Много “деветки” носило је дрес Црвене звезде ако гледамо последњих шест сезона, доводећи до мноштво лутања и мањка континуитета који је често испостављао папрен рачун по спортски успех. Црвена звезда је изгубила веру у нападача, до то мере да је чак четворицу довела на позајмицу у настојању да ограничи ризик, а њихови учинци изражавају негативне тенденције.
Ако пођемо од сезоне 2017/18. када је започет Звездин шампионски низ и посматрамо учинке у првенству до данас, видећемо четранаест имена нападача која су нашла своје место на црвено-белом дресу. Уважавајући став да је лепота фудбала и начина игре у очима онога ко га посматра и да постоје различита виђења, без устезања се може казати да нападачи Црвене звезде у посматраном периоду углавном не задовољавају захтеве које клуб, какав је наш, сам по себи поставља пред онога ко задужи његов дрес.
Из приложеног графикона видимо како су се кретали трансферни издаци клуба за нападаче. Тачка максимума достигнута је у сезони 2018/19. у прелазном року између две Лиге шампиона. Највећи део отишао је на Ричмонда Боаћија који је враћен из Кине после само пар месеци, по цени од 2.5 милиона евра. Овде није урачуната цифра од 700.000 евра која је дата Боаћију јер се претходно одрекао уносног износа који би му припадао да је остао у Ђангсуу. Доведени су још Алекса Вукановић из Крушевца (350.000) и Никола Стојиљковић из Браге (200.0000) као позајмљени играч.
Завршни рачун из те пословне године дошао је као шамар отрежњења који је управи поручио – не понашајте се као пијани милионери. До рационализације је морало касније да дође јер се, на већ лоше цифре, наслонила и пандемија која је додатно смањила приходе. Како и кривуља на слици показује, у наредним сезонама се трошило доста мање. Најскупља инвестиција био је Александар Пешић који је купован у два наврата, најпре од Тулуза (750.000 у 2017. год.) па од Карагумрука (800.000 у 2022. год.)
Ипак, у последње две сезоне уочава се тенденција раста издатака. И то не би било проблем да се уложене цифре нису показале као бачени новци. На пример, по један првенствени гол Дионија и Калифе Кулибалија не може да покрије милион евра који је збирно утрошен на њих двојицу. Раније је дуго ловљени Томане постигао свега шест првенствених голова, а плаћено је пола милиона само на име обештећења. Додајте свему овоме и плате и пратеће бонусе. Дијего Фалчинели и Охи Омоижуанфо су међу онима који су били запаженијег учинка, али проблем је што се нису дуго задржали – практично једну сезону. Обијица су имала примања по 420.000 евра. Колико је плаћен Никола Крстовић, не зна нико. Само је било доступно у финансијском извештају, да је Црвена звезда у пословну 2022. ушла са дугом нешто преко шест хиљада евра црногорској Зети на име обештећења.
Следећи графикон показује учешће голова који су постигли нападачи у укупном броју голова. Овде је крива готово у константном паду и приказује податке које се не могу допасти никоме. Највећи допринос нападачи су имали у сезони 2017/18. када су постигли 62 од укпно 96 голова (64,6%). Проценти су из сезоне у сезону падали до тачке минимума у 2021/22. када су деветке црвено-белих учествовале у свега 24,2% од укупних голова, или у апсолутном износу – дали су 23 голова од 95 постигнутих у тој сезони. У актуелној, нападачи имају удео од 25,4% пошто су дали 18 од досадашњих 71 голова.
Зашто је то тако – има много хипотеза. Прво, игало се код различитих тренера, у различитим системима. Евидентно је да је у сезонама под вођством Владана Милојевића, шпиц напада имао већу улогу. После њега, нападачи су били засењени тандемом Катаи-Иванић који су постали локомотива Црвене звезде под тренерском палицом Дејана Станковића. Али свакако да то није оправдање, јер Звезда нема допринос у најистуренијиј линији какав јој треба. Отуда и брза одустајања од играча (Диони, Кулибали) и доста њих који су доведени на позајмицу, јер влада страх од нових промашаја.
Прва напомена јесте да овде није разматран Ел Фарду Бен. Он је играч који је играо и у шпицу, иза нападача и по крилу. Уз сав респект према једном од најбољих странаца Звезде, његов допринос је најмањи могао да буде у шпицу напада, а где је неретко и гуран код тројице тренера са којим је радио.
Друга напомена тиче се подсећања да се ради само о првенственој статистици. А и да се осврнемо на Европу, било је много тога лепог, али и болног. Са пуно радости се сећамо Боаћијеве стреле у Келну, Павковљеве новембарске експлозије против Ливерпула, Вукановићевог гола против Јанг Бојса, трзаја главе Томанеа у Тирани. Са друге стране, пеку нас пропуштена колосална прилика Пешића у Москви, аутогол Павкова у 93. минуту против Хаифе за испадање из Лиге шампиона, његова пропуштена шанса да начне Глазгов Ренџерсе на Маракани, Фалчинелијев пенал на његовом дебију у Никозији…
Стављајући Црвену звезду и њене нападаче у вакуум, без обзира на тренера и систем игре, неоспорно је да учинак не прати издатке, вагања и напоре спортског секора да пронађе добра решења.
Додајте коментар