Autor: CZBG
Kako smo počeli sa intervjuima, sa sadašnjim i bivšim hokejašima Crvene zvezde, tako i nastavljamo. Ovaj put imamo čast da vam predstavimo Igora Kosovića – Gileta, koji je bio član Zvezdine generacije koja je uzela prvu titulu prvaka države u sezoni 1991/92. Rođen je 21. aprila 1966. godine, nastupao je za našu Zvezdu, VERC Lauterbach, Taš – Novi Grad i novosadsku Vojvodinu. Bio je glavni trener reprezentativnih selekcija do 18 i 20 godina, kao i hokejaškog kluba Beostar.
Da li nam možeš reći malo o svojim počecima. Kako se uopšte stvorila ljubav prema hokeju koji sigurno nije bio popularan kao drugi sportovi?
“Kao i većina klinaca u to vreme, svi smo bili zaluđeni fudbalom. Jednog septembra, kada sam imao osam godina, majka nam je pedložila da nam kupi klizaljke i da naučimo da klizamo, pa ako budemo hteli možemo i na hokej. Tu je sve počelo. Od prvog kontakta sa ledom, u tadašnjoj školi hokeja Gaje i Šimeta na Tašmajdanu, znao sam da je to moj sport. Posle godinu dana provedenih u školi, pozvali su nas u Crvenu zvezdu i stavili pod dirigentsku palicu Spasketa, Šilje, Zefa.”
Ti i tvoj pokojni brat Saša (popularni Koska) ostavili ste velik trag u hokejaškim vodama. Možeš li nam reći malo više o vašim profesionalnim početcima? Kako su tekle karijere tebe i tvog brata?
“Moje ozbiljno bavljenje hokejom počelo je sa moji 15 godina kada sam, zajedno sa Nenadom Ilićem, “ušao“ u 1.tim. Moj brat Saša (Kole) je već igrao za seniore. Iako je bio stariji, zbog mog ozbiljnijeg pristupa, a i većeg talenta, svi su mislili da je on mlađi brat i da ide mojim stopama. Čak su jednom to napisali i u novinama. Kole je vrlo brzo otišao u sarajevsku Bosnu i tamo za četiri godine ostvario uspešnu karijeru. Meni je sve išlo kao u priči svakog sportiste – prvi tim, prva postava, reprezantacija Jugoslavije (za koju sam odigrao preko 80 zvaničnih utakmica), jedan izlet u komšijski tabor (nas nekoliko najboljih igrača iz Zvezde), pa povratak u Crvenu zvezdu, i posle toga odlazak u Nemačku 1992. godine.”
Za Zvezdu si igrao te sezone 1991/92, Napokon, Zvezda osvaja svoju prvu titulu prvaka države. Verujemo da je za tebe, kao i za mnoge druge to bio najdraži trenutak i pored činjenice da su tada bila samo četiri kluba u ligi. Eto, verujemo da bi mnogi voleli da čuju malo više o toj sezoni.
“Osvajanjem te prve titule 1991-92, na žalost, zbog raspada zemlje, nismo uspeli da potvrdimo dominaciju u jugoslovenskoj ligi, iako smo te godine imali odličan tim, sastavljen od najboljih beogradskih igrača i ruskih internacionalaca. S obzirom da smo i prethodne sezone bili jedan od favorita za osvajanje titule u ex Jugoslaviji, dominacija u sezoni 91-92 i nije bila neki problem. U svakom slučaju, “tituli se u zube ne gleda“.”
Kako je tekla tvoja karijera posle Zvezde?
“Kao što sam rekao, 1992. godine sam otišao u Nemačku, zajedno sa Milošem Piperskim, u tadašnji trećeligaški klub Lauterbach i posle dve sezone uspeli smo da ih uvedemo u drugu bundes ligu. Za vreme mog boravka u Nemačkoj, završio sam i moju prvu trenersku školu, pa sam po povratku u Srbiju počeo, pored igranja, da radim i sa klincima u hokej klubu Taš – Novi Grad. 1998. godine sam prestao sa profesionalnim igranjem hokeja i otišao u Italiju da radim kao trener.”
