kluba i puno rada roditelja – volontera. Našu ’66. generaciju i nadmoć su nasledili ’69-’70. i mlađi – Kolja Lazarević, Igor Poluga, Zoran Kožić, Grof Vladimir, Ivan Prokić, Igor Trifunović, i naravno puno drugih.”

“Lepo je pričati o golovima, asistencijama, kojih sam igrajući sa Giletom (Igorom Kosovićem) i Icom (Nenadom Ilićem) davao redovno. Nisam tome pridavao neki veliki značaj. I dalje smo zajedno na Novom Beogradu igrali fudbal u kome smo takođe uživali, pa je to, rekao bih, za nas bila samo još jedna igra u kojoj smo jako uživali.

U Srbiji realno nismo imali konkurenciju, ali smo išli na turnire u inostranstvo gde smo grali sa Mađarima, Česima, Poljacima, Austrijancima, Slovencima i timovoma iz Hrvatske.”

“Interesantno je to da, kad smo dobili halu Pionir 1978., nekako smo uspeli da napravimo progres i povremeno odigramo nerešeno sa Česima (Vitkovice), da bi se godinama kasnije taj gap produbio na rezultate 1;3, 2:6, 3:9, pa do trenutka kada više nije bilo smisla igrati sa njima.  Problem je bio što smo imali jako mali odbir igrača i naši timovi su igrali sa po četiri različita godišta, protiv Čeha koji su bili bolji i imali timove od samo 2 godišta. Naravno, oni su imali i bolje uslove, više leda, konkurentniju ligu, i sve što hokejaški program čini dobrim. Ipak, bilo nam je značajno da igramo sa njima, ali nam je i tada, kao klincima, bilo sasvim jasno kolika se razlika pravi između nas i Čeha, a o Rusima da i ne govorimo. Sa Rusima nikada nije ni bilo smisla igrati :).

Zaboravimo Ruse i Čehe, i pređimo na analogiju “bolje prvi u selu, nego zadni u gradu”. Mislim da je moja generacija po prvi put, po dobijanju slovenačkih zimskih dvorana, imala šansu da dobije svoje slovenačke rivale.

Iako smo kao mlađi, i igrajuci za ekipe ’64. i ’65. izlazna godišta, imali šansu da igramo protiv Olimpije, Kranjske Gore, Slovenci su nas relativno lako dobijali. Mi smo tek od 1978. godine prešli sa Taša, i tromesečne sezone, na 6-7 mesečni režim u hali Pionir, što je bilo ključno za beogradske generacije 1964. i mlađe.

Kada je moje godište (1966). bilo izlazno za pionire, održan je turnir u Beogradu na kome su igrali Kranjska Gora, Mladost iz Zagreba, Zvezda i Spartak. Mi smo to doživeli kao finale plej-ofa, i sečam se da smo potpuno bili obuzeti time da pobedimo Kranjsku Goru (Tisler, Smolej, Razinger). To je bio momenat da pokažemo koliko smo, kao ekipa i grad, porasli u hokeju. I dan danas mislim da smo mogli da ih dobijemo, ali na žalost toliko smo to želeli da smo sagoreli u želji i zaboravili da igramo kao tim. Individualno smo pokušavali da damo više nego što možemo i to jednostavno nije urodilo plodom. Na kraju smo krajne frustrirani napustili led, a na semaforu je stajao rezultat 4:9. Od svih utakmica koje sam igrao za Zvedu, mlade i seniorske reprezentacije Jugoslavije, i kasnije Srbije, a pogubili smo dosta njih, ova pionirska utakmica i dan danas najviše boli. Jako često se na tu utakmicu vraćam, i kada god igrači, koje sada treniram, počnu da preuzimaju na sebe više nego što treba, prepoznajem sebe u njima. Za utehu, i naravno puno kasnije, naučio sam da tu igru prepoznam i sada znam kako da savetujem igrače kao trener, da se poštede sličnih osećanja. Moram reći da moji igrači uvek dobro reaguju na ovu priču i obično je čuvam  za najvažnije momente u plej-ofu.”

“Ono kako sam ja doživeo tu sezonu je bio čist užitak. Bio sam jako mlad (četvrta godina srednje škole), hala je bila puna na svakoj utakmici i ništa u to vreme nije moglo biti bolje u hokeju za mene. U to vreme sam i dalje igrao i za juniore, pa sam jako puno vremena provodio na ledu, i jednostavno bio sam dovoljno brz i efektivan. Pošto sam bio mlad igrač u timu, i uglavnom član treće postave (Saša Janković – Čaba Ladocki – Vanja Čečen), uživao sam u ulozi u kojoj je pritisak bio na Matjažu Sekelju, Jože Kovaču, Saliju, Niku Pašiću, Vilijamsu, Krouliju, Čabi Ladockom i starijim igračima. Nekako su golovi i dobre igre dolazili sami od sebe. Bila je to najjača Zvezdina ekipa u kojoj sam igrao.”

