Izvor: SD Crvena zvezda
Posebno mestu u srcu svih zvezdaša zauzimaju derbi mečevi. Dragoslav Šekularac imao je tu čast da iz mnogih izađe kao pobednik i da ih se sa ponosom seća.
Moj bilans protiv Partizana je više nego povoljan: osam pobeda, tri nerešene utakmice i tri poraza. Crno-beli su me uvek posebno inspirisali, a dodatni motiv za dobru igru bile su mi pune tribine navijača oba tima, što je bila uobičajena slika. Ođeci derbija, u štampi i po mestima javnog okupljanja trajali su, ponekad, do novog susreta večitih rivala. Pobede u derbiju su bile mnogo više od osvojenih bodova. i kao trener Zvezde zadavao sam velike brige komšijama s Topčiderskog brda: naređao sam pet trijumfa.
Mnogo važnija od klupskog bilansa jeste činjenica da je naše rivalstvo unapređivalo domaći fudbal. Tako je bilo u vreme postojanja Jugoslavije, tako je i danas. To je primetila i Evropa, u kojoj derbi beogradskih rivala slovi za jedan od najzanimljivijih na Starom kontinentu. I najvatrenijih. Dobro je što ta tradicija živi.
U moje vreme bilo je sasvim normalno da se zvezdaši i partizanovci druže. Žestoko rivalstvo na terenu nikad nije bila prepreka iskrenom i trajnom prijateljstvu . To se dopadalo i navijačima. Bilo je tu, naravno, i zadirkivanja, ali je bilo i pesme, veselosti, padale su opklade…
Posle derbija sa Partizanom, najviše sam voleo utakmice sa Hajdukom. Posebno one u Splitu, zbog specifične fudbalske atmosfere, prave brazilske. Kad god bi gostovala Zvezda, stadion bi uvek bio ispunjen domaćim navijačima, među kojima bi obavezno bio i jedan „grozd“ naših pristalica, uglavnom Kninjana, koji su strašno iritirali domaćine. Zaglušujuća buka, koja bi počinjala pola sata pre početka meča u Splitu, trajala bi i dugo posle poslednjeg sudijskog zvižduka.
Uz Zvezdu, Partizan i Dinamo, Hajduk je pripadao velikoj četvorci jugoslovenskog fudbala. Jednom, da bismo izbegli uznemiravanje Hajdukovih navijača, Zvezdino rukovodstvo je pribeglo lukavstvu. Došli smo u Split sa 25 igrača. Kada je pala noć, u hotelu su ostali samo rezervisti, dok smo mi ostali, koji smo trebali da izađemo na megdan domaćinima, prespavali u kušet kolima voza pristiglog iz Beograda. Noćni koncert Hajdukovih navijača pred hotelom nije izostao, ali, tog puta, on nije imao efekat. Nije tajna da su mene Splićani najviše provocirali. To je, ujedno, bio i znak da su me se najviše plašili.
Moj debi protiv Hajduka u Zvezdinom dresu bio je uspešan, što nije mala stvar. Pobedom smo prekinuli seriju neuspeha u odmeravanju snaga sa tim rivalom na njegovom terenu. Rivalstvo dva kluba posebno je zaoštreno nakon prelaska golmana Vladimira Beare iz Hajduka u Zvezdu 1955. godine. Priča je bila da je naše rukovodstvo za Bearu , državnog reprezentativca, koji je branio i za selekciju sveta, dalo Splićanima autobus. Lično, nikada nisam saznao da li je taj čuveni transfer tako ostvaren.
Od sredine pedesetih do sredine šezdesetih godina, i zagrebački Dinamo imao je vrlo jak tim, sa kojim je Crvena zvezda vodila teške bitke, ali su nam „Modri“ iz Maksimira mnogo bolje ležali, jer su igrali mekše od Hajdukovaca. Zbog stila igre, u kojem su više mislili na tehniku nego na snagu, iako je trend u Evropi bio obrnut, Zagrepčani su imali dug post kada je reč o osvajanju šampionskih odličja u Jugoslaviji.
Najviše fudbalske vatre bilo je u Bosni i Hercegovini. Tamo je, i na Koševu i Grbavici, kad bi gostovala Crvena zvezda, redovno prštalo na sve strane. Na tim mečevima, obavezno pred punim tribinama, najteže je bilo sudijama. Trebalo je smirivati strasti kod domaćih igrača, kao i kod publike.
Kada govorim o rivalstvu sa Sarajlijama, uvek se setim nesrećne utakmice na Koševu, kada je domaći igrač Kemal Džemdžić, u duelu sa mnom, doživeo težak prelom noge. Jedva sam izvukao živu glavu, jer su domaći navijači bili spremni da me linčuju. Sudija me je isključio, a epilog je bio kazna od 18 meseci neigranja koja je kasnije smanjena. Bilo je to 1960. godine, kada sam imao 23 godine.
Tada sam tvrdio, a od te tvrdenje nikada nisam odustao, da sam stradao potpuno nevin. Jer, Džemdžića nisam povredio namerno, iako je u sudijskom zapisniku ostala suprotna konstatacija. Posle tog kobnog duela kada je igrač ostao na travi, a ja odneo loptu, sudija nije čak ni prekinuo igru. Učinio je to tek kada je čuo povike sa tribina. Skoro dve decenije kasnije, Vinko Kaposta, sudija sa te utakmice, priznao je da se ogrešio o Šekularca. Rekao je, između ostalog, da me je isključio da bi sprečio upad publike na igralište, i da mu nije jasno zašto je u zapisniku krivica za Džemidžićevo stradanje pripisana isključivo meni.
Dodajte komentar