Nekad i sad: Aleksandar Plaović i Zoran Mitrović

Autor: CZBG

Nakon što smo za vas uradili intervjue sa Matjaž Sekeljom i Jože Kovačom, zatim Vojinom Šiljom Koljenšićem i Ljubomirom Georgijevićem (prvi deo), stupili smo u kontakt sa još nekim bivšim igračima Crvene zvezde. Za naš portal su govorili čuveni Nik Pašić, zatim jedan od najboljih Zvezdinih hokejaša Igor Gile Kosović, te Vladimir Grof. U želji da vam što više dočaramo kako je sve to izgledalo u ono vreme. pre nesrećnog rata, i što više približimo hokej na ledu, najbržu igru na svetu, ovaj put za naš portal govore Aleksandar Plaović i Zoran Mitrović, članovi čuvene generacije koja je izgubila titulu prvaka države u finalu od ekipe Jesenica.

Aleksandar Plaović:

“Počeo sam dosta kasno da igram hokej, skoro sa 14 godina. Pre toga sam dosta uspešno igrao vaterpolo za Zvezdu, za kadete i juniore. Pretposlednje sezone na Tašu sam počeo da igram hokej u Partizanu, a igrao sam paralelno još neko vreme vaterpolo za Zvezdu. Hokej sam zavoleo i ostao u tom sportu. U Partizanu sam prošao sve selekcije i na poziv pokojnog Dušana Ilića – Ilketa, u sezoni 1984. sam prešao u Crvenu zvezdu. U Zvezdi sam odlično primljen. U početku sam igrao u navali sa Vatovcem i Piperskim, i to skoro ceo pripremni period. Kasnije su došli Pašić, Krouli, Vilijams, tako da sam tada uglavnom povremeno ulazio. Moram da kažem da mi je bila čast biti deo te ekipe bez obzira na moj skroman učinak. Konkurencija je bila ozbiljna. Cela ta sezona je bila veoma ozbiljna i složena. Mogu reći da smo bili u odličnim odnosima i da je atmosfera bila izuzetna. Za atmosferu je bio zadužen još jedan Partizanovac Nebojša Ilić – Zec. Iz Partizana te sezone smo došli Šemsedinović, Ilić, Piperski i ja. Moram da kažem da smo mi sa dužnim poštovanjem igrali i borili se za bodove kao igrači Crvene zvezde i davali sve od sebe.”

“Veoma lepo smo se družili, bilo je mnogo anegdota, ali ja bi ipak ovaj moj deo intervjua posvetio našim drugarima koji nisu više sa nama – Kosoviću i Andriću, kao i našem treneru Iliću.

Nakon te sezone bio sam u JNA, potom sam otišao u HK Skopje, zatim sam se vratio u Zvezdu gde sam 1988. sa 24 godine završio igranje. Obzirom na sve, zadovoljan sam i nakon 23 godine ponovo igram sa veteranima Crvena zvezda Kraljevi, zajedno sa Ivanom Tomićem i Zoranom Mitrovićem iz te generacije. Takođe bi morao da spomenem i Vojina Koljensića – Šilju koji je bio deo stručnog štaba. Zahvaljući njemu njegovoj pomoći aktivirao sam se ponovo u veteranima. Svakako, sa najlepšim uspomenama, sećam se i našeg predsednika, pokojnog Moše Atanasijevića.

Danas pratim, kako Zvezdu, tako i seniorski hokej. Mlađe kategorije takođe. Mislim da u Zvezdi rade fino i dosta stručno. Hokej je odličan sport. Mladima želim puno uspeha i strpljenja. Veliki pozdrav svim navijačima i simpatizerima kluba.”

Zoran Mitrović:

“Na led sam stao, daleke, 1970-te godine. Počeo sam u školi hokeja koja je u to vreme bila na čuvenom Tašmajdanu. Hokej je onda bio vrlo popularan i utakmice su bile vrlo posećene. Školu hokeja su tad vodili čuveni Gaja i Sime. Dve godine sam redovno išao u školu hokeja. Tada su klubovi birali decu iz škole hokeja, a ne kao danas da se odmah opredeljujete. Godine 1972. bio sam odabran za Crvenu zvezdu. Od tada, pa do 1985. godine, bio sam član Crvene zvezde. Redovno i naporno se treniralo i iz godine u godinu napredovalo, pogotovo izgradnjom hokejaške hale Pionir. Tada se sezona na ledu znatno produžila, a uslovi za treniranje i napredovanje znatno poboljšali. Ta vremena su zaista bila lepa. Puno druženja, smeha i zaista puno treninga, a sve pod budnim okom Dušana Ilića i Vojina Koljenšića.”

