Izvor: Nedeljnik
Na 25. godišnjicu Zvezdinog osvajanja KEŠ objavljujemo veliku ispovest Vladimira Cvetkovića, jedinu u kojoj je otkrio sve detalje Zvezdinog pohoda na Evropu. Do ovog intervjua je vešto medije, da bi konačno pristao da iznese kako su Pančev i Savićević ispred nosa “oteti” Partizanu, kako je godinama pravljen plan za Bari, kako su čuvali igrače “da ne prodaju finale”, ali i o svemu što mu se dešavalo posle.
Vladimir Cvetković Cvele, najbolji strelac u istoriji košarkaškog kluba Crvena zvezda i najbolji rukovodilac fudbalskog kluba, najčešće je stvari koje su se dešavale u njegovom životu objašnjavao jednom rečju – sudbina. Nekad lošom sudbinom, kao kada je objasnio kako je završio u zatvoru pre nekoliko godina zbog optužbi za fudbalske malverzacije (zajedno sa Draganom Džajićem i Mišom Marinkovićem), a ponekad dobrom sudbinom, kada se prisećao kako je Zvezda pod njegovim vođstvom postala prvak Evrope i sveta, ili kada je pogodio čuvene slobodnjake protiv Rusa u Meksiku 1968. godine. Tek ta igra sudbine učinila je da je Vladimir Cvetković danas u boljim odnosima sa Žarkom Zečevićem, svojim parnjakom iz Partizana, nego sa Draganom Džajićem, sa kojim je 1991. pokorio Evropu.
Ovakvu ispovest Vladimir Cvetković, jedan od najvažnijih ljudi sveukupnog “brenda” Crvena zvezda, do sada nije dao. Izbegavao je vešto medije, da bi sada konačno pristao da za Nedeljnik iznese sve nepoznate detalje Zvezdinog pohoda na Evropu, kako su Pančev i Savićević ispred nosa “oteti” Partizanu, kako je UEFA podmetanjima na silu izbacila Zvezdu iz finala 1992, kako je na televiziji saznao da je uhapšen i kakva je veza Koštuničinog okruženja sa tim, govori i o vremenu u zatvoru i zašto od 2001. godine nije kročio na Marakanu.
Godinama se pričalo kako su Džajić i Bjeković napravili Zvezdu i Partizan, danas ipak sve više ljudi priča kako ste to bili vi i Zečević. Kako danas gledate na vaše sudbine u dva najveća srpska kluba, i ko je gore prošao – vi koji ste u jednom trenutku završili u zatvoru ili on koji je postao predmet mržnje svojih navijača?
Mi smo prošli čudan put – od otpora do priznanja. Pitali su otkud mi iz košarke u fudbalu, kao da smo došli da igramo centarfore. Mi smo došli da vodimo velike organizacije. Ne znam tačno situaciju kod Zeke, ali ja sam imao sreću što sam bio okružen izuzetnim ljudima. I u stručnom štabu i u upravi, to su bili ljudi na nivou Vlade Srbije. Imali smo u upravi Radmila Bogdanovića, Dragana Tomića iz Jugopetrola i predsednika Skupštine, Slobu Radulovića, direktora Robnih kuća Mišu Slijepčevića, Begovića iz banke… Oni su sa mnom svi zidali to što je napravila Zvezda. Mislim da moj zatvor i Zekina borba sa onima što su protiv njega nemaju nikakve veze sa našim karijerama. Mislim da je to stvar sudbine, jer ja nisam otišao u zatvor za nešto što je evidentno. Apsurdno je da pričam da sam otišao u zatvor za neku stvar koja se desila kada sam već bio sedam godina u penziji.
Mi jesmo različiti, ali smo imali istu osobinu: mnogo rada i mnogo ljubavi za boje koje smo branili.
Pričalo se tada kako su košarkaši pametniji od fudbalera, pa da košarkašima treba dati da vode finansije…
Zeka i ja smo ekonomisti. Ja sam deset godina bio u turizmu, u Ineksu, pa sam bio i direktor SC Tašmajdan. Doveden sam da vodim preduzeće Crvena zvezda. Sportski deo jeste najbitniji, ali je on samo jedan segment u ukupnom poslovanju kluba. Mnogo mora da se radi i mnogo ozbiljnih ljudi mora da bude uključeno da bi sportski deo dao rezultata. Preko 180 igrača je došlo u Zvezdu i otišlo iz nje. Sa svakim je potpisan ugovor, svaki je bio plaćen, svaki je imao neke svoje prohteve, sa svakim su bili problemi, manji ili veći. Organizaciju mora da vodi ozbiljan privrednik. Evo vam primera Čovića. Košarka Zvezde bila je nestala i došao je Čović i napravio ozbiljan klub. Ne treba ljudi da gledaju šta si bio kad si se bavio nekim sportom. To jeste plus. Ali dve stvari su najvažnije: da pripadaš toj boji, unutra u sebi. I da si sposoban to da radiš.
