Интервјуи Фудбал Фудбал/Звездаштво

Marko Valok: Sa svima u Zvezdi sam imao dobre odnose, to su bili moji prijatelji

Autor: Vlada Živanović, izvor: Danas.rs, foto: Miroslav Dragojević

Sa 24 gola večitom rivalu (računajući prvenstvene, kup i prijateljske utakmice) verovatno će još dugo biti nedostižan za sve naslednike na obe strane Topčiderskog brda.

Praktično celu igračku karijeru posvetio je crno-belima, kao trener je vodio Budućnost (Podgorica), Filadelfiju, Adanu i mnoge druge klubove, dok je kao selektor bio na klupama Burme i Jugoslavije.

Partizanovci ga pamte po golovima u tandemu sa Stjepanom Bobekom, a većina navijača Crvene zvezde ne zna da je pre pola veka tresao protivničke mreže i u crveno-belom dresu.

– U leto 1954. krenuo sam sa Zvezdom na turneju po Brazilu. To danas ne može da se desi i mnogi verovatno sada ne mogu ni da pojme da sam ja tog leta nosio dres Zvezde, a na jesen ponovo igrao u Partizanu. To je bilo drugačije vreme. Znalo se da najbolji iz Partizana mogu da idu sa Zvezdom na turneju preko leta i obratno, to je bilo normalno. Želeo sam i da nađem davno izgubljenog brata Josipa u Sao Paolu i tu priliku mi je omogućila ta turneja. Moji roditelji su se početkom dvadesetih godina u nadi za boljim životom odselili u Sao Paolo. Međutim, predomislili su se posle nekoliko godina i vratili u Zemun. Josip je tada bio u ranim dvadesetim godinama i zaljubio se u Brazilku, pa je odlučio da ostane. On se javljao pismima, ali su ona prestala da dolaze početkom tridesetih godina. Majka mi je o najstarijem bratu stalno pričala, mada ja nisam bio ni rođen kad su bili u Brazilu. Potraga nije bila laka, pronašao sam staru porodičnu kuću, ali ne i njega. Na kraju je on mene našao. Video je u novinama da igraju Korintijans – Crvena zvezda, a da u jugoslovenskom klubu igra neki Valok, pa je odlučio da proveri da li smo familija. Pružili smo jedan drugom ruku kao potpuni stranci, ali smo se ubrzo i zagrlili kad smo shvatili da smo braća. Pričao mi je kakav mu je bio život tamo, obećavao da će se vratiti u Jugoslaviju, samo da pozavršava neke poslove, ali na kraju je ipak tamo ostao do smrti – priča Marko Valok za Danas.

* Mnogi ne znaju da ste pored fudbalske imali i vojnu karijeru. Kako je došlo do toga?

– Sve je počelo u Drugom svetskom ratu, za vreme okupacije, pošto su se u našoj kući u Zemunu tajno okupljali članovi Pokreta otpora. Moje starije sestre Agneza i Marijeta bile su, kao ilegalke, ozbiljno angažovane u Pokretu otpora. Budući gradonačelnik Beograda Branko Pešić nam je bio partijski drug. Ja sam kao najmlađi, a i najbrži, bio zadužen za čuvanje straže. Nemačka komanda je bila vrlo blizu naše kuće, u današnjoj Osnovnoj školi „Svetozar Miletić“. Kako je bilo nagoveštaja da će ćelija biti otkrivena, Branko Pešić je rekao da moraju da me spasavaju što pre. Moja sestra Marijeta je filmskom akcijom uspela da izdejstvuje kod Nemaca propusnicu, rekavši da joj mlađi brat ima galopirajuću tuberkulozu. Momentalno me je prebacila u partizane i tako me spasila. Od trenutka kada sam kao dečak krenuo s partizanima u oslobođenje zemlje, počela je i vojna karijera.

* Šta pamtite tokom ratnih dejstava?

