Izvor: Nedeljnik
Te 1991. godine kockice su se poklopile. Plan na kojem je rađeno od sredine osamdesetih ispunjenen je. Prvo se nebo otvorilo i stadion je eksplodirao, a onda je i stadion “Sveti Nikola” video crveno-bele dresove sa ušatim peharom u rukama.
Vladimir Cvetković, generalni sekretar Crvene zvezde iz dana kada je pokorila Evropu i svet, ne pojavljuje se često u medijima. Naprotiv. Najbolji strelac u istoriji košarkaškog kluba sa Malog Kalemegdana i najbolji operativac u istoriji fudbalskog kluba iz Ljutice Bogdana, prošle jesni u razgovoru za “Nedeljnik” pristao je da bez ustezanja govori putu ka paharu i mnogim drugim stvarima.
Navodi da je sa njegovim dubl igračem iz tog perioda Draganom Džajićem prekinuo odnos 2001. godine i to se nije promenilo, a razlozi nemaju veze sa fudbalom.
Cvetković je istakao da je u danima doticanja zvezda bio okružen jako važnim saradnicima, među kojima su bili nekadašnji državni funkcioneri ili direktori javnih preduzeća, kao što su Radmilo Bogdanović, Dragan Tomić, Slobodan Radulović…
Već 1986. godine kreće realizacija njihovog plana i prva pojačanja u Zvezdi su bili Borislav Cvetković i Milivoj Bračun iz Dinama, a iz niškog Radničkog došao je Dragan Stojković Piksi. Onda 1987. u Crvenu zvezdu stižu Dragiša Binić i Robert Prosinečki, a Dejan Savićević i Darko Pančev dolaze 1988. godine.
Belodedić se priključuje klubu iz rumunske Steaue 1989. godine ali pravo nastupa stiče tek u proleće 1990.
“Bio je jedan zaljubljenik i poznavalac fudbala, Veljko Aleksić, profesor na fakultetu, mislim da je on tvorac tog programa. Sudbina se poigrala i omogućila da taj plan posle dve godine ispadne realnost. Plan je bio super, ali plan je jedno, a realnost je drugo. Desilo se nekoliko vrlo interesantnih stvari koje su omogućile Bari. Prvo, Belodedić – vrlo bitan igrač – sam je došao. Prosinečki je bio oteran iz Dinama. Pančev i Savićević su bili već potpisali za Partizan. Miša Slijepčević (direktor Robnih kuća Beograd) je uspeo da ih ubedi da pređu u Zvezdu. Došao je Ljupko Petrović za trenera, vratio Jugovića iz Rada i insistirao da se dovede Mihajlović. Mi smo Mihajlovića u to vreme platili milion maraka, za jedan dan”.
U sezoni (1988/1989) Crvena zvezda je igrala protiv Milana koji je uspeo da uz pomoć magle prođe i osvoji. U domaćem prvenstvu šampion je postala novosadska Vojvodina. Tako je Crvena zvezda u sezoni 1989/1990 igrala u Kupu UEFA gde je trećem kolu ispala od Kelna ukupnim rezultatom 3-2.
Leta 1990. godine Dragoslava Šekularca dotadašnjeg trenera koji je osvojio titulu državnog prvaka menja Ljupko Petrović. Timu se ponovo priključuje i Vladimir Jugović koji je do tada bio na pozajmici u Radu.
Međutim, Zvezdu napušta njen dotadašnji kapiten Dragan Stojković koji odlazi u Olimpik iz Marselja.
Najvće pojačanje stiže iz Vojvodine, Siniša Mihajlović, čiji je trannsfer bio rekordan u tadašnjoj Jugoslaviji. Pohod na svetski vrh mogao je da počne.Kako je uspeo da dovede Savićevića ako je praktično već bio potpisao za Partizan?
“Miša Slijepčević je nabavio novac. Trebali su nam on i Pančev i čuli smo da su potpisali za Partizan, čak i da su primili nešto para. Onda je Miša otišao. Pančeva je bilo lakše ubediti, jer on nije imao nikog iza sebe. Došao je iz Vardara i sam je odlučivao – veća para, manja para, i tu je sve bilo čisto. Dejan je imao taj problem jer mislim da je njegov otac Vladimir navijao za Partizan. Slijepčević je zato završio sa Budućnošću da usmere Deju ka Zvezdi. Mislim da su u pitanju bili reflektori na stadionu ili tako nešto. To je direktno Slijepčević završio”.