Šta je bila vaša poslovna logika? Džajić kaže da bi, da nije bilo rata, Zvezda bila kao Barselona. Da li je i u poslovnom delu Zvezda na neki način ličila na Barselonu? Šta je bio vaš uzor?
Klub se vodi kao preduzeće. Moraš da znaš šta imaš, a šta nemaš. Prvi princip kojim sam se služio je da ne možeš da trošiš ono što nemaš. Da bi imao više, moraš da se okružiš ljudima koji mogu da ti omoguće da imaš više. Nijedan igrač, koliko god voleo Zvezdu, nije došao samo zbog ljubavi prema Zvezdi. Došao je i za novac. Došao je i da taj novac oplodi kroz karijeru.
Ljudi koji su oko Zvezde obezbeđuju pare. Moje je da se te pare potroše na način na koji moraju da budu potrošene. Drugo, vrlo je bitna i sama organizacija kluba. U to vreme mi smo imali 73 ili 74 zaposlena zajedno sa fudbalerima.
Lako je napraviti računicu: 25 fudbalera, pet trenera uz prvi tim, deset raznih trenera u omladinskim pogonima, finansijska služba pet-šest, teren pet-šest… Danas u Zvezdi ih imate oko dvesta. U svakoj organizaciji čovek je najskuplji. Pogotovo ako nije na pravom mestu i ako ne doprinosi.
A kako je napravljen taj famozni plan “za pet godina bićemo prvaci Evrope”?
Bio je jedan zaljubljenik i poznavalac fudbala, Veljko Aleksić, profesor na fakultetu, mislim da je on tvorac tog programa. Sudbina se poigrala i omogućila da taj plan posle dve godine ispadne realnost. Plan je bio super, ali plan je jedno, a realnost je drugo. Desilo se nekoliko vrlo interesantnih stvari koje su omogućile Bari. Prvo, Belodedić – vrlo bitan igrač – sam je došao. Prosinečki je bio oteran iz Dinama. Pančev i Savićević su bili već potpisali za Partizan. Miša Slijepčević je uspeo da ih ubedi da pređu u Zvezdu. Došao je Ljupko Petrović za trenera, vratio Jugovića iz Rada i insistirao da se dovede Mihajlović. Mi smo Mihajlovića u to vreme platili milion maraka, za jedan dan.
Pričalo se da je tražio dva miliona…
Tražila je Vojvodina. Mihajlović je imao ekstra ugovor, mnogo manji ali vrlo korektan. On je bio i malo ljut, jer kao mlađi nije bio primljen u Zvezdu. Ja sam im rekao – može milion, i može sutra u deset sati. I tu je opet važna poslovna logika: mi smo ušli u četvrtfinale i čekao nas je Drezden na proleće. Dali smo za Mihajlovića milion maraka. Ako prođeš, isplatio si ga. Ako ispadneš, nema premije igračima, opet si isplatio. Nije to ništa ružno, samo uvek moraš da razmišljaš šta su alternative ako hoćeš da posluješ normalno.
A kako ste reagovali kada ste čuli taj plan da Zvezda može da bude prvak Evrope?
Taj plan je vrlo problematičan, jer planiraš nešto što 15 odsto zavisi od tebe. Tako da nisam ja plan smatrao kao Sveto pismo. Nije u tom planu pisalo: ove godine ovako i ovako. Tu je bilo nekih opštih načela.
Pošto ja imam to znanje, reći ću vam pet stvari koje treba uklopiti u plan da biste bili prvak Evrope. Prvo, morate da imate veliki klub; drugo, odličan tim; treće, novac; četvrto, dobre relacije sa svim faktorima u UEFA, sudije, delegati… I peto, morate da imate sreće. Hajde to uklopite u plan. Ko može da stavi u plan da će Dika da odbrani penal? Ili da primi gol kroz noge sa 40 metara, pa onda Bog pošalje onu loptu sa neba. Sinišin šut i lopta iza Augentalera, to nema veze sa planom.
Neke stvari, ipak, mogu da se planiraju. A šta bi bilo da je u Zvezdi ostao Piksi? Da li bi Zvezda bila prvak Evrope?
