Драги Звездаши, надамо се да сте уживали у свим досадашњим интервјуима које смо за вас урадили и тако вас подсетили на даљу и ближу историју нашег хокејашког клуба. Не намеравамо да се зауставимо. Имамо још интервјуа који су већ спремљени за вас, а неке ћемо тек да радимо и верујемо да ћете у њима уживати.
Овај пут доносимо вам интервју са бившим голманом Црвене звезде, Богданом Дабовићем, са којим смо се видели у Сарајеву, и верујемо да ћете (посебно ви старији) за тренутак да се вратите у нека лепша времена и присетите се како је све то изгледало 80-их година. Са Дабовићем смо разговарали и о тренутном стању у хокеју које нажалост није ни близу онога какво је било некада.
Богдане, твоји почеци…
Једна ће ствар деловати ко научна фантастика – ја нисам знао да клизам. У четвртом сам разреду основне променио школу. Дошао сам у нови разред где сам затекао њих четворицу у одељењу који су играли хокеј. У суседном одељењу их је било још. Били су ту Пиперски, Ватовец, Филиповић, Саша Косовић, а у одељењу поред је био Митровић Зоран. Некако сам се са њима уклопио, као са школским другарима, са којима сам до данас остао нераздвојан. А онда сам почео да браним на малом фудбалу. Био сам негде, пети разрд, они почетак шестог. И кажу они мени, ми играмо хокеј, а фали нам голман, па као, ајде ја да браним. И одведу они мене да ја гледам утакмицу. Свидело ми се на Ташу, страшна утакмица, Звезда, Партизан и остали што су играли утакмице…Друга лига, борили су се за улазак у Прву. Рекли су ми да имају проблем јер немају голмане (пионирима је требао други голман). А тада су биле само три селекције – У14, У18 и сениори, није било смене као сада, на сваке две године. Као, је л’ би ти дошао, мало да будем на голу и ја одем. Е, пре тога, одведу они мене на грађанско клизање и ту ме убију! Ставе ме на клизаљке и заврте ме. Како сам тада ударио о ограду, још увек памтим, иако је од тада прошло четрдесет година. Шиља је био тренер и рекли су му: “Ово је наш другар који би хтео да се придружи. Брани добро у фудбалу, па би могаи и код нас”. Каже он мени да се скинем и изађем да клизам. Ја изађем на клизаљкама и држим се уз ограду. Мислим да је Шиља умро кад ме је видео на леду али хајде, као нема везе. Био сам мало упорнији него друга деца и задужио сам опрему. Кренуо сам да тренирам, тренирам и тренирам и де факто кренуо сам да играм хокеј са више од 11 година што је за данашњу децу научна фантастика јер они излазе данас са три године на лед. Нисам ја једини. Било је тквих случајева тада. Славко је, колико знам, исто касно кренуо да тренира.
Е онда су се дешавале неке околности – тако да те повреде и болест Ивана Томића, па се други голман повредио, Божић Дуле он је у Торонту сада, тако да је силом прилика дошло да ја за две и по сезоне дебитујем за први тим. Не да сам заслужио квалитетом али такве су биле околности и задесио сам се на клупи као резервни голман, па су ме пустили да браним и то је успомена за цео живот.
Да ли си у то време имао некога ко ти је био узор?
Да, још једна ствар. У згради поред мене живео је Томић. Он је старији од мене. Ишли смо у исту онсовну школу и знали смо се из дворишта. Знао сам да добро брани и гледао сам наше голмане. И Рале је био, али је он тада већ био у годинама, али највећи утисак на мене је оставио голман Цеља, Жбонтар. Њега се сећам са са згревања једне утакмице на Ташмајдану. Играли су Цеље – Звезда, он је тада бранио и за репрезентацију. Био је изванредан, па ми је остао у сећању. Престао је да брани због неке повреде, али Жбонтар је био вансеријски голман. И он ми је остао, онако, у сећању. И онда смо кренули. После тога сам стално тренирао са првим тимом, што због заслуга, што због околности, па сам вероватно зато брже и напредовао. У том друштву са мном нашао и Милан Ватовец, што се тиче првог тима. Кренули смо тако да тренирамо са старијима. Имали смо узоре. Шиле је био капитен екипе. Његов старији син је моје годиште, што је само по себи било чудно. Били су ту Илић и неки млађи играчи. Свеједно, доста је старијих билло.