U prvom kolu Crvena zvezda je dobila švajcarski Grashopers koji je bio predvođen Otmarom Hicfeldom. Inače, on je osvojio Ligu šampiona sa Borusijom Dortmund 1997. godine i posle sa Bajernom 2001. U prvom meču na beogradskoj Marakani bilo je 1:1 (Peter Kecle – Dragiša Binić). U drugom meču u Cirihu Crvena zvezda je ubedljivo pobedila sa 1:4 (Kecle – Prosinečki 2 , Pančev, Radinović).
Vladimir Jugović je u intervjuu za poslednji broj “Nedeljnika” rekao da je taj meč bio možda i presudan jer su nakon 1:1 u Beogradu igrači lako pobedili u Švajcarskoj i videli koliko su zapravo bolji.
Na konstataciju da se pričalo da su od Zvezde za Mihu bila tražena i dva miliona, Cvetković je odgovorio potvrdno, uz podsećanje da je Mihajlović bio i ljut na klub, jer su ga crveno-beli ranije odbili. Ipak došao je i nastavljeno je sprovođenje plana, koje nekadašnji gensek smatra “vrlo problematičnim, jer planiraš nešto što 15 odsto zavisi od tebe””…
“Tako da nisam ja plan smatrao kao Sveto pismo. Nije u tom planu pisalo: ove godine ovako i ovako. Tu je bilo nekih opštih načela. Pošto ja imam to znanje, reći ću vam pet stvari koje treba uklopiti u plan da biste bili prvak Evrope. Prvo, morate da imate veliki klub; drugo, odličan tim; treće, novac; četvrto, dobre relacije sa svim faktorima u UEFA, sudije, delegati… I peto, morate da imate sreće. Hajde da to uklopite u plan. Ko može da stavi u plan da će Dika da odbrani penal? Ili da primi gol kroz noge sa 40 metara, pa onda Bog pošalje onu loptu sa neba. Sinišin šut i lopta iza Augentalera, to nema veze sa planom”.
Cvetković smatra da za taj šampionski tim ne bi bilo dobro da je ostao Piksi (“bio je abnormalno veliki igrač, to ne bi valjalo”) i potom izneo malo poznat detalj, pričajući o Dejanu Savićeviću.
“A on je već genije. Kada igra, on je genije, samo što je retko igrao. Ono što je radio u Minhenu i Mančesteru, to nije viđeno. Kao danas Mesi, samo što je ovaj to radio lepše. I lepši je. Jednom sam rekao i ostajem pri tome, mislim da je trebalo dovesti i Mijatovića. Ali ovi što znaju – a ja o fudbalu, osim što volim da gledam, nemam pojma – procenili su da Mijatović i Savićević ne mogu da igraju zajedno. U svakom slučaju, mislim da bi Piksi, koji je uvek bio gazda na terenu, možda ugušio igru”.
U polufinalu izvučen je Bajern Minhen, a u drugoj utakmici su igrali Olimpik Marselj i Spartak Moskva. U prvom meču koji je igran na Olimpijskom stadionu Pančev na drugoj stativi i Dejan Savićević kao brzi voz pored odbrambenog igrača Bajerna – 1:2 za Zvezdu.
A druga utakmica? Prvo bomba Siniše Mihajlovića, onda izjednačenje, “Dikin gol” kroz ruke i noge u isto vreme, neko od gore ko je gledao da Bajern ne da i treći – lopta ide u gol preko Dike koji je izleteo, skreće, udara u stativu i odlazi od drugog igrača Bajerna koji je pritičavao – onda je Jugović odlučio da prenese loptu preko pola terena, a Augentaler da je izbije… A nebo…
Dakle, Mijatovića je hteo u Zvezdi. Koga još?
“Ne mogu da se setim za Jokanovića, ali za Šukera znam da je bilo dogovoreno. Njemu je Ljupko bio trener u Osijeku. Sećam se jednog detalja. Igrali smo sa Hrvatima, onda kada je na Marakani nestalo struje. Onda su Bokšić i čini mi se da je bio Bilić, došli kod mene u kancelariju i rekao je – da se nije sve ovo desilo, svi bi bili u ovom klubu”
Ko je to rekao?
“Bokšić. Zvezda je bila veliki magnet”.
U sledećem dvomemeču Crvena zvezda je igrala protiv škotskog Glazgov Rendžersa. U prvom duelu bilo je 3:0 za Zvezdu (Braun autogol, Robert Prosinečki, Darko Pančev). Revaš na Ajbroksu završen je 1:1 (Mekkoist – Pančev) tako da je Crvena zvezda prošla dalje i ponovo dočekala proleće u Evropi.
