Autor: CZBG
Velika nam je čast što smo uspeli malo da vas vratimo u neka lepša vremena kroz intervjue sa bivšim Zvezdinim hokejašima, kao i da vam malo približimo hokej na ledu, najbržu igru na svetu. U nizu intervjua koje smo napravili za vas došli smo i do još jednog bivšeg Zvezdinog hokejaša, Vladimira Grofa. Evo i njegovog osvrta na ta davna vremena.
Da li nam možete reći malo o svojim počecima. Kako se uopšte stvorila ljubav prema hokeju koji sigurno nije bio toliko popularan kao fudbal i košarka?
“Važnu ulogu na početku je imala moja sestra koja se već bavila umetničkim klizanjem i većinu slobodnog vremena provodila u hali Pionir. Tako sam se i ja našao tu i video školu hokeja Crvene zvezde. Bio sam zainteresovan i sam sam se prijavio za trening. Posle nekoliko treninga pozvan sam da postanem član tadašnje Zvezdine pionirske ekipe. Trener je bio poznati Milorad Vještica koji je odigrao važnu ulogu u mom daljem sportskom razvoju. Od tada, pa do danas, hokej je neizbežan deo moje svakodnevnice.”
Svoju profesionalnu karijeru započeli ste sa 16 godina, kada ste bili član one čuvene generacije iz sezone 1984/85, a kojoj je malo falilo da donese prvu titulu u Zvezdine vitrine. Možete i nam reći malo više o istoj? Kako ste je doživeli, kakva ste iskustva stekli, ko je najviše uticao na vas iz tog perioda?
“Prvu utakmicu, za prvi tim, odirao sam u januaru 1985. godine. Pored mene je i Igor Poluga takođe dobio priliku da se dokaže.
Sećam se da sam imao veliku tremu, hala je u to vreme bila redovno rasprodata. U ekipi su bila poznata imena: Kosović, Ilić, Ladocki, Čečen, Sekelj, Kovač i mnogi drugi. Kovač je, koji je kao i ja igrao na poziciji beka, bio u to vreme igrač od koga sam pokušavao da najviše naučim i kopiram. Kasnije sam imao priliku da igram se Otokarom Vejvodom, igračem iz tadašnje Čehoslovačke, i od njega sam mnogo toga naučio. Trener je bio Dušan Ilić. On je od tada redovno nama mlađima davao priliku da skupljamo iskustva u prvom timu. Atmosfera je bila fenomenalna, hokej je bio sport o kojem se u Beogradu govorilo.”
Ostali ste u Zvezdi do sezone 91/92 kada je Zvezda osvojila svoju prvu titulu prvaka države. Zašto ste otišli iz Zvezde i da li vam je žao što niste uspeli zajedno sa ostalim saigračima iz tog vremena da se radujete prvoj tituli?
“Crvenu zvezdu sam napustio u decembru 1991. godine. Imao sam priliku da odem u Nemačku i tamo započnem nešto novo. Nepovolje prilike u našoj zemlji su moju odluku samo potvrdile. Naravno da bi rado učestovao u osvajanju titule, jer Crvena zvezda je bila jedini klub za koji sam igrao u tadašnjoj Jugoslaviji. Ta vremena su deo lepih uspomena.”
Koji su bili vaši najveći dometi u domaćim okvirima?
“Pored nastupa za tadašnju U18 reprezentaciju na tri evropska prvenstva B grupe i tri svetska prvenstva sa U20, gde smo i u C grupi osvojili zlato i ulazak u B grupu, ostalo mi je u sećanu osvajanje Kupa “Bratstva i jedinstva” u Beogradu, gde je reprezentacija Srbije prvi put pobedila Sloveniju. Ta generacija, predvodjena trenerom Vješticom, uspela je kasnije da osvoji juniorsko prvenstvo Jugoslavije. Bili su tu: Lazarević, Poluga, Kožić, Babić, Trifunović, Pajić i drugi. Na tom turniru je Babić proglašen za najboljeg golmana, a je za najboljeg igrača turnira.”
Kako je tekla vaša karijera posle Zvezde?