Mislim da je ovo bio idealan tim. Uz to što mislim da je Piksi bio abnormalno veliki igrač, to ne bi valjalo. Bila je to jedna vrlo čudno ukomponovana ekipa. Na primer, koliki je posao ukomponovati Belodedića i Najdoskog. Jedan – genije, drugi – srce. Samo topkata i glava gde niko neće nogom. Drugo, gledajte gol u Minhenu. Rumun oduzme loptu, doda Hrvatu, Prosinečki gurne loptu Bini koji je bio brži od Bolta danas. Dakle, Srbin Bina centrira Makedoncu koji daje gol…
A drugi gol daje Crnogorac sam…
A on je već genije. Kada igra, on je genije, samo što je retko igrao. Ono što je radio u Minhenu i Mančesteru, to nije viđeno. Kao danas Mesi, samo što je ovaj to radio lepše. I lepši je.
Jednom sam rekao i ostajem pri tome, mislim da je trebalo dovesti i Mijatovića. Ali ovi što znaju – a ja o fudbalu, osim što volim da gledam, nemam pojma – procenili su da Mijatović i Savićević ne mogu da igraju zajedno. U svakom slučaju, mislim da bi Piksi, koji je uvek bio gazda na terenu, možda ugušio igru.
Bila je priča da je trebalo sledeće godine da dođu i Šuker i Jokanović…
Ne mogu da se setim za Jokanovića, ali za Šukera znam da je bilo dogovoreno. Njemu je Ljupko bio trener u Osijeku. Sećam se jednog detalja. Igrali smo sa Hrvatima, onda kada je na Marakani nestalo struje. Onda su Bokšić, i čini mi se da je bio Bilić, došli kod mene u kancelariju, i rekao je – da se nije sve ovo desilo, svi bi bili u ovom klubu.
Ko je to rekao?
Bokšić. Zvezda je bila veliki magnet.
I kakav je bio plan posle titule prvaka Evrope?
Sa svim igračima potpisati nenormalne ugovore da ostanu bar još tri godine. Mi smo bili spremni da svi glavni igrači dobiju po milion, jer smo imali toliko dobar tim da bi verovatno još tri-četiri godine vladali. Na kraju krajeva, mi smo sledeće godine nesretno ispali zbog toga što smo igrali po raznim Segedinima, Sofijama. Ali i zbog želje da nas sklone.
Mislite da je UEFA stalo da se skloni srpski tim sa velike scene?
Ne zato što je srpski klub. Mi smo bili ratna zona, nismo znali gde ćemo da igramo, to je sve komplikovalo. Nešto je bilo čudno. Mi smo igrali u Tokiju 8. decembra, a zakazali nam da igramo u Budimpešti sa Anderlehtom šest dana kasnije. Tražili smo odlaganje sedam dana, ali nisu hteli ni da čuju.
Uvek je UEFA imala doping kontrolu posle utakmice, pogotovo važnije utakmice. Mi smo igrali sa Sampdorijom u Sofiji i onda je Miha dao jedan od onih njegovih najluđih golova. Ja sam na tim evropskim utakmicama uglavnom bio dole, uz ekipu. I video sam Boškova kako skače i maše rukama, i oni su počeli da kidišu kao hijene. Izgubili smo 3:1, a oni su kidisali celu utakmicu. I posle nije bilo doping kontrole.
To je prva evropska utakmica da nije bilo doping kontrole?
Koliko ja znam, jedina tako velika utakmica. Opet nešto što izlazi iz domena predviđanja. Došli smo u Peštu, mi smo tamo formalno domaćini. Utakmica je zakazana u osam i dan pred utakmicu Anderlehtu je zakazan trening u osam, a mi smo došli u sedam. Bio je led, naši se klizaju, padaju, a njihovi ništa. Ovi naši, zaduženi da gledaju sve što treba, vide da oni imaju specijalne patike sa kramponima. Rekoh, Mile Petrović i Voja Kis pravac u Beč i kako znate da nađete dvadeset pari takvih. Kupili smo, nismo se klizali i pobedili smo.
Dosta se pričalo da je Bernard Tapi pokušao da namesti finale. Da li je pokušao da stupi u kontakt sa vama pre utakmice?
Bilo je nekih pokušaja, ali ne verujem da postoji bilo koji klub koji bi prodao finale. To su stvari koje spadaju u domen fantazije. Pogotovo mi koji smo bili u toliko specifičnoj situaciji, sve nam se raspalo, Slovenci su se odvojili, sa Hrvatima je već rat. To je jedino što tvoja zemlja čeka. Mi smo se samo plašili, na primer, da Dika koji je odigrao briljantno finale, ne primi gol kao protiv Bajerna. Zamislite da je primio gol sa 40 metara, pa ne bi nas niko oprao.
Kako ste se osećali posle utakmice?