“Kada sam imao 12 ili 13 godina, u Zvezdu je došao Đulnear Saliji.  Saliji je do tada igrao prvu čehoslovačku ligu i kada je došao u Zvezdu bio je kao vanzemaljac na ledu. Poigravao se sa svim protivnicima i odmah je postao moj idol.  Gledali smo ga na svakoj utakmici na koju smo mogli doći. Još važnije za moju generaciju je bilo da je Salij, po dolasku u Zvezdu, počeo da trenira i naše pionire tj. moj tim.  To mi je omogučilo da od njega naučim sve što sam tada mogao da shvatim od njegove zaista impresivne tehnike. Iako je Saliji te “slavne” 1984/85. godine već bio veteran, meni je puno značilo da budem uspešan u timu u kome igra moj bivši trener i idol.  Najviše sam uživao da mu na treninzima prodam njegove finte, na šta se on ponosno smejao i uvek me hrabrio.  Čaba Ladocki i Saša Janković su me uvek štitili, kao i ostali veterani, pa je ta sezona za mene bila čisto zadovoljstvo.”

“Mislim da je velika šteta što sam posle te sezone napravio veliku pauzu zbog služenja vojske. Obzirom na konkurentnost tadašnje lige, sa jakim slovenačkim timovima, to mi je bila i najuspešnija sezona. Da Gile i Ica tu sezonu nisu presedeli u vojsci,  Zvezda je mogla imati još dva dobra mlada igrača, što bi možda bilo baš ono što nam je zafalilo u finalu sa Jesenicama.”

 

Pašić – Prusnik: U hokejaškom timu svaki igrač ima svoju ulogu i svoje dužnosti. Neke su važne, neke veće, neke manje i puno ih nije vezano za davanje golova.  Svaki tim želi da ima par igrača koji su fizički jaki, i koji se mogu suprotstaviti i izboriti sa grubom i nesankcionisanom igrom protivnka. Ta je uloga dosta važna u svakom timu. Te sezone uz našu pouzdanu i dugogodišnju “snagu” Slavka Bubnića, u Zvezdu je došao Nikola Pašić. Pašić je imao fantastičnu prirodnu snagu, veličinu, ali i brzinu. Inače je bio dosta miroljubiv, ali je vrlo efektivno koristio svoju snagu. U igri po ogradi i čoškovima, jednostavno bi kao buldožer gurao igrače i prolazio kroz linije odbrane.  Navijači su, naravno, to obožavali, i brzo su se navikli na novi standard. Olimpija je te godine, kao uostalom i svake godine, imala odličan tim. Pre te 1984/85 sezone, Olimpijin golman, inače izuzatan atleta, krupan i snažan, Darko Prusnik, odlučio je da igra kao napadač.

Prusnik je do tada bio ubedljivo najjači hokejaš u Jugoslaviji i nikome nije padalo napamet da se sa njime kači. I on je bio relativno miroljubiv, pa iako je mogao da ozbiljno utiče na fizičko zdravlje protivnika, nije često upražnjavao da “ubija” ljude po ledu, nego samo kada je trebalo ili kada su zaslužili. Na jednoj utakmici u Beogradu, koja je postala dosta napeta i na momente gruba, u jednom trenutku u našoj trećini došlo je do “koškanja” jer je Pašić razgrnuo par Olimpijinih igrača, dok se ispred gola nije zustavio na Darku Prusniku.

Kako se to već dešavalo ispred gola, igrači su počeli prvo da se guraju u gomili. Publika je zapazila svoju šansu da raspali strasti i hala se orila poklicima koji su bodrili Pašića. U tom trenutku napetost između dve ekipe bila je ogromna, pa su i Prusnik, i Pašić, jednostavno osećali da moraju da reše stavari za svoj tim i razbiju protivnika. U bilo kom drugom duelu ovih učesnika (Pašića i Prusnika) sa nekim drugim protivničkim igračem, to bi bilo rešeno za 4 sekunde. Međutim, dva džina su u potpunoj ludnici, koja je vladala u hali, bezuspešno pokušavali da udare jedan drugog. Iako ogromni i jaki, bili su vrlo slične težine i snage, pa ni jedan od njih nije mogao ni da oslobodi ruke za udarac. Cimali su se tako i vukli, u pokušajima da bace jedan drugoga na led, a publika je bila van sebe. Sudijama nije ni padalo napamet da prilaze. Mi igrači smo sa sigurne distance bodrili svoje heroje punih 2 minuta, što u hokejaškoj tuči izgleda kao večnost. I Prusnik, i Pašić, su se na kraju gledali sa nevericom i nisu shvatali kako je moguće da ne mogu da slome svog protivnika. Kad su konačno potrošili svu snagu i energiju, uz pomoć par igrača su se razdvojili, uz obostrano poštovanje. Njihovi zbunjeni pogledi i dans mi ostaju u sećanju. Publika je na kraju bila jako zadovoljna i nastvila da kliče “Nikola Pašić”, i ovu pat poziciju je doživela kao veliku moralnu pobedu. Obzirom da se do tada niko nije mogao suprotstavi Prusniku, i mi, Zvezdini igrači, smo to doživeli kao pobedu.