1976. године, кад је кренуло рађање те екипе. ’78. се у марту се затворио Ташмајдан, а отворио се Пионир да би се одржало светско првенство. Ми смо тамо прешли, играли смо тако Звезда – Партизан у пионирском саставу, после су сениори игали на отварању дворане. С оне стране, у Партизану су имали једног Пиперског, а са њим је био Бобан Алексић, Денић. То је та нека генерација ’63. годиште. Са ове стране, у Звезди, су били Милан Ватовец, Митровић, ја…ови момци из разреда, и још доста момака који су били у школи са нама. Кренуло се тада са озбиљним тренирањем. Леда је било много више него што је било на Ташмајдану – два и по пута дуже је трајала сезона. Почели смо да дижемо квалитет. Имали смо у тотално аматерским околностима доста профсеионалних обавеза. Имали смо довољно леда, ишли смо на припреме, имали смо опрему. Људи који су водили клуб све су довели на своје место – Моша Атанасијевић Мома Ковачевић, Дуле Новаковић и још неколико њих, као Прохаска. Било је ту још људи који су помагали. Ухватили су се тога као лични пројекат клуба Црвена звезда и дигли га, за наше услове, на један заиста невероватан ниво. Једнако су били битни као и они на леду. Онда смо кренули да мало озбиљније играмо и тренирамо. Показивали смо неке резултате, али и даље смо каскали за Словенцима који су већ деценијама имали дворане и систем рада. Онда се деси да је већ почетком ’80./’81. је направљен преседан јер су у репрезентативне селекције били позвни људи из Београда – а то је генерација Иван Томић из Звезде, Бојан Миловановић Бока, ту је Лазар Дунда. То су људи који су ногом отворили врата и доказали да имамо нешто што се ради у Београду, што може да конкурише Словенцима (можда су ту били неки играчи из Загреба). Рале је наступао већ и на озбиљним хокејашким такмичењима у време када смо сви имали исте услове. После су они добили терене и наравили дворане и направило се бар 15 година разлике где нисмо могли да им приђемо репрезентативним селекцијама. Онда је дошла једна генерациј, дошао је и Чаба Ладоцки. Кенгур исто. То су људи који су отворили врата- То је опет резултат великог рада. Причам о београдском хокеју. Квалитет је условио да се миксујемо. Ишли смо из Звезде у Партизан и обрнуто. Иза њих је дошла моја генерација, нас неколико из Београда…то су два годишта била. Вања, Гиле, Мића после долазе, и неки од њих су догурали све до сениорске репрезентације. Иван Томић је био позиван за сениорску репрезентацију, ја једном. То је био вандредан успех, а ја сам позван у време док сам играо у Босни. Они су тада доминирали и то што смо стварали није им било симпатично, али је то наговестило једну промену. Млађе снаге су биле мало пресечене војском. То је мало одложила напредак. Појавио се тада и Салиј, који је дошао да лужи војску из Словачке (из Нитре) и почео је да трениа са нама. Укпирали смо кога имамо на леду и мазнули смо га. Ладоцки је дошао на студије у Београд. Тако смо комплетирали екипу која је довела до смене генерације. Озбиљна смена. Људи више нису могли да прате озбиљне обавезе, нпр. Протић, Новаковић. Тада је успех Звезде кулминирао у сезони 84/85. То је била сезона која је дала рзултате свега што смо радили назад десет година. Била је то сезона за памћење јер све оно што смо радили претходних година дало је резултата.
Како из ове преспективе сада видиш прву, историјску, победу над Јесеницама која је остварена те сезоне?
Има ту неколико ствари. Читао см изјаве других саиграча из тог времена и свако има своје виђење. Говорили су нам тада само јаки јер имамо странце. Да демантујем то мало – изгубили смо то финале, али имали смо Куп Југославије на коме смо тукли Олимпију без странаца и изгубили од Јесеница у финалу. Ми смо 15 дана касније (после финала у првенству) играли Куп у Марибору и без Кроулија и Вилијамса, опет смо били у финалу. То што је Звезда направила у Бограду од играча, било је вредно помена. Има разних виђења, посебно од стране других екипа.