Ti si, a nisi ti. Kada je Pančev dao onaj penal, to je kraj, u tom trenutku mozak puca.
Kada vam je bilo napetije, kada se Pančev zaleteo ili kada ste vi šutirali penale protiv Sovjeta u čuvenom polufinalu 1968. godine?
Sada bih pao u nesvest ako bih morao da šutiram. Ja sam te penale šutirao kada sam imao 25 godina. U Bariju sam imao 50 godina. Mnogi su okrenuli glavu kada se zaleteo Pančev, a ja sam hteo da vidim. Glupo je da ne vidim, pa šta bude. Poslednji njihov koji je šutirao penal, centarhalf, dao je gol i prošao pored nas i hteo da se pozdravi. Beži bre, baksuze, pomislim ja, treba još Pančev da šutira.
Kako ste pripremali tu utakmicu?
Mi smo se izdvojili u jednu hacijendu, potpuno odvojeni od navijača. Plašili smo se da neko ne poklekne. I onda smo ih držali vrlo strogo kontrolisano. Niko nije mogao da uđe, imali smo i svoje obezbeđenje.
U kom smislu da ne poklekne?
Zbog Tapija. Ja ne verujem da je to moguće, ali ne možeš da znaš da li bi neko za milion dolara pristao da promaši loptu. To je sad već stanje ludila, moraš sve da preduzmeš da eliminišeš neku lošu mogućnost.
Kome je bilo najteže?
Ja mislim golmanu.
Niste imali nikakav politički pritisak?
Ma nikakav.
A da li ste imali osećaj da je država stala iza Zvezde kao što je, recimo, Steaua za Rumuniju bila državni projekat?
Ne. Mi smo imali indirektno podršku preko državnih preduzeća, ali da je bio neki poseban stimulans, neki poseban dogovor, to nije bilo. Bilo je dobronamernih, kao gradonačelnik Unković. On je bio lud za Zvezdom i nudio šta god nam treba. Ali da je bila neka politička struktura ili neka politička ličnost koja bi sa tom temom organizovala neke sastanke ili da nam daju sugestije, toga nije bilo.
Ko je najzaslužniji za uspeh u Bariju, Džaja ili Cvele?
Zvezda. Mi smo bez Zvezde i bez ljudi koji su oko nas – ništa. Imali smo sreću da budemo u jednom momentu u klubu u kome se sve uklopilo. Kada sam otišao, određene vodeće strukture su me zvale, ali sam rekao da su moje vreme i moje okolnosti prošli. Tako da se ne možemo isticati mi – mi jesmo bili na čelu i na neki način simboli toga – ali klub je zaslužan. Sve što sam radio, i sa dvadeset odsto više da sam radio u, na primer, OFK Beogradu, ne bi bilo ništa.
Džajić nam je rekao kako je shvatio posle dvadeset godina da mu Miljanić nije dao da ide u Real. Šta ste vi shvatili o tim glavnim akterima u toj priči?
Mislim da su bili pravi. Za ljude koji prate i vode fudbal bili su mnogo veći nego što smo mi shvatali.
Mi smo taj ciklus počeli nezgodno, 1-1 sa Grashopersom. Hicfild je bio trener, došli smo tamo i na oficijelnoj večeri njihovi bankari su nas već prežalili, samo što nam nisu rekli “imaćete sledeće godine šansu”. Pred utakmicu, u hodniku Hicfild je bio zelen. Razgovarali smo i on kaže: “Nemamo šanse, vi ste toliko dobar tim.” To je bilo pet minuta pred utakmicu, nije on mogao nešto da utiče na nas. Samo je u naletu iskrenosti video kako dobar tim imamo.
Drugo, Čajkovski koji je tvorac modernog Bajerna – on je izmislio Bekenbauera, Milera i ostale – rekao nam je u Minhenu pred taj meč da Bajern i Nemce može da pobedi samo kvalitetan tim koji ih uz to i nadtrči. Mi smo to uspeli. Oni su videli taj kvalitet u nama. Mi smo znali da imamo kvalitetan tim, ali nismo znali da je toliko kvalitetan.
Kako ste uspeli da dovedete Savićevića, kad je gotovo već stavio potpis za Partizan?
Miša Slijepčević je nabavio novac. Trebali su nam on i Pančev, i čuli smo da su potpisali za Partizan, čak i da su primili nešto para. Onda je Miša otišao. Pančeva je bilo lakše ubediti jer on nije imao nikog iza sebe. Došao je iz Vardara i sam je odlučivao – veća para, manja para, i tu je sve bilo čisto. Dejan je imao taj problem jer mislim da je njegov otac Vladimir navijao za Partizan. Slijepčević je zato završio sa Budućnošću da usmere Deju ka Zvezdi. Mislim da su bili u pitanju reflektori na stadionu ili tako nešto. To je direktno Slijepčević završio.
