Autor: CZBG, Milan P.
Jedan je od najboljih mladih novinara u Srbiji. Oštrouman, opušten, maksimalno posvećen svom poslu, uz dozu humora i stručni pristup. U opširnom razgovoru za naš sajt Marko Prelević govorio je o svojoj novinarskoj karijeri, stanju u sprskom sportskom novinarstvu. Sa odgovornim urednikom Nedeljnika porazgovali smo i o njegovom odnosu prema Crvenoj zvezdi, poimanju zvezdaštva, ali i aktuelnim pitanjima i sezoni koja predstoji. Dotakli smo se i uzroka Zvezdinog sportsko-finansijskog sunovrata, kao i šansama našeg kluba da povrati stari sjaj, ili još bolje da ”nabaci” novi.
Kako si počeo da se baviš novinarstvom?
Moj je otac bio novinar, dopisnik Večernjih novosti, reporter lake rečenice, ratni izveštač koji se u ono odvratno, tmasto vreme nije ukaljao, čovek koji me i genetski zarazio novinarstvom, i pre nego što stavim tačku na ijedan svoj tekst, pomislim da li je profesionalan kao što su bili njegovi. Bilo je, naravno, više u šali nego u zbilji, njegovog “odgovaranja” od ove profesije, mada mislim da bi ipak bio ponosan i na novinara, a ne samo na sina, kada bi mogao danas da me vidi. U Novostima sam, pre skoro dvanaest jeseni, i počeo; bilo je to vreme pre portala i društvenih mreža, kada se moralo ići klasičnom stazom: beogradska rubrika i honorarni rad od nekoliko godina, pa posle dalje, ko se već kako dokaže i pokaže. Uz rizik da zvučim kao matorac kojem je uvek “ono pre” bilo bolje (mada mi, Zvezdini navijači, nepogrešivo znamo da je ono pre zaista i bilo bolje!), bilo je to jedno drugo doba, kada su postojali i urednici što bi se bavili “mladim kolegama” sa strpljenjem i pedagogijom, i kada je rešeto bilo previše sitno da se kroz njega provuku plesnjivi bubulji.
Šta bi istakao kao najveći uspeh u svojoj novinarskoj karijeri?
Bilo je, u nešto jače od decenije, tekstova, reportaža, intervjua i eseja na koje sam zaista ponosan. Od onih kada promenite život jedne porodice, kada njihova priča stigne do onih koji odlučuju, do zaista velikih, skoro pa istorijskih, stvari. Svojevremeno sam, imajući jednako sreće koliko i pameti i upornosti, pomogao da se patina zaborava skine sa sudbine Diane Budisavljević, žene koja je iz ustaških logora smrti spasla više od 12.000 dece, pretežno srpske. Njen poduhvat predugo je čamio u ladicama istoričara, da bi posle serije tekstova o njoj, najzad počelo da sviće da je ta Austrijanka, udata za predratnog lekara, Srbina iz Zagreba Julija Budisavljevića, bila veća i od Šindlera. Svaki tekst o njoj, da ne govorimo o odlikovanjima koje je posthumno dobila od ove države i od Srpske pravoslavne crkve, ni o ulicama koje su po njoj počele da se nazivaju, satisfakcija mi je i radost; i svaki put kada imam dilemu vredi li ovaj posao svog stresa koji sa sobom nosi, setim se te žene i tih tekstova, i ozarim se. Ali pre će biti da je, u ovakvim vremenima, ipak najveći uspeh što nisam morao – niti bih ikada – da ostanem bez obraza. Što stojim iza svake reči i svakog stava, ma koliko se nekome ne svideo, imenom i prezimenom i slikom kod kolumne, i što ne pristajem, skupa sa svojom redakcijom, časopisa Nedeljnik, da žmurim na ono što se ovoj zemlji i ovom društvu događa. Ima ona stara izreka da je vest samo ono što neko hoće da sakrije, a da je sve ostalo propaganda. U državi u kojoj su propaganda i demagogija aperitiv, glavno jelo i digestiv (mada je to sve teže i teže progutati), ostati slobodan i pravdoljubiv, pa još imati privilegiju da to emituješ ka velikom broju čitalaca, to je, što bi rekli fudbalski treneri, “velika obaveza, ali i odgovornost”.