А славље након тих победа?
Свака је утакмица слављења у Нани и у Кнез Михајловој где је Цвеја. Али углавном су у Нани пуштали снимак утакмице. Прве победе се не сећам, али се сећам краја – све је то било прослављењо, велики успех, шок за Словенце. Али све је то дошло као резултат свега што смо радили. Сезона је била дуга. Ми смо на крају дошли да можемо да не уђемо у финале. Реално, мислим да је Словенцима више одговралао да играју међусобно као претходних 15 година, јер би и дворана била пунија. Ми смо им се ту умешали и направили им проблем у две утакмице са Олимијом и једном са Јесеницама. Завршни део пред плеј оф имали смо неке пехове у последње те две – три недеље. Отишли смо у Љубљену да играмо са Олимпијом. Рале и ја смо били, сећам се, тада сам се придружио. Извукли смо ту уткмицу 3:3, а губили смо 2:0, чак мислим и 3:0 и извукли смо 3:3. То ми је лепа је успомена. Имали смо пар дана касније кључну уткмицу са Јесеницама. 6:5 се завршило и о то је била кључна где смо избацили Олимпију. То је била утакмица коју памтим. Чудан почетак, али се завршило јако добаро за нас. Тад смо отишли у суперфинале. Мислим да је суперфинале могло да буде много боље али мислим да психички нисмо били спремни. Ушли смо у то као да смо све завршили, као да смо презадовољни до тада урађеним. Из ове моје перспективе ту је било тактичких грешака које су по мени необјашњиве, али…
Колико је Томић фалио у финалу?
Па, ме знам. Био је болестан већ неких месец дана. Питање је шта би било да је био у пуној кондицији, да је био спреман…сигурно би пуно значио. Та утакмица је почела тако што је требало он да брани и на самом почетку је рекао да не може, па сам ја ускочио. Али ето, човек се разболео.
Драго Млинарец ми је рекао да су у Јесеницама веома озбиљно схватили све то што се дешава и да су борбену готовост подигли на највиши могући ниво. Каже да им је и тренер тада рекао да могу да изгубе од Олимпије, али никако од Звезде и Партизана.
То је њима био један преседан који се десио после дугог низа година, Нису они били спремни за то, али смо их “припремили” за следећу годину и за Партизан. Али стварно је то био шок за њих. Олимпија је и годину дана касније доживела шок у Сарајеву. Звезда је те сезоне тукла неколико пута и Јесенице и Олимпију и заиста не знам када им се нешто тако пре десило. Показали смо им озбиљан хокеј. Све је то имало озбиљне консеквенце, и на репрезентацију и на све. Онда је Душан Илић посто селектор, али није га хтела срећа. Словенци ми сада кажу да се никада није десило да је на светском првенству репезентација која је славила три победе испала из групе. Освојили смо 5 бодова и испали из групе. Из Б групе… То сам тамо чуо. Имали смо играче који су у репрез оставили трага – Пиперски, Радовић, Бока, Оаза, Дунда…
Од бивших играча чуо сам да су свлачионица и задње седиште у аутобусу била посебна места где су се догађале и рађале анегдоте.
Путовало се јако пуно. Тек кад сам дошао овде у Сарајево сам направио преглд путовања и схватио сам да смо знали да пређемо и по 25 хиљада км. Тад сам укапирао што ми на крају сезоне није било добро. Од Скопља до Јесеница и у круг. То је било јако пуно. А да би било резултата, екипа је морала да дише као један. Била је ту хијерархија. Знало се ко ге седи у бусу. Ми смо били у средини, као клинци. Ови најстарији на задњим седиштима играју карте. Руководство напред,а ,и као клинци смо били ту при руци ако треба нешто да се ради. У свлачионици је била такв атмосфера, а то покушавам да објасним овим млађима што играју сада, где смо намерно долазили по сат пре и после остајали. Било је шале, зезања. Свако зна да пукне у хокеју у неком моменту. дође до кризе и једноставно пукнеш – дешавало се и дешава се. Било је инцидената, али је било много лепших анегдота. Ту су били Сале Јанковћ, Бубнић и Миле као капитен, Шиле наравно. Онда су полако изашли Шеремет и они који су били старији. Када су остали Сале и Славко они су командовали свлачионицом. Било је ту увек шале, зезања…
Вања Чечен ми је писао о тучи Прусника и Пашића…
Вања је све бисере писао. Паметан дечко…
Дарко Прусник је гласио за најјачег човека у Љубљани. Тај је превртао фиће кад се напије. Ја сам био у свлачионици кад је полудео. Види куке у зиду и са два прста их увезао. Тајац је био. Нико не сме да се јави. Онај тунел ка Межакљи, има шипке које су увијене, она огада код улице. Ишчупао их је, једном кад је био бесан. Е такав је лик, коме нико није смео да приђе, он је ударио на Пашића. Кренуо на једну страну, па се изненадио…види да не може. Па, кренуо на другу страну, види опет не може, и онда га пустио.