Kako onda gledate na to da se u celom fudbalu, u kom gledamo razne mafijaške likove, na kraju ispostavi da ste samo vi i Džajić od funkcionera tog ranga uhapšeni?
Lično objašnjenje je loša sudbina. A praktično mislim da je grupacija antizvezdaša političara htela da uprlja Zvezdu. Mislim da je tu odigralo ulogu nekoliko ličnosti, političara i polupolitičara. Nelogično je i nemoguće. Ne postoji ništa u fudbalskom životu što je radila Zvezda, a da nije radio Partizan. Ne postoji nijedna stvar. I sad, iz Partizana niko ni na razgovor. A nama dođu ovde da nas hapse i čekaju reportere. Zove me sestra uplakana i kaže da sam uhapšen…
Sestra vam je javila da je Džajić uhapšen?
Ne, javila mi je da smo ja i Džajić uhapšeni. Da ide kajron na televiziji. A ja još nisam bio priveden. Uključim televizor i vidim.
Gde ste uhapšeni?
U stanu. Došli su kod mene i ja kažem: “Dobro, hajde idemo”, a oni kažu da čekamo još malo. Šta čekamo? Ispostavi se da čekamo snimatelje. Izlazim na vrata i tamo dva policajca odmah – ruke na leđa. Kamere su nas pratile dok me odvode. Posle sam saznao da su celu noć dežurali ispred da ne pobegnem. Gde da pobegnem? Ja sam u tom trenutku već sedam godina u penziji.
I šta su vam rekli? Džajić kaže da su mu odmah skinuli lisice kad su se ugasile kamere?
Jesu. Sve je to bilo za javnost. Nikada neću zaboraviti jednog inspektora dok smo čekali saslušanje. Pita me hoću li kafu, ja kažem – neću ništa od policije. On mi kaže: “Nije to od policije, nemamo mi fond za to, nije ovo američki film, ovo je od mene.” Rekoh, neću ništa. A on mi kaže: “Znam da nisi uzeo pare.” A hapšenje i sve ovo, pitam ga. “To me ne pitaj.”
Onda sam shvatio da je to opasna, ružna igra. Da je put da mi udare na mozak, stres, rak, infarkt, šećer… i bio sam miran. Uopšte nisam ništa razmišljao. Pet meseci u zatvoru, ništa nisam razmišljao. Imam dobre drugare, Pera iz Radmilovca mi je svaki dan donosio hranu. Oni zatvorenici, kad nas vide, skandiraju nam imena. Stražari vrlo ljubazni. Imao sam posete. Gledao sam da se ne nerviram i ne opterećujem.
Kako ste se osećali u zatvoru?
Imali smo sobu sa kupatilom. Koliko je moguće, meni je bilo super. Šetnje, izađu tamo navijači, skandiraju…
Samo sam čitao, gledao televiziju. Sin mi je kupio TV na baterije jer tamo nema utičnica. Onda ustanem, popijem kafu, onda dolaze ili advokati, ili neka poseta. Onda ručak, pa spavam, ustanem, kafa. Tada palim televizor, on radi šest ili sedam sati. Ujutru dam punjač dežurnom stražaru da mi napuni i, zaista, bili su vrlo korektni.
A kada ste čitali novine…
Onda vidiš gomilu laži i gluposti koje su objavljivali, kažeš sebi: neću to da čitam. Stalno sam bežao od toga da razmišljam o svemu. Na kraju, za pet meseci sam izgubio 21 kilogram, a svaki dan sam jeo.
Kada ste videli prvi put Džajića u tim novim okolnostima?
Samo jedanput smo prošli jedan pored drugog. Nisu nam dali da šetamo zajedno. On je bio u drugom hodniku, samo jednom u prolazu smo se videli.
I kako ste se tada osetili?
Ja sam s njim prekinuo 2001. i to se nije promenilo. Razlozi za to nemaju veze sa fudbalom.
Ni posle hapšenja niste razgovarali.
Nismo, život ide dalje. To nema nikakve veze s fudbalom. Ta priča je završena.
A ko je to u vlasti kome ste smetali?
Ljudi oko Koštunice. To je to vreme.
Imao sam posle manja razočaranja. Posle, kada je došao Tadić, mislio sam da će biti normalniji odnos prema nama. Tek sa dolaskom Vučića i Nikolića to je došlo na svoje.