– Kao član Partizanskog pokreta učestvovao sam sa 17 godina u borbama na Sremskom frontu, za šta sam odlikovan i zbog čega sam i postao oficir. Na Sremskom frontu sam bio kurir. U prvu akciju na frontu sam krenuo bez puške, potpuno goloruk. Ne zato što sam hteo nešto da se junačim, već jednostavno nije bilo puške za svakoga. Računali su da sam brz i da ću se snaći. Prvu pušku sam dobio tako što sam jednog ranjenog partizana stavio na leđa i odneo u bolnicu. On mi je tada, u znak zahvalnosti, dao svoju pušku kako bih mogao da se borim. Posle rata sam nastavio školovanje na Vojnoj akademiji i paralelno s fudbalskom gradio i oficirsku karijeru.

* Kako je počela vaša fudbalska karijera i zašto ste izabrali Partizan?

– Pre rata sam u Zemunu igrao u Vitezu. To je bio poznati zemunski klub i bila je čast igrati u njemu. Beograd i Partizan su mi dali sve, ali volim da kažem da sam ipak pravi Zemunac, od početka života (smeh). Igrao sam za podmladak Viteza, a pred rat sam postao i prvotimac. U Partizan me je posle rata doveo sjajni mađarski trener Ilješ Špic. On me je najviše naučio o fudbalu, kao i mnoge stvari o životu. Govorio mi je da posle treninga ne treba da me bole noge već glava, jer se fudbal prvenstveno igra glavom pošto mora stalno unapred da se razmišlja šta ćeš sa loptom. Stjepan Bobek je tada bio centarfor, ali je trener insistirao na tome da moramo da igramo zajedno. Premestio je Bobeka na krilo jer je bio bolji kao asistent, a rekao je da ja treba da se borim sa bekovima i centarhalfovima. Bobek mi na tome nikad nije zamerio. Voleo je svoju novu poziciju i na njoj je pružao sjajne partije. U Partizanu sam na kraju došao do broja od 470 odigranih utakmica i 411 golova, na šta sam posebno ponosan.

* Kakav je bio vaš odnos sa igračima Zvezde?

– Sa svima sam imao dobre odnose u Crvenoj zvezdi, to su bili moji prijatelji, isto kao i saigrači iz Partizana. Najviše pamtim kapitena Rajka Mitića. On, Bobek i ja smo se redovno družili, mada bilo je tu, naravno, i drugih igrača. Rajko je privatno bio jako dobar čovek. Bio je primer za sve ostale. Tada se kapitenska traka nije davala samo za zasluge na terenu, već i za ponašanje van njega, a Rajko je bio pravi gospodin. I danas na moju rođendansku proslavu redovno pozivam sve legende i Partizana i Zvezde.

* Koje su vam najlepše uspomene iz igračke karijere?

– Idu navijači preko Terazija i na putu ka stadionu prolaze ispod mog balkona u Balkanskoj ulici. Sve vreme pevaju: „Bobek dribla volove, Valok daje golove.“ Ja onda izađem na prozor i viknem na njih: „Ne smete tako da pričate, sram vas bilo. Zvezdaši su naši prijatelji i kolege. Nemoj da sam vas čuo ponovo.“ Da bih bio siguran da neće dalje to da pevaju ja se odmah sjurim dole i zajedno sa njima idem do stadiona. Drago mi je što me Zvezda uvek zove na sve proslave i verujem da me veoma uvažavaju. Zvali su me kada su stadionu davali ime „Rajko Mitić“, zvali su me i kada je Šekularcu podizan spomenik. Potrebno je da Partizan i Crvena zvezda poštuju i neguju svoju tradiciji i prošlost, kao i aktuelne odnose, to ih i čini velikim klubovima. To su dve strane iste sjajne sportske medalje, ja to tako vidim.

* Zašto ste u reprezentaciji Jugoslavije odigrali samo šest utakmica?