Kakvo je tvoje misljenje o sportskom novinarstvu u Srbiji?
Nisam prava adresa za pitanje o sportskom novinarstvu jer sam tu samo prolaznik, novinar koji sticajem okolnosti voli fudbal i sport, pa onda nešto napiše, zahvaljujući poverenju prijatelja i velikih profesionalaca sa portala Mozzart Sport; sportsko novinarstvo mi je hobi, mada držim da nije ništa manje ozbiljno od “pravog” (što znači da postoji i “krivo”!) – ali znam da ono i njegova sudbina nije odvojivo od sudbine celog novinarstva, kao što zdravi prsti ne bi potrajali na gangrenoznom organizmu. A srpsko novinarstvo je, kažu, na dnu. Njegov krah nisu orkestrirali tabloidi u onom knjiškom, udžbeničkom smislu; oni postoje skoro svuda na svetu, jer seks, suze i smrt prodaju novine. Ne, mi smo izmislili novi žanr, kod nas su tabloidi su evoluirali u udarnu pesnicu režima – svih režima, nota bene, ne samo sadašnjeg – u licemerne procenitelje “morala” koji oni sami podrivaju iz dana u dan (kao jedan dnevni list koji vodi kampanju pod hashtagom “Zaštitimo žene”, a iz sata u sat, što na svom sajtu što u novinama, plasira mizogine tekstove u kojima se žene predstavljaju manje vrednima čak i od seksualnih pomagala; i posle se čudom čudi kada ljubomorni manijak ubije svoju suprugu i još četvoro ljudi), u urednike koji zaboravljaju da su novinari i postaju tužioci, postaju advokati, postaju sudije, zatvorski čuvari, stavljači nanogica, hladnokrvni izvršitelji smrtnih kazni… Treba li to da nas čudi u zemlji u kojoj su najprodavanija štiva ona o klinkama koje daju telo za novac novim bogatašima u džipovima i gde se književnicima nazivaju jeftini plagijatori i kreštave voditeljke koje su u ocvaloj 45. otkrile svoj spisateljski dar; u zemlji u kojoj s naslovnih strana tabloida jednog dana zavija skupocena plastična pevaljka, sa netom skinutom pravosnažnom presudom s leve noge, drugog se naizmenično slavi i ismejava kriminalac sa rijaliti-stažom, a četvrtog se na krst zakivaju zaštitnik građana i retki intelektualci koji još imaju hrabrosti da crno nazovu crnim; u zemlji u kojoj su današnji 30-godišnjaci odrasli uz “Dnevnikov dodatak”, krcat necenzurisanim snimcima leševa, ratnim zločincima (koje i dalje štitimo i slavimo) i zatamnjenim ekranom preko kojeg idu slova poginulih? Pa ne baš, ne treba. Ali možete da se ne pomirite s tim i da se borite protiv toga. To je ono što radi moja matična redakcija, Nedeljnik. Nema žutila, nema streljanja, nema nepristojnosti. Samo dobre priče, veliki intervjui, oštre kolumne i otvorenost za svakoga, i leve i desne, dok god ispunjavaju profesionalne norme i dok pripadaju kulturnijem delu stvarnosti. I to je ono što, na mnogo načina, u sportskoj sferi radi Mozzart Sport, gde još možete da pročitate tekstove, stavove i priče koji će vas naterati da čeprkate dalje, da se zamislite, da promenite stav, ili tek da otvorite kafansku debatu na sledećem zasedanju. Sve to ima čak i samo jedan tekst Predraga Dučića, kojeg već godinama bezuspešno kopiram, a kamoli njegova sabrana dela koja ćemo jednom, siguran sam, izdati…
Šta najviše zameraš sportskim novinarima?