Tada je u četvrtfinalu izvučen tim iz Istočne Nemačke, Dinamo Drezden. Prvi meč se opet igrao u Beogradu i Zvezda ga je dobila sa 3-0 (Prosinečki, Binić, Savićević). U drugom meču došlo je do incidenta koji su izazvali navijači domaćeg tima tako da je UEFA registovala taj meč sa 3-0 u Zvezdinu korist i tako se srpski klub plasirao u polufinale. Do prekida Zvezda je vodila sa 1-2 (Gičov- Savićević, Pančev).
Cvetković je rekao da je posle osvajanja Evrope plan bio potpisati milionske ugovore sa glavnim igračima, jer su u Ljutice Bogdana bili uvereni da bi vladali još tri-četiri godine.
“Na kraju krajeva, mi smo sledeće godine nespretno ispali zbog toga što smo igrali po raznim Segedinima, Sofijama. Ali i zbog želje da nas sklone”.
Kao slikovite dokaze te tvrdnje, Cvetković je istakao neodlaganje utakmice protiv Anderlehta, zakazane samo šest dana posle čuvenog finala u Tokiju, kao i meč protiv Sampdorije.
“Uvek je UEFA imala doping kontrolu posle utakmice, pogotovo važnije utakmice. Mi smo igrali sa Sampdorijom u Sofiji i onda je Miha dao jedan od onih njegovih najluđih golova. Ja sam na tim evropskim utakmicama uglavnom bio dole, uz ekipu. I video sam Boškova kako skače i maše rukama, i oni su počeli da kidišu kao hijene. Izgubili smo 3:1, a oni su kidisali celu utakmicu. I posle nije bilo doping kontrole… Koliko ja znam, to je bila prva tako velika utakmica (bez doping kontrole)”.
Utakmica u Bariju igrana je na tada novom Stadionu Sveti Nikola koji je izgrađen za potrebe Svetskog prvenstva u fudbalu koje je održano 1990. godine.
Ekipa je otputovala u Italiju nedelju dana pre meča. Ovo je omogućilo da se tim spremi u miru i tišini. Od same utakmice se očekivalo da će biti ofanzivna zato što je Zvezda za dotadašnjih 8 utakmica dala 18 golova a Marselj je postigao 20 golova na istom broju mečeva. Međutim treneri oba tima su se odlučili za defanzivnu taktiku.
“Želite li da pobedimo ili da igramo lepo”, rekao je jedan mudar čovek.
Regularni deo meča završen je rezultatom 0:0, produžeci, opet ništa, penali. Zvezdina petorka – Robert Prosinečki, Dragiša Binić, Miodrag Belodedić, Siniša Mihajlović i Darko Pančev.
Za francuski tim je šutiralo četiri igrača. Prvi penal šutirao Manuel Amoros i – promašio, tako da peti igrač za Olimpik nije ni mogao da šutira posle pogodka Darka Pančeva.
To je značilo da je zajedno sa rumunskom Steauom postala jedini tim iz istočne Evrope koji je do danas osvojio ovo takmičenje.
Vraćajući film na Bari, Cvetković je odgovorio i na pitanje da li je bilo pokušaja gazde Olimpik Marseja da namesti tu utakmicu.
“Bilo je nekih pokušaja, ali ne verujem da postoji bilo koji klub koji bi prodao finale. To su stvari koje spadaju u domen fantazije. Pogotovo mi koji smo bili u toliko specifičnoj situaciji, sve nam se raspalo, Slovenci su se odvojili, sa Hrvatima je već rat. To je jedino što tvoja zemlja čeka. Mi smo se samo plašili, na primer, da Dika koji je odigrao briljantno finale, ne primi gol kao protiv Bajerna. Zamislite da je primio gol sa 40 metara. Pa, ne bi nas niko oprao”.
U osvrtu na pripremu za taj meč, nekada prvi operativac Zvezde otkrio je takođe zanimljiv detalj – kog igrača su najviše čuvali i “sklanjali”.
“Mi smo se izdvojili u tu jednu hacijendu, potpuno odvojeni od navijača. Plašili smo se da neko ne poklekne. I onda smo ih držali vrlo strogo kontrolisano. Niko nije mogao da uđe, imali smo i svoje obezbeđenje”.
U kom smislu da ne poklekne?
“Zbog Tapija. Ja ne verujem da je to moguće, ali ne možeš da znaš da li bi neko za milion dolara pristao da promaši loptu. To je sad već stanje ludila, moraš sve da preuzmeš da eliminišeš neku lošu mogućnost”
Kome je bilo najteže?”
Ja mislim golmanu”.
A Tokio?
To je neka druga, decembarska, priča.
Додајте коментар