Прусник је после играо за Звезду.
Да…играо је. Иван и ја смо се јако разочарали, нису нам ни рекли, само смо у новинама прочитали
Чечен, Ватовец и ја смо газили последњу параду, 9. марта ’85. у Београду, после тога је била војна вежба. Тада сам и прочитао. Тако сам и ја отишао у Босну. На жалост, тако се завршило.
У Босни си играо са Гилетовим старијим братом, покојним Сашом Косовићем.
Коле је био овде, Бобан Алексић је био овде (у Босни). Умро је млад, од срца, пре пет година, 2013. године. Овде смо имали јако лепе успомене из Сарајева. То је био наставак моје каријере.
Садашњи селектор Босне и Херцеговине, а тадашњи играч Босне, Џокат, био је најбољи стрелац у првенству.
Коља ми је то рекао. Води се као најбољи стрелац по сезони у историји хокеја Југославије. Имао је 70 поена,а играо је за Босну. Од тога су углавном били голови јер му је Џексон додавао. Џокат је имао углавном голове, а овај асистенције.
Те сезоне више гледалаца је знало да буде на хокејашким утакмицама Босне него ли на кошаркашким, иако је у Скендерију долазио шампион европе, екипа Цибоне.
То нам се осветило после у спортском друштву Босна. Имали смо тај успех и тај проблем. Та сезона је била страшно добра за Босну. Са Медвешчаком је било 6 хиљада, са 5:0 смо их победили. Ми смо као легија странац били. Ова тројица су били фантастични, али стварно фантастични. Хејворт је бек каквог нисам идео! Одиграли су фантастично, а сви остал и ја, који смо извисили из неких других средина, такође смо имали жељу да се докажемо. Сезона је била фантстична, резултат је био такође. Партизан је тад освојио шампионат, али ми смо имали победу у Зетри. Знам да је кад смо играли у Зетри, имали смо 4 хиљаде људи, а Босна против Цибоне око 400…у исто време су се играле утакмице. Жао ми је што то није потрајало, али није могло да потраје. Та једна сезона је била фантастична, а све иза тога није више било добро. Мало смо ми морали да спустимо лопту.
За голмане кажу да су посебне “биљке”, посебни карактери…
Та фама постоји у целом свету. Морам да признам да сам наишао на доста колега који су чудни, па оправдавају такав став. Али позиција у хокеју је доста другачија. Он једини на терену који не комуницира са играчима и тренером. Брањење је потпуно друга техника од клизања. У фудбалу и рукомету голман може да се придружи нападу, а ја не смем преко плаве, нити могу да клизам као они, опрема је потпуно другачија, техника је другчија. Голман је, по свим статистикама, играч коме се на тренинзима посвећује најмање пажње, а од којег се највише очекује. Посебна психологија голмана мора да буде – тако макар кажу анализе у књигама. Мора то били човек који има одређене мане или пак квалитете, зависи како се гледа. Може да се искључи у једном тренутку. Е сад, тај неко се искључи и када не треба (смех).
Али од стране играча сте заштићени као бели медведи…
Тако је правило било. Када крене туча голман мора да се склони. Ако њега избаце, тим је у проблему. Играче можеш да замениш. Знало се то, па су кидисали на голмане. Зато ту бекови преузму ствар.
Када званично завршаваш каријеру?