Jedino to što je, sticajem okolnosti – pre svega nesigurnog posla i zarade – ona pristojnija većina, sportski obrazovanih i literarno nadahnutih novinara i urednika, primorana prečesto da ustukne pred onima glasnima i nepristojnima, što su svoj glas utoliko pre podigli po društvenim mrežama. Kada bih nekad, pre samo deset godina, rekao taksisti da sam novinar, pitao bi me “Je l’ ko Tirke?”. Danas taj taksista (što će reći: prosečan građanin ove zemlje) ima neke druge asocijacije, danas su neki drugi i drugačiji ljudi prva asocijacija na “novinarstvo”. Slično je i u sportskom novinarstvu, gde su doskora opskurne ličnosti izbačene u prvi plan na ekranima. Ali to je, ponavljam, već problem čitavog društva, a ne sportskog ili bilo kod drugog novinarstva. Ako smem da podsetim na jedan svoj stari tekst za Mozzart Sport, sve je počelo kada su intelektualci praktično prestali da pišu o fudbalu. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati oni koji i dalje u najlepšoj igri traže inspiraciju, oni koji ne zaziru da u mulju pronađu nešto lepo, ali i da se pobune, da oštro, kao špicom kopačke, seciraju stanje u zemlji koja svoju sepsu, što je izjeda iznutra, nosi nehajno, kao da je prolećna alergija. Da viknu, da se opredele, da stanu iza svojih reči i imena, da idu uz dlaku, protiv sistema, kao marta četrdeset prve, juna šezdeset osme, kao devedeset prve, kao devedeset šeste… Ko je naslednik Bogdana Tirnanića? Ko će nas podsetiti da je jedan Miloš Crnjanski znao da kaže da bi dao nagradu Akademije samo da zaigra za prvi tim SK Jugoslavije? A posle rata će veliki pisac, u izgnanstvu u Londonu, na Hajberiju videti Zvezdu koja gubi od Rendžersa, i zbog Čebinca i Bore Kostića do kraja života će ostati crveno-beo…
Deluje da se danas ljudi najviše informišu putem društvenih mreža, sve se manje posvećuje pažnja kvalitetu tekstova i čitanju, naročito kada je sportsko novinarstvo u pitanju. Kako ti to komentarišeš?
Nije ni to najveći problem s društvenim mrežama. Vest je vest i informacija je informacija, ma kojim kanalima da dolazi, a čini mi se da podaci naših (i posebno stranih) izdavačkih kuća kažu da je prodaja knjiga – čak i “štampanih” – u porastu. Drugo je nešto loše: činjenica da društvene mreže i internet, koje daju nezapamćenu slobodu, o kakvoj naši preci nisu mogli ni da sanjaju, danas uglavnom služe za druženje sa istomišljenicima. Kao da svi na internetu traže potvrdu sopstvenog stava, umesto da uvek nalaze nove informacije iz relevantnih izvora. U tom mehuru, u kojem su ljudi okruženi samo onim što inače vole da čitaju i ljudima koji imaju slične stavove kao i oni, ne može da se sagleda velika slika. A to je uvek loša stvar.
Kako tebi danas izgleda Crvena zvezda?