“Milan Vatovec i ja smo prvi prekomandovani za prvi tim. Imali smo petnaest godina kad smo počeli da treniramo sa prvim timom. Uporedo sa tim su počeli i nastupi za reprezentaciju tadašnje Jugoslavije, za selekciju do 18 godina. Polako je počela da se formira ekipa za tu sezonu. Prvom timu su u međuvremenu priključeni i Igor Kosović i Nenad Ilić. Napravljena je respektabilna ekipa sa domaćim igračima, Sekeljom i Kovačem (Slovenija) i sa tri stranca. Utakmice su se igrale utorkom i petkom. Dvanaest ekipa u ligi, četvorokružno, plus plej-of i plej-aut. Zaista puno utakmica, a Pionir je bukvalno bio dupke pun za svaku utakmicu. Koliko je bilo ljudi unutra, još toliko je ostajalo ispred hale. Sve je to bilo novo i za nas igrače. Vrlo jaka liga. Svaka ekipa je imala po tri vrlo kvalitetna strana igrača. Ta pojačanja su znatno podigla nivo igre. U finalu plej-ofa smo izgubili od Jesenica, po mom misljenju zbog nedostatka iskustva za takve utakmice. Sve u svemu najbolja sezona u istoriji HK Crvena zvezda.

Sledeće sezone se Partizan izuzetno pojačao. Iz Zvezde u Partizan su te sezone prešli Milan Vatovec i Čaba Ladocki. Miloš Piperski, Boban Aleksić i ja smo prešli u Bosnu. Ta sezona za Bosnu je bila jako uspešna. Posle plej-ofa, Bosna je završila kao peta ekipa lige. Za njih je to bio veliki uspeh, jer je to bila tek druga sezona u prvoj ligi. Primera radi, te sezone je Bosna igrala utakmicu sa Olimpijom u Zetri, pred osam hiljada ljudi, a istovremeno je KK Bosna igrala protiv Cibone u Skenderiji pred hiljadu i po gledalaca. Sve u svemu, jako lepo iskustvo za mene i jako dobra sezona.

Posle Bosne sam dobio poziv od Partizana i 1986/87 sam prešao u Partizan. Istovremeno te sezone u Partizan iz Zvezde su prešli Igor Kosović, Nenad Ilić, Zoran Kožić i Igor Poluga. U Partizanu sam ostao do početka rata, odnosno dok je postojala takozvana velika liga. Posle toga Zvezda me je pozvala i tad sam se vratio u Zvezdu. Tu su bila nova Zvezdina deca, sa nas par starijih. U konkurenciji Vojvodine, Partizana, Spartaka i Zvezde, Zvezda je bila neprikosnovena i faktički je uzela svoju prvu titulu. Sve je to bilo ok, međutim, kod starijih igrača je ostao žal za onom sjajnom generacijom i za onim finalom protiv Jesenica.

Posle toga sam prestao da igram hokej. Dugo nisam ušao u halu. Rat je uradio svoje. Dosta ih je otišlo u inostranstvo, što zbog hokeja, što zbog posla, što zbog bežanja od rata. Sve vreme smo svi bili međusobno u kontaktu, ali život, razdaljina i ostalo je činilo svoje. Malo smo se viđali, sem na leto kad nas je većina bila tu. Onda bi se okupljali i razgovarali.

2006. godine sam sreo bivšeg saigrača i mog trenera Dunđerovića, koji je radio u Zvezdi i koji me je vrlo brzo ubedio da dovedem sina (Igora Mitrovića) u Zvezdu. Imao je pet godina. Kad sam posle toliko godina ušao u halu, emocije su počele da naviru. Nije mi bilo svejedno. Kad su me bivši igrači videli, brzo smo se dogovorili da nastupam za Zvezdine veterane. Shvatio sam da se na ledu osećam najbolje i da sam najveći i najlepši deo života proveo u hali Pionir. Prija mi ponovno igranje u Zvezdinom dresu.”