– Bila je to velika liga i konkurencija je bila ogromna. Velika zemlja, mnogo dobrih igrača. Tada u nacionalnom timu nije bilo zagarantovano mesto igračima Partizana i Zvezde. Na svakoj poziciji je selektor imao da bira između najmanje petorice vrhunskih igrača. To je jedini razlog zašto sam malo utakmica odigrao u reprezentaciji. Pisale su novine da je trebalo da dobijem više šansi, ali ja sam ponosan i na tih šest mečeva.

* Zašto ste igračku karijeru prekinuli već u 32. godini?

–  Mislim da sam mogao da igram još deset godina, ali morao sam, po naređenju, da odem u Burmu. Jugoslovenska armija me je poslala u okviru tehničke razmene. Tih godina našoj državi bilo je potrebno da uspostavi dobre odnose sa drugim zemljama i pokušavali su na sve načine da propagiraju Jugoslaviju. To je bilo vreme uspostavljanja novih prijateljskih kontakata u Aziji i Africi. Bio sam poznat fudbaler i oni su na taj način ukazali posebnu čast Burmi, gde su me srdačno dočekali. Tamo su me zaista cenili kao vrhunskog sportistu, a ja sam im se odužio time što sam ozbiljno radio na selekciji i školovanju talentovanih igrača, sa njihovom državnom reprezentacijom odneli smo mnoge pobede na azijskim takmičenjima. Oni i danas kažu da tamo igraju „Valokov fudbal“. Kada sam se 1963. vratio u Jugoslaviju, hteli su da me kao školovanog oficira šalju na nove položaje, ali ja sam želeo da ostanem u sportu, da budem uz teren. Penzionisao sam se u 37. godini kao potpukovnik kako bih mogao da se u potpunosti posvetim trenerskom poslu. Verujem da sam ostvario uspešnu i vojnu i sportsku karijeru. Uvek sam istinski verovao u visoke etičke principe i profesionalizam i lično nikada nisam izneverio te svoje ideale. Kao trener, u pedagoškom radu, to sam uvek prenosio  i na  mlade igrače, da budu uspešni ne samo kao sportisti, već da budu i kvalitetni ljudi.

Intervju urađen u februaru

Intervju sa bivšim igračem i trenerom Partizana napravljen je u restoranu Pomodoro krajem februara, pre proglašenja pandemije korona virusa u Srbiji. U dogovoru sa Markom Valokom čekao se najpogodniji momenat za objavljivanje.

UDBA htela da me vrbuje

– UDBA (Uprava državne bezbednosti) je pokušavala da me vrbuje kao mladog igrača Partizana. Hteli su da imaju informacije o našim putovanjima i kontaktima. Igrači su na putovanjima kupovali tada moderne šuškave mantile i najlon čarape svojim devojkama i ženama. Bezbednjaci su me jednom tako pitali: „Da li bi ti za nas prikupljao podatke?“ Očekivali su to od mene pošto sam istovremeno bio oficir. Odgovorio sam: „Vi to mene uopšte ne morate da pitate. Da ima nešto što ne treba da bude, ja bih vam prvi kazao, bez obzira da li sam vaš ili ne. To je moja patriotska dužnost i bićete obavešteni. Ali, da ja špijuniram moje igrače koji kupuju šuškavce, to ne dolazi u obzir, to zaboravite. Tu nema nikakve subverzivne aktivnosti“ – priča Marko Valok.

“Mercedesom“ vozio komšije

– Od detinjstva sam, kao mnogi dečaci, sanjao o dobrim i brzim kolima i kad sam se vratio iz inostranstva dovezao sam u Jugoslaviju „mercedes“. Malo je bilo tada privatnih automobila. Kad god bi se neko u komšiluku razboleo, ako je dete noću dobilo temperaturu, uvek su mi kucali na vrata. Mojoj porodici često nije bilo pravo što izigravam taksi službu i hitnu pomoć, ali stvarno nisam imao srca da bilo koga odbijem, takvo je to vreme bilo, doba skromnosti, poštovanja i solidarnosti – tvrdi Marko Valok.

*link ka tekstu na portalu lista Danas: https://www.danas.rs/sport/marko-valok-partizan-mi-dao-sve-a-zvezda-vratila-brata/