Da li si i danas u svetu hokeja? Imaš li kontakte sa bivšim saigračima iz Zvezde?
“Do prošle godine sam radio kao trener (poslednje godine u Italiji), ali sam zbog nekoliko teških povreda iz igračkog perioda i jedne od pre dve godine, kao i par operacija na kolenu, morao da uzmem godinu dana odmora da bi se doveo u „normalu“ i sanirao te povrede na najbolji način. Ne isključujem mogućnost da se vratim kod nas u trenerski posao, ali za sada to nije izvesno. Na kraju, vidim da kod nas ima odličnih mladih trenera (uglavnom su mladi za moje godine) koji odlično rade svoj posao i da u njih treba više ulagati nego u nas „matorce“. Hvala fjesbuku što mi je, u ovim otuđenim vremenima, omogućuje kontakt sa većinom prijatelje koje ne viđam i ne čujem godinama.”
Koliko pratiš domaću ligu i šta je po tebi potrebno da bi se ista podigla na viši nivo?
“Moram da priznam da poslednjih par godina površno pratim zbivanja u našem hokeju, ali dugogodišnji problemi se nastavljaju i bojim se da će se teško rešiti u skorijoj budućnosti. Rad u našem hokeju se, bez ikakvog plana, svodi na pojedine moćnike koji smatraju da su samo njihove ideje ispravne i tačne. Takmičenje po raznoraznim ligama Slovenije i Mađarske je isplatljivo samo u slučaju kad imate dobar i mnogobrojan domaći kadar (kao recimo Slovenci), a mi to nemamo. Srpskom hokeju su potrebni resursi – klizališta, ozbiljni programi za razvoj mladih igrača i stručnjaka, a to je ono što većina hokejaša i hokejaških radnika zna i ponavlja godinama. Znači, dok se ne izgrade 2-3 trenažne dvorane u Beogradu, Spens osposobi da funcioniše 8 meseci i „pokrije“ klizalište u Subotici, nema boljitka u srpskom hokeju. I ovo što godinama osvajamo bronzane medalje, u svetskim divizijama 2A ili 2B, i time smo „veoma“ zadovoljni, opstaje samo zahvaljujući požrtvovanosti trenera i igrača koji rade u nenormalnim uslovima. Nažalost, kao i sve u ovoj državi, moćnike interesuju isključivo lični ineresi i dok je tako nema napretka srpskog hokeja.”
Verujemo da bi mnogi navijači voleli da pročitaju neke anegdote koje pamtiš iz vremena kada si igrao za Crvenu zvezdu.
“Anegdota je bilo mnogo. Ttrebao bi da budem mnogo veštiji narator da bi uspeo da dočaram na pravi način doživljaje sa putovanja, iz svlačionice, sa utakmica, sa treninga…bilo je toga mnogo. To su jednostavno zezanja koja samo mi možemo da razumemo i kojih se rado sećamo kad god se sretnemo.”
Da li ti je od prestanka rada Beostara neko ponudio da radiš u nekom drugom klubu ili Savezu?
“Što se tiče mog nekog angažovanja kao trenera posle „Beostara“, naravno, niko me nije kontaktirao ni pre, ni posle toga, ali to je ovde normalno jer ovde se treneri i igrači sami nude. Ja sam svakako planirao da odem u Italiju na jednu sezonu. Doduše, moram da priznam, da mi je Goran Đaković jednom “namignuo” u smislu “šta planiraš“, ali mu je ta mušica brzo izašla iz oka i više nije bilo nikakvih priča na tu temu. Ja naravno imam i godine života, a i godine staža u hokeju, koje mi ne dozvoljavaju da ja tražim “posao“ ili da se nudim nekom koje za mene bio i jeste “hokejaški patuljak”.”
Igore, hvala na izdvojenom vremenu za ovaj intervju.
“Hvala i vama i pozdrav svim Zvezdinim navijačima i ljubiteljima hokeja.”
Додајте коментар