Ја сам завршио каријеру кад се Југославија распла. Што би рекао Јанковић – то није било више то. Услови су се доста поменили у Београду, али све је кренуло ту низбрдо, санкције итд. Није било тог жара. Имао сам ту срећу и ману да сам играо у најуспешнијег периода Звезде и југословенског хокеја и нисам имао жељу да даље будем ту. У дворану нисам ушао неких 9 година и нисам једини. Ружно звучи, можда, због момака који су се трудили, али то није ни личило на оно што је мене држало у хокеју.
Хокеј је дефинитивно у кризи. Сениорско такмичење се прошле сезоне одиграло на мишиће. Да ли као директор такмичења мислиш да има спаса за овај спорт?
Имали смо састанке са Светском федерацијом у последњих годину дана. Састајемо се као Балканске асоцијације, да би нам се глас више чуо. Разлика у квалитету је велика. Од Турске, преко Македоније која нема хокеј, па до Словеније која игра топ визију и задња два Олимпијска турнира. То је невероватан распон. Хрватска, Србија, Румунија – ми смо на средини. Светска федерација је покушавала да има универзалан приступ у свим земљама…за ове слабо развијене хокејашке земље. Ми смо им објаснили како стври стоје код нас. Словенци играју Ол са 7 дворана, а ми играмо средњу категорију са две дворане и наши резултати су премашили инфраструктуру. Не могу да применим нешто што ви прописујете, а може да се уради у Аустрији ге, на пример, има 30 дворана. Волео бих да имао перспективе. Волим тај спорт и трудим се да помогнем. Али бојим се да можемо да урадимо неке ствари само до одређене границе. Кад би се појавила нека још дорана, неки центар, било би боље, могли би нешто да урадимо. У моје време ми смо тукли Мађаре са по 15 разлике. Тад је све било другачије. Данас су Мађари топ дивизија…улазе и испадају као Словенци.
Дакле, са једне стране нам фали инфраструктура. Данас се због прболма са дворанама појавило следеће. Клубови, осим Црвене звезде која има све комплетне саставе у свим узрастима, престали су да имају у16 и у18, чак немају ни сениоре… Војводина још и скупи сениоре, али нема 16-ицу. Све је то на мишиће. Анализа чиме располажемо је неопходна. Мој закључак је – да би направили цео костур какав и треба да је за ову годину (а имамо добру 8-ицу и 10-ку, ево нпр. Ерсте банка нас прати и организују се турнир), момци су неки прерасли 10-ку и ушли у 12-ицу, можемо да направимо озбиљну лигу у 12-ици. Прошле године смо имали 5 екипа у 14.ици. То је било и више него ок. И ове године имам 5 екипа у 14-ици, али имам само једну 16.ицу која не може да игра сама са собом. Дешава се да дечаци који су играли прошле године 14-ицу ове године имају 15 година и немају где да играју.Да паузирају годину, тешко. И онда напуштају хокеј што нам се дешава из године у годину. Не ради се о великом броју играча, мимо Звезде. Ради се о 10-15 играча из осталих клубова. Ја сам онда предложио клубовима да ову годину не играмо 14-ицу, него 15-ицу да они који су играли прошле године могу да играју у комплетно истом саставу. Неће ту бити разлике у квалитету да би некоме угрозили резултате, али да играју сва та деца, да их спасемо и сачувамо у хокеју. Следеће год да се врати селекција 14-ице, а сви који су играли 15-ицу ће играти 16-ицу. Моја је рачуница да ће бар три екипе имати имати 16-ицу, па ћу моћи да направим првенство. Па онда опет правим преседан и уместо 16-ице правим 17-ицу, тако да за три године имао 18-ицу. Ниже категорије стижу и све је на свом месту. Теоријски звучи изводљиво, логично и једино могуће у овом тренутку. То ћемо да кренемо ове године, са у8, у10, у12 и у15, а за сениоре не знам шта ћемо да урадимо. ИХЛ лигу играју Звезда и Војводина и они ће у оквиру те лиге да играју 4 пута. Предлжио сам да седнемо сви заједно, ја као директор такмичења, Савез и да видимо ша ћемо, Какоо то да изведемо јер лига мора да постоји.
Чињеница је у последњим годинама било тензија које су излазиле изван домена хокеја. Постоји ли шанса да челни људи, пре свега Звезде и Партизана, нађу неки модел и договор како би се ствари вратиле на своје место?