Da li je moguće da je tolika podeljenost u vlastima između zvezdaša i partizanovaca, da ste imali Tadića koji je partizanovac, Dačića koji je partizanovac, i da je morao da dođe zvezdaš da to preseče?
Izgleda da jeste.
Ali vas je formalno abolirao Nikolić koji je partizanovac?
Jeste, ali Vučić je tu odigrao glavnu ulogu. Kao veliki zvezdaš, ja ga se sećam i znam da je veliki zvezdaš, a Toma je pristao jer i on voli sport. Verovatno su na kraju shvatili. Ne može niko da se abolira ako je kriv.
Da li bi vam ipak bilo draže da je sud doneo odluku da ste nevini?
Sudski postupak je katastrofa, nikad ne znaš kada će da se završi. Nije bitno što te nijedan svedok ne tereti, ni klub ne traži ništa, ni strani klub, ni država. Niko ništa. Ali to traje. Dao sam izjavu posle abolicije i ostajem pri tome: imam dosta društvenih priznanja i brojne zasluge i ordenje, abolicija mi je ravna s tim.
Jeste li vi videli Vučića posle toga?
Ne. Nikad. Ni Tomu. Tomu sam viđao dok sam bio ministar a on poslanik, i tada smo se viđali stalno. Sećam se da smo se često šalili. Imao sam jedan dobar sako koji je imao crvenu postavu, i čim prođe Toma, ja pokažem postavu. Ali posle ovoga se nisam čuo s njima.
Šta mislite o današnjoj vlasti?
Ako neko misli da to govorim iz zahvalnosti, nije tako. Mislim da nismo imali skoro čoveka kao Vučić. Kaže šta misli, radi šta misli. Čist je. Koliko ja pamtim, od Tita naovamo nijedan naš premijer nije toliko puta primljen na takvom nivou kao Vučić. To je dokaz nečemu. Napredak je veći nego što to narod oseća.
Problem je zapuštenosti države. Prevaziđeni zakoni, ukorenjena korupcija. Isplativiji je nerad nego rad. Kada bi svaki naš čovek koji ode u Nemačku kao polukvalifikovani radnik i radi tamo 15 sati, došao ovde, za 15 sati rada bi zaradio više.
A da li ste to očekivali od njih kao starih radikala koje ste znali iz Skupštine?
Nisam. Nisam očekivao ni da će praviti stranku ni da će takva stranka da iskoči.
Kako vam sve izgleda u odnosu na vladu u kojoj ste vi sedeli?
Bio sam sa tri predsednika vlade. Božović, Šainović, a najduže kod Mirka. Kod Mirka Marjanovića su bili ozbiljni privrednici. Ali ima tu jedan drugi problem. Sama vlast je problem. Većina ljudi nikada nije osetila vlast.
Ja sam to osetio. Uvek sam osećao određenu dozu popularnosti, kroz košarku i reprezentaciju, posle u fudbalu kroz Zvezdu. I uvek sam bio Cvele. A onda sam postao ministar.
I povećao sam znatno sportski budžet. Desetak sportskih hala smo podigli po Srbiji. Dačić me je vodio u Žitorađu, upoznao sam mu tada i oca milicionera, i pomogao sam da škola tamo dobije deo sportske hale. I obilazili smo Srbiju i tih nekoliko sportskih hala koje su podizane, i gde god sam došao, predsednik opštine me dočekuje sa “gospodine ministre”. I tako sve do poslednje opštine gde me jedan dočeka sa “gde si, drugar moj”. Bio je to moj kolega sa fakulteta.
A meni to zasmeta. Ceo dan mi drndaju ministre, a on meni Cvele. Četrdeset godina sam bio Cvele i za jedan dan mi zasmetalo. A zamislite one koje niko nije znao osim roditelja kada postanu ministri.
Ko se po vama najviše promenio, kod koga ste videli to da mu je udarila vlast u glavu?
Svi.
A zašto ste pristali da uđete u vladu?
Morao sam, imao sam utisak da bi bila frka sa Zvezdom.
Koja frka?
Ne znam tačno, Božović je toliko insistirao da ja budem, da sam morao. Kada je Božović insistirao da budem ministar, ja sam rekao da nisam član partije. On kaže: “Nema veze.” Pa sam rekao da neću napustiti Zvezdu, a on kaže: “Budi onda volonter.”
Mislim da je njima stalo da to bude sportista, pošto je bio Kića pre mene.
Da li ste upoznali Miloševića?
