Zvezdin Konkord

Tog 21. avgusta sam se probudio i više ništa nije bilo isto. Nema ga. Otišao je. Ne mogu ni danas, skoro godinu dana kasnije da opišem kako sam se osećao tada. Mislim da nikada neću ni moći sasvim.Ljudi kažu da je Konkord bio nešto prelepo na nebu. Simbol napretka. Nedostižan. Mašina koja je dva puta premašivala brzinu zvuka, a dizajnirali su je ljudi bacajući papirne aviončiće u vazdušnom tunelu u Filtonu, uz pomoć olovke i papira, jer je tadašnji računar bio veličine prosečne sobe i bio mu je potreban čitav dan da izvrši najprostiju matematičku operaciju.Da čudo bude još veće, projektovali su ga, zajedno, Francuzi i Englezi. Englezi su imali okosnicu motora, ali ne i dovoljno novca, pa su se obratili Francuzima za pomoć. Potpisavši nešto što se zove “klauzula o neodustajanju”, projekat je morao biti sproveden do kraja. I jeste. Prvi Konkord je poleteo 1976. godine. I radio je nepogrešivo punih 27 godina.Tehnički, trebalo je napraviti avion koji treba da leti dva puta brže od zvuka, sleti u Njujork, okrene se i vrati se pravac za London. Najveći problem je bio što sa one strane brzine zvuka stvari postaju porpilično neprijatne. Trenje je na primer toliko veliko da se na jednom mestu u kabini Konkorda lako moglo ispeći jaje, dok se jednom od pilota kapa doslovno zaglavila između dva dela kabine, jer je avion tokom leta znao da poraste čitavih osamnaest centimetara. Još veće probleme su imali ljudi koji su bili zaduženi za zaradu Bele strele.Pre svega, Konkord je mogao da stigne u Njujork iz Pariza ili Londona, ali ne i iz Frankfurta, jer mu je domet bio svega 6500 kilometara, što je značilo da će broj linija biti ograničen. A onda su Amerikanci izmislili gomilu propisa zbog kojih Konkord neće smeti da sleće na Džon F. Kenedi aerodrom. Uglavnom zbog ljubomore jer oni svoj projekat sličnih karakteristika nisu uspeli da podignu na nebo. Pravi red veličina o tehničkoj superiornosti Konkorda postavio je upravo Amerikanac, jedan od NASA tipova: “Poslati čoveka na Mesec, bilo je lako, u poređenju sa postizanjem da Konkord poleti”.

Ipak, Konkord je poleteo i postao prava zlatna koka Britiš ervejza. Stvar je u tome što ljudi, većinom biznismeni koji su poletali ujutru kako bi kupili Gvatemalu ili Čad u Njujorku, a onda se vraćali u London da unesreće milione koji su platili samu letelicu, nisu imali pojma koliko karta košta, jer su svi imali sekretarice. Što su ljudi iz Britiša iskoristili i znatno poskupeli karte.

Zapravo, samo letenje Konkordom i nije bila neka senzacija. Jeste, stizalo se u Njujork iz Londona za nešto više od tri sata i jeste, probijao se zvučni zid na 18 kilometara iznad zemlje, ali se to jednostavno nije osećalo. Govorilo se da si na granici svemira i da se vidi zakrivljenost Zemlje, ali to nije ništa spektakularnije od gledanja horizonta sa plaže, a Mesec je poprilično dalje od 18 kilometara u vis. Čak se ni fenomenalno ubrzanje na pisti nije razlikovalo od vožnje nekim brzim automobilom. Ne govorim o Ferariju, nego eventualno o nekom BMW- u serije 5. Vino je bilo skupo i penušavo doduše, ali se na njega brzo zaboravljalo kada se sedi u sedištima koja nisu mnogo bolja od onih u autobusu na relaciji Loznica – Beograd.

Zapravo, prava vrednost Konkorda se videla sa zemlje. Ono nešto kad on proleti i svojim oborenim nosom gotovo dotakne vrhove drveća na Barbadosu. Njegova lepota, gracioznost i utasak koji ostavlja. Grmljavina Olimpusovih motora prilikom sletanja na Hitrou, od koje čitavih 27 godina nisu mogli da spavaju stanovnici Fulama. I upiranje prstom u nebo svake večeri u 22:03. U nebo na kom ga danas više nema.

Da se razumemo, ja nikada nisam video Konkord uživo, niti ću, jer se prvi od njih srušio 20. jula 2000. godine, da bi tri godine kasnije zadnji od njih sleteo na Hitrou, ali sa svakim pogledanim videom sa Belom strelom osetim ono nešto.

To nešto “što ne može da se objasni” je ujedno i razlog zašto ja nikad neću moći da objasnim svoje osećanje od tog 21. avgusta 2012. godine. Jer vidite, kao ni Konkord, ni Robert Prosinečki nije bio savršen, ali je u srcu svakog Zvezdaša ostavio neizbrisiv trag i neku setu svaki put kada uperi prst ka trenerskoj klupi na kojoj ga više nema.

Bistriji i tuplji