Kao klub koji je svetlosnim godinama daleko od onog u kojeg sam se, zahvaljujući rođacima s mamine linije – moj ujak, ne rođeni, ali bliski, je Milan Janković, koji će posle onog čuvenog dvomeča završiti u Realu – zaljubio; i koji je, paradoksalno, isti taj klub. Ako nam je Zvezda član porodice, pa i važnija od toga, onda je dužnost svakog zvezdaša da prema njoj bude kritičan do granice cinizma, kao otac i majka koji uvek od svog deteta traže više; nikada nisam razumeo, i neću razumeti, one navijače koji urgiraju prijatelje i novinare da “ćute” i da se “strpe”, koji svaku kritiku, a posebno onu opravdanu, posmatraju kroz prizmu pripadnosti i odmah optužuju “nevernika” da je pristalica onih s druge strane Brda. To em nije zvezdaški u onom iskonskom smislu – mangupluka, čojstva da braniš drugoga od sebe, hrabrosti da se suprotstaviš glavnoj plimi i, iznad svega, ispunjavanja zaveta da se ne poneseš u dobru ako se već nisi ponizio u zlu – em ima loše i dalekosežne posledice po našu Zvezdu. Ovde smo, između ostalog, i došli jer smo ćutali, jer smo svi bili “beli listići” dok je klub propadao, dok je čerupan i ostavljen da krepa na đubrištu kao posle mafijaškog obračuna; a ono “dobro, ali znaš da uvek može gore” jednostavno nikada nije dovoljno dobar argument za ignorisanje realnosti. Zvezda mi danas izgleda i kao začarani, uspavani velikan koji nije svestan svog mesta u novom svetu, i opet ću zvučati paradoksalno, ali to je upravo ono što volim kod našeg kluba: možda je istinita ona da nema velike ljubavi bez velike patnje, ali je još istinitija da te ljubavi nema i bez velikih snova. To što kod svojih prijatelja svake sezone – a posebno ove – osećam opipljivi optimizam, to što svi možemo da zažmurimo i da zamislimo na šta bi ličio grad ako bismo se dokopali te Lige šampiona, to je ono što nas razdvaja od drugih, ma kako da se oni zvali.
Kako si ti video minulu sezonu? Jesi li zadovoljan prikazanim igrama?
Teško je biti nezadovoljan kada tim onako lako, čak i u ovom čudnom sistemu takmičenja, osvoji titulu, pa se trudim da zanemarim sve one utakmice, posebno pred kraj sezone, kada ta igra nije ličila na nešto iole pristojno. Bilo je to sasvim prirodno, godina je bila duga i turbulentna, došlo je i do zasićenja pred kraj, do otaljavanja, ali u prvom delu sezone imali smo Grujića, a u drugom Kataija – uz Ibanjeza koji me podseća na najbolje bekove koje sam gledao na našem stadionu – pojavila su se još neka deca i neki drugačiji stranci. Čak i ako smo bili skeptični što su nam glavna pojačanja dolazila mahom iz loših ruskih klubova, pokazalo se da je princip “trener zna igrača”, kojim se rukovode i ozbiljni klubovi, bio pun pogodak, vis-a-vis ustaljene prakse dovođenja “pojačanja” preko sumnjivih agenata i YouTube klipova (mada nam se i to ponovilo, s onim zimskim Brazilcem). Ima još mrtvog tkiva u igračkom kadru, još neshvatljivo loših igara tu i tamo, ali deluje da, makar na terenu, sistem postoji i da se na njemu insistira, pa bio to i donkihotovski poduhvat trenera Miodraga Božovića, čiji je ostanak ipak najveće pojačanje ovog leta. Sve ovo bi davalo nadu za umereni optimizam da nismo, ponavljam, zvezdaši, pa nam reč “umereno” baš i ne igra mnogo.
Misliš li da Crvena zvezda može da se plasira u grupnu fazu najkvalitetnijeg evropskog fudbalskog takmicenja?