Video sam ga par puta. Imao sam jednom lični poziv, zvala me je sekretarica da dođem kod Miloševića u kabinet u tri sata. Na Zvezdinom stadionu su se uvek dešavale te političke implikacije. Na našem stadionu se prvi put čulo “Slobo slobodo”. Ali i prvi put se čulo “Slobo Sadame”. To je postalo ozbiljnije i on mi kaže: “Cvele, ovi vaši huligani prave haos. Skandiraju, biju…. to su plaćenici.” Sad ne mogu da mu kažem da mu nije smetalo kad su vikali “Slobo slobodo”. Ali kažem mu da nije to kupljeno, da su to mladi, krene neko i masa za njim. On kaže da su to Vukovi i da imaju snimke. Onda je rekao da će tražiti Milanoviću da mi dostavi snimke. Ne vredi, pokušao sam da mu objasnim da su to deca. Nikad nisam dobio te snimke niti sam ikada više pozvan. Posle nekoliko meseci sam smenjen.
Kako tumačite te odnose sa navijačima? Kako su došli do onoga što su danas?
Došlo se u opasnu fazu da navijači imaju više uticaja nego što im pripada. Njihova neizmerna ljubav prema klubu može da se iskaže ne kroz interes, nego kroz pravo navijanje, razumevanje i opraštanje. Inače sam imao i dosta nesporazuma sa navijačima. Smatrao sam da kada naprave neki veći incident, ne mogu te sezone da idu na gostovanja. Odlazimo u Helsinki, a oni skaču po avionu, kao hoće da sruše avion, a mi u tom avionu. I oni u tom avionu.
Onda su došli u hotel i sve krevete izbacili u hodnik. Morali smo da angažujemo poseban avion da ih vrati. Ja sam smatrao da te godine ne treba da idu na gostovanja. Ali drugi su smatrali da treba jer su nam oni bitni. Oni jesu bitni. Oni su stvarno čudo za klub, ali mora da postoji neka granica. Sada se došlo u fazu da oni sve odlučuju, i ko je predsednik i ko je trener, i ko da igra, ko da ne igra.
Ko je imao bolji odnos sa njima, vi ili Džajić?
Džajić, naravno. Sećam se kada sam se opraštao, čekalo se pola sata da mi oni daju poklon. Oni mene nisu voleli, a ja sam bio okej prema njima. Samo sam zastupao takav stav. Džajić je bio njihov idol u svemu. Dobio sam od njih jednu sliku na kojoj je pisalo: “Cvele, hvala za sve. Delije sever”. Ne može da se poredi odnos prema Džajiću.
Da li ste poznavali vođe navijača?
Kako da ne, posebno tu staru gardu. Tima, Toda, Šavija, Gaga… Marko Vučković se kasnije pojavio.
Sećate li se kako ste se osećali pred Maksimir 1990. godine? Da li ste vi znali šta se sprema?
Nismo znali, da smo znali – drugačije bismo se postavili. Ali tu postoji činjenica da je Arkan spasao Zvezdu linča. Oni su to pripremili unapred. Džaja i ja bili smo zarobljeni u toj loži, gde su svi kao bili iznenađeni.
Oni su kiselinom isekli ogradu. Nijedna vatrogasna kola na terenu nisu imala vodu. Na klupi Šekularac, i tu negde je bio Arkan. Rulja od njih četiri-pet hiljada krenula je prema svlačionicama. Onda je Arkan izvadio pištolj, ispalio uvis, okrenuo se prema policiji, gde su većina bili Srbi iz Like, i povikao: “Za mnom!” On je uplašio Dinamove navijače i počeli su da beže.
Ko je sve tu bio?
Bio je Špegelj, uprava Dinama, i svi se kao čude. Skoro da su bili za izvinjenje. Bili su okej prema nama dvojici. Sačekali su da se raščisti i onda su nas sproveli do autobusa i na aerodrom.
A kako je Arkan ušao u Zvezdu?
On je počeo da se druži sa navijačima na severu. Mislim da je on bio organizator skupa za ujedinjenje svih grupa. Mislim da su održavali sastanke u Zvezdi. On je na neki način njih objedinio i bio je formalno njihov šef.
Šta ste tada znali o njemu?
Nisam ja znao mnogo o njemu, upoznao sam ga prvi put u Vuka Karadžića u nekom klubu, ja na ulazu a tamo stoji on sa belim rukavicama, predstavio se i rekao da je veliki zvezdaš. Kada je krenuo da pravi Obilić, imali smo i jedan ozbiljan problem. On je odlučio da igra Kup šampiona na Partizanovom stadionu. E sad, kada je došao Bajern, on nam kaže da bi sada da igra na Marakani.
Sedeli smo kod mene u kancelariji i Džaja mu je rekao da ne može. Arkan je bio zelen. Ćutao je i izašao.
