Mnogo “devetki” nosilo je dres Crvene zvezde ako gledamo poslednjih šest sezona, dovodeći do mnoštvo lutanja i manjka kontinuiteta koji je često ispostavljao papren račun po sportski uspeh. Crvena zvezda je izgubila veru u napadača, do to mere da je čak četvoricu dovela na pozajmicu u nastojanju da ograniči rizik, a njihovi učinci izražavaju negativne tendencije.
Ako pođemo od sezone 2017/18. kada je započet Zvezdin šampionski niz i posmatramo učinke u prvenstvu do danas, videćemo četranaest imena napadača koja su našla svoje mesto na crveno-belom dresu. Uvažavajući stav da je lepota fudbala i načina igre u očima onoga ko ga posmatra i da postoje različita viđenja, bez ustezanja se može kazati da napadači Crvene zvezde u posmatranom periodu uglavnom ne zadovoljavaju zahteve koje klub, kakav je naš, sam po sebi postavlja pred onoga ko zaduži njegov dres.
Iz priloženog grafikona vidimo kako su se kretali transferni izdaci kluba za napadače. Tačka maksimuma dostignuta je u sezoni 2018/19. u prelaznom roku između dve Lige šampiona. Najveći deo otišao je na Ričmonda Boaćija koji je vraćen iz Kine posle samo par meseci, po ceni od 2.5 miliona evra. Ovde nije uračunata cifra od 700.000 evra koja je data Boaćiju jer se prethodno odrekao unosnog iznosa koji bi mu pripadao da je ostao u Đangsuu. Dovedeni su još Aleksa Vukanović iz Kruševca (350.000) i Nikola Stojiljković iz Brage (200.0000) kao pozajmljeni igrač.
Završni račun iz te poslovne godine došao je kao šamar otrežnjenja koji je upravi poručio – ne ponašajte se kao pijani milioneri. Do racionalizacije je moralo kasnije da dođe jer se, na već loše cifre, naslonila i pandemija koja je dodatno smanjila prihode. Kako i krivulja na slici pokazuje, u narednim sezonama se trošilo dosta manje. Najskuplja investicija bio je Aleksandar Pešić koji je kupovan u dva navrata, najpre od Tuluza (750.000 u 2017. god.) pa od Karagumruka (800.000 u 2022. god.)
Ipak, u poslednje dve sezone uočava se tendencija rasta izdataka. I to ne bi bilo problem da se uložene cifre nisu pokazale kao bačeni novci. Na primer, po jedan prvenstveni gol Dionija i Kalife Kulibalija ne može da pokrije milion evra koji je zbirno utrošen na njih dvojicu. Ranije je dugo lovljeni Tomane postigao svega šest prvenstvenih golova, a plaćeno je pola miliona samo na ime obeštećenja. Dodajte svemu ovome i plate i prateće bonuse. Dijego Falčineli i Ohi Omoižuanfo su među onima koji su bili zapaženijeg učinka, ali problem je što se nisu dugo zadržali – praktično jednu sezonu. Obijica su imala primanja po 420.000 evra. Koliko je plaćen Nikola Krstović, ne zna niko. Samo je bilo dostupno u finansijskom izveštaju, da je Crvena zvezda u poslovnu 2022. ušla sa dugom nešto preko šest hiljada evra crnogorskoj Zeti na ime obeštećenja.
Sledeći grafikon pokazuje učešće golova koji su postigli napadači u ukupnom broju golova. Ovde je kriva gotovo u konstantnom padu i prikazuje podatke koje se ne mogu dopasti nikome. Najveći doprinos napadači su imali u sezoni 2017/18. kada su postigli 62 od ukpno 96 golova (64,6%). Procenti su iz sezone u sezonu padali do tačke minimuma u 2021/22. kada su devetke crveno-belih učestvovale u svega 24,2% od ukupnih golova, ili u apsolutnom iznosu – dali su 23 golova od 95 postignutih u toj sezoni. U aktuelnoj, napadači imaju udeo od 25,4% pošto su dali 18 od dosadašnjih 71 golova.
Zašto je to tako – ima mnogo hipoteza. Prvo, igalo se kod različitih trenera, u različitim sistemima. Evidentno je da je u sezonama pod vođstvom Vladana Milojevića, špic napada imao veću ulogu. Posle njega, napadači su bili zasenjeni tandemom Katai-Ivanić koji su postali lokomotiva Crvene zvezde pod trenerskom palicom Dejana Stankovića. Ali svakako da to nije opravdanje, jer Zvezda nema doprinos u najisturenijij liniji kakav joj treba. Otuda i brza odustajanja od igrača (Dioni, Kulibali) i dosta njih koji su dovedeni na pozajmicu, jer vlada strah od novih promašaja.
Prva napomena jeste da ovde nije razmatran El Fardu Ben. On je igrač koji je igrao i u špicu, iza napadača i po krilu. Uz sav respekt prema jednom od najboljih stranaca Zvezde, njegov doprinos je najmanji mogao da bude u špicu napada, a gde je neretko i guran kod trojice trenera sa kojim je radio.
Druga napomena tiče se podsećanja da se radi samo o prvenstvenoj statistici. A i da se osvrnemo na Evropu, bilo je mnogo toga lepog, ali i bolnog. Sa puno radosti se sećamo Boaćijeve strele u Kelnu, Pavkovljeve novembarske eksplozije protiv Liverpula, Vukanovićevog gola protiv Jang Bojsa, trzaja glave Tomanea u Tirani. Sa druge strane, peku nas propuštena kolosalna prilika Pešića u Moskvi, autogol Pavkova u 93. minutu protiv Haife za ispadanje iz Lige šampiona, njegova propuštena šansa da načne Glazgov Rendžerse na Marakani, Falčinelijev penal na njegovom debiju u Nikoziji…
Stavljajući Crvenu zvezdu i njene napadače u vakuum, bez obzira na trenera i sistem igre, neosporno je da učinak ne prati izdatke, vaganja i napore sportskog sekora da pronađe dobra rešenja.
Dodajte komentar