“Po dolasku u Nemačku, priključio sam se ekipi koja je igrala aktuelmo u drugoj ligi, Heilbronn EC. U tadašnje vreme je svakom timu bilo dozvoljeno da registruje samo dva stranca, tj. samo dva strana igrača su mogla da igraju za nemački tm. Kako je konkurencija bila izuzetno jaka, igrači iz Rusije, Kanade, Čehoslovačke su imali prednost. Nastavio sam da treniram sa Heilbronn-om, a igrao sam poluprofesionalno za trećeligaški tim iz istog mesta. Oni su mi obezbedili posao u mojoj struci, tako da sam tu i ostao.
Hokej sam igrao redovno do 2009. godine kada sam, kao tada najstariji igrač, i završio karijeru.”
Da li ste i danas u svetu hokeja? Imate li kontakte sa bivšim saigračima iz Zvezde?
“Još uvek sam privržen hokeju. Moj sin, Marko, igra aktivno u U16 ekipi, u najvišem rangu njegovog uzrasta.
Ja sam 2011. položio ispit za trenera (C licenca), da bi dve godine kasnije polagao i ispit za B licencu koju i sada imam.
Trenutno sam zadužen za U12 ekipu Heilbronn-a, i asistent sam za U14 i U16. Rad sa mladim selekcijama je izuzetno važan i ovde veoma razvijen. To je preduslov za uspeh i starijih uzrasta.
Sa bivšim saigračima sam samo povremeno, preko fejsbuka, u kontaktu. Većina njih je rasuta po svetu i retko imamo priliku da se svi nađemo na istom mestu u isto vreme.”
Da li postoji šansa (s obzirom na trenerske licence) da vas u neko dogledno vreme vidimo u Zvezdi i srpskom hokeju kao trenera?
“Trenerski posao je moje drugo zanimanje, pored glavnog (zubotehničar), tako da je manje verovatno da bi mogao kod nas u Srbiji da radim. Ali ako postoji mogućnost, rado bih, kada sam u Beogradu, podelio moje iskustvo sa trenerima koji rade u Crvenoj zvezdu, naravno ako postoji interes za to. Za mene bi bila ineresantna i mogućnost da sa mojom selekcijom odigram i prijateljske utakmice sa ekipama iz Beograda. Još jedanput u Pioniru, to bi bilo fantastično.”
Koliko pratite domaću ligu i šta je po vama potrebno da bi se ista podigla na viši nivo?
“Tek u posledljih nekoliko godina imam priliku, preko interneta, da pomalo pratim prilike u našem hokeju. Ali to nije dovoljno da bi mogao da dajem neke procene. Problem je sigurno to što imamo relativno mali broj klubova, kao i to da je ovaj sport relativno skup. Kvalitetne trenere smo uvek imali na ovim prostorima, koji i sada sa velikim entuzijazmom rade svoj posao. Potrebno je što više malih klinaca privesti hokeju, ali kao što sam i spomenuo, to je sport koji zahteva puno vremena na ledu i koji je skup.”
Za kraj, verujemo da bi mnogi navijači voleli da pročitaju neke anegdote koje pamtite iz vremena kada ste igrali za Crvenu zvezdu.
“Ne znam da li je to baš anegdota, ali jedna situacija mi je ostala u sećanju. Tadašnji Zvezdin trener, Rus Vitali Stalin, je stalno zahtevao od mene da posle treninga još 10 minuta sa njim ostanem na ledu i dodatno radim. Tada sam to video kao neku vrstu kazne, pa sam ga posle nekog vremena pitao zašto stalno ja moram da ostajem duže na ledu. Odgovorio mi je da on veruje da ja mogu bolje i da on može da me koriguje. Napomenuo je da dok god trener nekog igrača koriguje i motivira na dodatni rad, još veruje u njega i u njegovu sposobnost da napreduje.
Te reči su mi ostale u sećanju i to koristim i sada kao trener.”
Grofe, hvala vam što ste odvojili svoje vreme za ovaj intervju.
“Hala i vama što ste mi omogućili da se krakto vratim u veoma lepa vremena.”
Додајте коментар