Ako negde želim da vidim kompleks više vrednosti, to je kada razmatramo pogodne i nepogodne opcije na žrebu za kvalifikacije za Ligu šampiona. Ima onaj vanvremenski citat Mešinog junaka Ahmeta Šaba o strahu, koji se često citira i koji bi valjalo uvažiti. Voleo bih kada bi Zvezda manje “respektovala” protivnike i dopada mi se što trener Božović, inače sjajan motivator, ne preza ni od (blagog) nipodaštavanja rivala na svojim sada već legendarnim konferencijama za novinare. To je zvezdaštvo i to je Zvezda. Ovoj ekipi nedostaje samo malo hrabrosti, drčnosti i vere, impetus koji bi njih dole na travi ubedio da mogu, stvarno mogu, a hrabrost se ne može dobiti ako u predigrama susreta protiv doskorašnjih fudbalskih analfabeta koristite fraze poput “poštujemo rivala” i “danas svako zna da igra fudbal”. Nazovite me ludim, pošto nikada nismo igrali tu mitsku Ligu šampiona, ali ona nama pripada makar zbog onog parčeta srebrnine na stadionu, i treba da se ponašamo shodno tome. Znam i da ćemo svi poznog avgusta imati na umu kako Burzo onda nije provukao loptu kroz noge Mekgregoru, i šta bi se desilo da jeste, ali ko istinski, više u glavi nego u srcu, ne veruje da će ovog puta scenario da bude drugačiji, ko god da je na drugoj strani terena, taj baš i nije skroz zvezdaš.
Šta je po tebi neophodno Zvezdi da u kontinuitetu beleži dobre rezultate u Evropi?
Ah, ali šta su dobri rezultati? Sećam se dobro dugačkog marša od stadiona ka Slaviji, potkraj novembra 2003. Ćutke smo hodali uzbrdo od Autokomande, premotavajući u glavi Vidićevu šansu posle koje je sevnula kontra i kada smo već svi shvatili da je tu kraj evropske priče za tu godinu. Sećam se toga ne samo zbog osećaja nepatvorene tuge zbog poraza, koliko zbog toga što je bio “tek” novembar, a Zvezda je već ispala iz Evrope, i ko će čekati sledeći avgust… A onda su došle godine u kojima bismo se opraštali od evro-takmičenja već u julu, i nenormalno je postalo normalno. Nije, uz svu euforiju koju bi to moglo da donese, samo plasman u Ligu šampiona dobar, ili makar ne dovoljno dobar, rezultat za Zvezdu. Da tamo uđu i da ne pobeđuju, to mogu svi, je li, ali bez makar trećeg mesta u grupi i najzad prolećne evropske garniture na terenu i u Zvezdinom butiku, to ne bi bio, na skali Zvezdine istorije, prihvatljiv ili uspeh za pamćenje. No kako treba krenuti od malih koraka, i kako je sve u fudbalu, kao i u životu, uzročno-posledično i vezano za novac, valjda je potrebno prvo ući u grupnu fazu, da bi se ta zarada, ako bude pameti i ako ne bude lepljivih prstiju hohštaplera koji vole da obigravaju oko stadiona, valjda mudro uložila u dalji razvoj kluba, da dovede neku novu decu i u svlačionice i na tribine, pa da se dogodine ode i korak dalje. Ne možemo da budemo, posebno sa nerešenim pravno-imovinskim odnosima, ni Dinamo ni Šahtjor, pa ni Olimpijakos, ali možemo da zaličimo na BATE, Malme ili Makabi. S tom razlikom što oni ne poseduju takvu tradiciju uspeha, i što, još važnije, nemaju “rupu” koja je umela da usisa i superstarove, i energiju s tribina koja je rušila najveće evropske klubove.
Kako gledaš na Zvezdin sunovrat u prethodnim godinama, pa i decenijama? Ko je, po tebi, odgovoran za posrnuće kluba, kako u sportskom tako i u finansijskom smislu?
