Najveći uspeh u istoriji srpskog fudbala!

– Tih nekoliko sekundi koliko je Darku Pančevu trebalo da postavi loptu na penal i šutne, bili su čitava večnost. Sedeo sam na klupi kada mi je prišao Dragan Džajić, spustio glavu u krilo i zatvorio oči. Rekao sam mu da za nekoliko sekundi možemo postati prvaci Evrope, na šta se on brecnuo i rekao mi: „Ćuti, Ljupko, ćuti“. Kada sam video da se mreža zatresla skočio sam, i prvo čega se posle toga sećam je podijum na kome smo svi mi bili sa peharom. Od tolikog stresa i nervoze nisam imao snage da se radujem, osećao sam se kao izduvan balon i tek dosta kasnije postao sam svestan uspeha koji smo napravili – kaže Ljupko Petrović, jedan od najzaslužnijih tvoraca najvećeg uspeha u istoriji srpskog fudbala.

A kada se pogleda sa ove, dvadeset i pet godine daleke distance, jasno je da je tako moralo biti. Savladavši Olmetu, Darko Pančev je naplatio sve dugove i nepravde iz prošlosti. A bilo ih je – Panatinaikos, Mehengladbah, tačnije Mikeloti, Milan u magli, Real u snegu… Ako je crveno-belo srce trebalo sve to da izdrži i istrpi da bi se desilo ono što se desilo 29. maja 1991. na stadionu „Sveti Nikola“, neka je, vredelo je. Delije su stigle u Italiju, zaposedaju centralni trg, peva se, pije, ali i pored svih opijata, u glavi samo „klempavi“.

– Desilo se da baš padnemo u formi pred finale u Bariju. Prvenstvenu utakmicu protiv Osijeka smo odigrali ispod nivoa, i kako bismo se oslobodili pritiska i medija, u Italiju smo otišli četiri dana pre finala kako bismo se na miru pripremili. Kad smo sleteli, nebo se otvorilo, provala oblaka, i dok smo prešli dvadesetak metara do autobusa, svi smo bili mokri do gole kože. Tada se naš vodič, Italijan, nasmejao i rekao da ćemo biti prvaci Evrope, jer, kako je tvrdio, ko u Bari dođe sa kišom, vraća se sa suncem. Pomislio sam tada, ako se to stvarno dogodi, naći ću ga i častiti, moram mu se nekako zahvaliti – otkriva Ljupko detalje šampionskog pohoda.

Igrali smo finale, tvrdo, muški, defanzivno, i imali dozu sreće koju smo svakako zaslužili imajući u vidu koliko je ranijih godina nismo imali. Robert, Miha, Bina, Belodedić i Pančev upisali su na srebrnu amforu ime najvećeg kluba sa ovih prostora. I kada se razmisli o više puta pominjanoj kosmičkoj pravdi, ne možemo da se otmemo utisku da je onaj gol protiv Bajerna koji je Dika primio kroz noge bio nesrećni trenutak koji je kompenzovan odbranjenim penalom Amorosu.

– Ničega se skoro ne sećam, bio sam skroz izduvan, ušao sam na teren i podigao Abedi Pelea sa zemlje, izljubio se valjda sa igračima, i to je to. Sutradan nas je na Marakani dočekalo sto hiljada ljudi koji su skandirali moje ime, dok mi je kroz glavu prolazila prva utakmica protiv Grashopersa, kada su me ispljuvali. Ali to je sport, fudbal, danas jesi, sutra nisi – rekao je Ljupko.

Teško da će iko ikada sa ovih prostora ponoviti ovaj uspeh koji su postigli Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (Stošić), Binić u tom finalu, ali i ostali koji su doprineli na putu do finala. U skorijoj budućnosti sigurno ne. Da li te 91. nismo bili svesni uspeha, da li smo sada svesniji, ili ćemo tek za 25 godina shvatiti šta smo uradili pre pola veka, vreme će pokazati. Do tada, budite ponosni što ste, kada ste došli do Autokomande, skrenuli levo.