Postojala je ta priča da je Džaja jedini koji je mogao da mu kaže “ne”?
Da, to je bilo kod mene u kancelariji.
Da li danas mislite da ga je država, ili tajne službe, poslala na sever da kontroliše navijače?
Ne verujem. Mislim da je on osetio da je to dobra mogućnost za ličnu afirmaciju i iskorak u svet fudbala. Jer on je preko fudbala postao Arkan koga mi znamo.
A šta mislite o ideji privatizacije Partizana i Zvezde?
Mislim da ljudi ne razumeju termin privatizacije. To znači da neko postane vlasnik. Ja sam za to, ali pogledajte Zvezdu – to znam bolje – ona duguje pedeset miliona evra. Još pedeset treba minimum za stabilizaciju stadiona, tima, to je sto miliona. Kapital ima jednu osobinu – težnju da se oplođava. Onaj ko uloži sto miliona treba da zaradi bar deset na to. Proces stvaranja tima je i dug i neizvestan. U to može čovek da se uveri i na velikim klubovima, koliko su para ulagali pa dugo nisu osvajali veliki trofej. Nije problem privatizacije što neko ne želi, nego što treba imati nekog ko hoće da uđe u taj proces. I veliki evropski klubovi su privatizovani ne sa lokalnim ljudima, nego sa šeicima ili ruskim tajkunima. Nijedan engleski klub nije kupio Englez.
Da li mislite da je Zvezda jedan od stubova srpstva? I kada je to počelo?
Znam da je oduvek važilo: Politika, SPC, SANU i Zvezda. Ali, recimo, pola Makedonije je navijalo za Zvezdu. Zvezda ima najviše navijača, ali baš da kažem da je stub srpstva, to ne znam.
Zvezda je prva promovisala veliku srpsku zastavu, čak je u to vreme i Prosinečki dizao tri prsta…
To je nesporno. Činjenica je da Zvezda u odnosu na Partizan ima potpuno drugu istoriju, drugi nastanak, drugo okruženje. Zvezda je bila klub studenata i radnika, a Partizan klub vojske. To je već stvaralo kod ljudi otpor da je to klub koji simbolizuje vlast i silu. Zvezda je bila narod. Zvezda je imala igrače koji su bili narodni ljudi. Rajko Mitić je narodni čovek. Pandan njemu je Bobek, a njega, osim da je veliki igrač, navijači Partizana nisu doživeli kao nešto sa čim mogu da se identifikuju. On nikada ne bi doživeo kao Mitić da ga na putu za Sofiju vozom, u Palanci u prolazu dočeka deset hiljada ljudi i skandira “Rajko majko”.
I ko je onda najveći fudbaler Zvezde u istoriji?
Ako neko simbolizuje nešto, onda je to po meni Rajko Mitić. Za mene je on u fudbalu ono što je Radivoj Korać u košarci. Kada kažete Radivoj Korać, vi pomislite na košarku i ni na šta više. Kada kažete Rajko Mitić, vi pomislite na Zvezdu.
Koliko je Madera važna za Zvezdu?
Madera je jedna slatka atmosfera koja je doprinela veličini Zvezde. Ona je napravila taj dodatak lepoti navijanja za Crvenu zvezdu. Nijedan drugi klub, ni Partizan, nema ništa što može tako da ga prati. Možda ako kažeš – Dom JNA, onda može.
Šta je vaša asocijacija na Partizan?
Veliki protivnik i važno je pobediti ga i biti bolji od njega. Nijedna pobeda nije tako vredna. Bez Partizana Zvezda nije velika. To je rivalstvo koje je večno. I onog trenutka kada to rivalstvo nestane, sport u Srbiji ne treba da postoji. Niti bi postojao.
Da li je Žarko Zečević vaš prijatelj?
Da. Čujemo se često. Viđamo se. Kada ima neki problem on ili ja, savetujemo se.
Da li vas je zvao kada ste uhapšeni?
Da, prvi čovek koji me je zvao kada sam izašao iz zatvora. On je izuzetan čovek.
A koliko je Mirko Marjanović sa pozicije vlasti učinio da Partizan devedesetih nadmaši Zvezdu?
Jeste, ali ljudi ne znaju da je mnogo učinio i za Zvezdu. Nema stvari koju smo mu tražili da nije ispunio. Ima jedna druga stvar. On je hajdukovac, a posle mu je Partizan bio alternativa. On bi rekao da je prešao da navija za Partizan jer je Partizan stalno tukao Hajduk, a Zvezda nije mogla tamo da ih pobedi. Hajduk je nama bio tek treći rival po važnosti. Partizan, Dinamo, pa Hajduk.
Додајте коментар