 

 

Obično, kao član treće postave, te sezone nisam često imao priliku da budem na “paver pleju”, na teškim utalmicama protiv Olimpije i Jesenica. Pošto smo protiv ostalih timova bili dominantni, ipak sam dobijao tu priliku na manje važnim utakmicama. Te godine Partizan nije bio jak, i krajem druge trećine moja linija je izašla na “paver plej”.  Igrao sam na desnom krilu, a Prtizanov levi bek je bio Mile Rus (Milan Obradović). Mile je tada već bio veteran i “zaštitnik” partizanovih igrača. Dobio sam pak u čošku i umesto da pokušam da odigram uigranu kombinaciju sa mojim bekom, naglo sam krenuo sa pakom ka protivničkom golu i “Salijevim” dribligom probacio pak Miletu kroz noge, ali sam morao da se vratim nazad u čošak jer me je napao Partizanov centar koji je pokrio Mileta.  Igrači obično ne čuju publiku kad igraju, ali ja sam je tada odlično čuo. Tako sam rešio da to ponovo probam i pošto Mile to nije očekivao, opet mi je uspelo. Publika je poludela. Meni ni to nije bilo dosta, pa sam pokušao i treći put. Sada je i Mile poludeo i jedva sam uspeo da izbegnem par “sekira” (udaraca štapom). Nismo dali gol na tom “paver pleju”, ali ja sam bio zadovoljan. Međutim, u sledećoj izmeni, kada smo se Mile Rus i ja našli na ledu, negde ispred zapisničkog stola, osetio sam da me je neko zgrabio za uvo, što je dosta teško izvodljivo obzirom da igramo u rukavicama i imamo kacige.  Naravno, bilo je to dosta bolno.  Bio je to Mile. Skinuo je rukavicu, i uhvatio priliku kad sam se vraćao ka svom golu, i tako me zgrabio i vukao za uvo po terenu, jedno 5-6 metara.  To je sigurno bilo komično za publiku, ali ja od toga ništa nisam video jer me je jako bolelo uvo (u bukvalnom smislu) i naravno, u tim trenucima nisam čuo publiku. Mile je dobio kaznu, a ja sam otišao na svoju klupu da stavljam led na uvo.  Baš me zanimalo da vidim koji je to bio kod za kaznu u zapisniku. Još komičnije je bilo što je moj otac poludeo i hteo da dođe kod Mileta Rusa u ložu za kažnjene igrače, da se sa njime obračuna.  Srećom po našu porodcu, organizatori to nisu dozvolili. Sada kapiram da je to bila odlična lekcija za mene, ali tada, naravno, nisam imao takvo mišljenje. Realno, mogao sam proći mnogo gore, jer je Mile znao da udari, ali posle svih ovih godina mislim da je Mile bio odmeren u izboru kazne za nepoštovanje starijih igrača i protivnika. Par godina kasnije, Mile je došao u Zvezdu i postali smo dobri prijatelji i, naravno, mi mlađi igrači jako smo ga voleli i poštovali.

“Ah dometi… Hokej je timska igra, i igrati za reprezentaciju bila je velika čast, i licna a i klupska.   Mislim da je igranje u mlađim kategorijama bilo dosta zanimljivije sa aspekta odnosa slovenačkog i beogradsog hokeja. Naravno, ovo se odnosi na vremena kada su igrači generacija ’63-’66 počeli da igraju za selekcije stare Jugoslavije.  U to vreme hokejaški savez Jugoslvije, manje više, su vodili slovenački timovi i ljudi iz nihovih uprava. Međutim. mi igrači iz Beograda smo imali fer šansu da se priključimo i tim selekcijama, koje su do tada bile sastavljane uglavnom od slovenačkih igrača. Mladim igračima iz Beograda je to bila velika čast, i mislim da smo tu šansu i iskustvo jako dobro koristili. Bilo nam je jasno da smo na nivou mladih slovenačkih igrača, što nam je davalo samopuzdanje u klupskim takmičenjima protiv Jesenica, Olimpije, Celja i Kranjske Gore. Posle tih U14, U16 U18 selekcija, nije bilo lako ući u staru YU reprezentaciju koja se tradicijalno borila da ostane u B grupi. Imao sam prilike da odigram nekoliko turnira, i to je bilo odlično iskustvo. Po raspadu Jugoslavije, srpska reprezentacija je, manje više, bila odabrani satav Zvezde i Partizana, sa ponekim igračima iz Subotice i Vojvodine. Bila je to super prilika da igam sa dobrim drugovima. Na žalost u to vreme hokej u Srbiji je počeo da propada, usled jako teške ekonomske situacije, pa se to odrazilo i na konkurentnost lige, a samim tim i reprezentacije. A šta reći o sankcijama u vezi internacionalnih takmičenja?Slušati himnu na plavoj liniji i gledati u našu zastavu, jako je lep osećaj koji se ne zaboravlja (bez obzira ko je na vlasti).”