Ја бих волео да то може и да се тонаправи. Не учествујем у тим разговорима, али мислим да је проблем у виђењу шта је добробит хокеја, шта је прави пут. Треба се ипак направити стратегја ка правом путу и онда да се у том правцу делује. Разумем и једно и друго становиште и то тражи озбиљну анализу. Разумем Звездино становиште. Звезда има квалитет које треба изгурати. Има ту гро играча који су 18-ица, 20-ица и сениори. Нису то све Звездина деца, има ту момака и из Новог Сада, генерација ’96. годиште. Али са друге стране они не могу да опстану сами. То теба да се разуме. Не може Звезда да буде једини клуб. Оне секунде када страниц осете да ови немају алтернативу, почеће да условлајвају на начине који су можда и неприхватљиви. Са друге стране њихова дужност, или боље да кажем било би лепо да покушају да извуку из буле и остале клубове. Да их натерају да играју, да се створи лига. Мора се имати екипа, такмичења. У неко нормално време – где је нормалан развој, напредак…ако из јуниорске екипе убацим тројицу у сениоре и по квалиту, не само по годнама, то значи да имамо врло квалитетну школу. Ако дођем у ситуацију да ми цела јуниорска екипа треба бити сениорска, онда сам у неком проблему, имам знли озбиљан проблем. Ми овде немамо алтернативу. Момци ако не уђу у први тим, напуштају хокеј. Ми немамо Б лигу, немамо ништа. Али то је било и у моје време.
А шта је са клубовима као што су Таш, Витез, Беостар?
Угасили су се због финансија.
Пројекат ХК Београд. Да ли је могао да се направи неки компромис који би оставио у животу тај клуб, а да не наштети Звезди и Партизану?
Са стране сам то све гледао, ни у једном сегнемнту нисам учествовао. То је био одвојени пројекат. Мислим да је пресудна ствар била, пре свега отворене карте. Договор клубова је морао бити са отвореним картама. Интереси, виђења, стратегије су различити. Да је Београд постигао бољи резултат и ушао у плеј оф, било би другчије. Та зашто није ушао у плеј оф, то нису криви клубови. Лед су добили и сувише касно и ту је требао да одреагује Београд као град и ташмајдан. А када су стали на лед, лига је тада већ почела. После месец дана су кренули озбиљно да играју, али избљено је осам утакмица и то је било ненадокнадиво. То их је коштало уласка у плеј оф. Да су имали лед у августу, да су у сетембру ушли спремни, да су их послали 20-30 дана у Чешку, Словачку, на лед, било би другачије. Да су дошли спремни, имали би други резултат, Плеј оф би другачије изгледао, а овако је било само незадовољства и питања чему све ово. Мислим да су ти фактори са стране су утицали да цео тај пројекат не зажви као идеја. Друга је прича ко је шта имао од идеја.
Како ти се свиђа ова наша идеја око историје хокејашког клуба Црвена звезда и хокеја уопште?
Као што си и рекао, мени значи пуно и драго ми је да тако нешто постоји. Радо се сећам тог периода, јако леп хокеј се играо и лепе су успомене…моје личне и мојих пријатеља са којима сам играо, са којима сам још увек у контакту и са којима се чак дружим на леду. Надам се да ће и другима да значи да прочитају и да се упознају са том историјом, да види шта се некад дешавало и да испрве неке грешке.
Неки ветерани су ми рекли да би волели када би се организовала нека утакмица са Босном у Сарајеву, па да се мало седне и да уз које пиво крену да се препричавају анегдоте. Има ли шансе за то?
Ми смо имали неко окупљење поводом неке годишњице. Имли смо таквих окупљања. Виђали смо се, долазили смо. Моја екипа, Дрвене ногице, иако смо раштркани по свету, али долазили смо. Задњих година не, јер их мало има, време чини своје, више не тренирају…реално ко зна у каквом су сви стњу. Са Џексоном сам се чуо, он је сада адвокат у Канади. Засто да не? Увек могу то да покренем у Београду, стално их позивам, али је тешко окупити се. Звездини су око 70% ван земље или нису у стању да играју. Али, без проблема бих то органзвао. Било је фебруара ове године неко окупљање. Наша ветеранска лига је била део неке руске организације. Направили смо спектакл и било је незаборавно.
Додајте коментар