Nema tu, za početak, velike mudrosti: Zvezda je bila žrtva politike i geopolitike, i tu teško da se išta moglo odigrati drugačije. S padom Berlinskog zida, uostalom, loptanje je prošlo kroz istog toplog zeca svuda na istoku Evrope, velikani su se gasili, menjali imena i sponzore, a fudbal su, baš kao i čitave zemlje, umeli da kidnapuju mutni pobednici tranzicije sa fantomkama preko glave. Nekada ponosni timovi koji su redovno dolazili do samih završnica evropskih takmičenja počeli su da tavore i da prodaju svoju decu u bescenje. Zvezda je bila najveći klub u onoj velikoj zemlji – moćnoj makar ka spolja, koliko god iznutra temelji bili porozni – kada je granica bila na hiljadu kilometara od Beograda. Ta se granica odjednom pojavila na stotinu kilometara odavde, suzivši i vidike i svest ljudi (pa se “srpstvo” koje je predstavljala Zvezda u SFRJ, ono pravo, otvoreno i velikodušno, domaćinsko srpstvo prometnulo u svoju klerofašističku, preko noći i nadžak-popravoslavljenu verziju), a Zvezda je ostala samo veliki klub u jednoj maloj, nebitnoj, skrajnutoj, sumanutoj, zlosrećnoj, obogaljenoj zemlji. To nije moglo da prođe bez posledica, od kojih je onaj navijački deo, za koji se hvataju strani, ali i domaći novinari i analitičari, samo fusnota u celoj priči. Čak i takva Zvezda u čak i takvoj SR Jugoslaviji i Srbiji bila je prelak plen, iz sasvim razumljivih razloga: grb sa kojim se identifikuje i koji poštuje više Srba i drugih balkanskih naroda nego sve druge institucije od “javnog značaja” zajedno mnogi su želeli da prikače iznad svog srca, iz sasvim sebičnih i nezvezdaških razloga. Bilo je to idealno za mešetare, menadžere, perače novca i još opasnije perače CV-jeva, idealno za one koji su želeli da se od Zvezde okoriste finansijski ili politički. Kažu da je, kada uđeš u pogrešan voz, svaka naredna stanica sve pogrešnija, a Zvezda je, da ostanemo na istoj alegoriji, gurnuta u ruke skretničarima, mašinovođama i direktorima železnica koji nisu imali ništa protiv slepih koloseka, dok god su se točkovi makar malo okretali. Uprti prstom u samo jednu osobu bilo bi i netačno i neodgovorno, i ono potkusurivanje Zvezdinim dugom i međusobne optužbe po medijima “ko je više kriv” deluje samo kao još jedan alibi i zamazivanje očiju, kao Rašomon u kojem isti događaj, kao kod Kurosave, svi vide različitim očima, u zavisnosti od afiniteta, bliskosti sadašnjem ili bivšim režimima i pozivanjem na vrhovni autoritet onog koji se u Srbiji, nažalost, za sve pita, sve sa tužnim, antizvezdaškim pristupanjem vladajućoj partiji nekada najvećeg fudbalera Jugoslavije, počasnog predsednika, i čoveka koji nas je, skupa sa Cveletom, odveo do krova sveta.
I, za kraj, imaš li nešto da poručiš navijačima Zvezde?
Ako mi, opet, ne bude zamereno što citiram čoveka koji je bio partizanovac, poslužiću se rečima filozofa, nadrealiste i velikog partizana – ja sam od onih koji su ponosni na Zvezdinu prošlost, na crvenu petokraku i na, avaj, zaboravljeni kosmopolitski duh koji nije gledao ko je čiji ni ko se kako zove, koji je bio uvek zagledan u Zapad, ne na Istok – Koče Popovića, kada ga je Aleksandar Nenadović pitao zašto je postao komunista. “Zaključio sam vrlo brzo: jedino što bi još vredelo pokušati jeste da se čovek direktno sudari s neprijateljem. Stoga odlučujem: boriću se, nema druge; sve napuštam i krećem. Pomalo budalasto, priznajem, ali krećem.” Sem što biti zvezdaš pomalo znači i biti nadrealista, nije li jedino što nam je preostalo da se direktno sudarimo s neprijateljem, makar to bilo i budalasto? A neprijatelja, znamo makar to, Zvezdi nikad ne nedostaje, na terenu ili van njega.
Додајте коментар