Intervjui Hokej CZBG

Intervju sa Aleksandrom Georgijevićem, sinom Zvezdine golmanske legende

Aleksandar Miša Georgijević

Dragi zvezdaši i ljubitelji hokeja na ledu, donosimo vam još jedan interesantan intervju. Ipak, ovaj je trebao da bude malo drugačiji od prethodnih. Naime, želja nam je bila da u ovom intervjuu imamo tri bivša igrača čiji su očevi ostavili veliki trag u Crvenoj zvezdi – sinovi Ljube Georgijevića, Miodraga Šišića i Dušana Ilića. Ipak, jedini koji se odazvao ovom pozivu za intervju bio je sin Ljube Georgijevića, Aleksandar Miša Georgijević. Nažalost, prošle godine čika Ljuba je preminuo, a ostaje žal što za svog život nije odigrao oproštajnu utakmicu za svoju Zvezdu, niti primio plaketu zahvalnosti čiju predaju smo pokušali da organizujemo sa klubom, ali je smrt čika Ljube sprečila da se to desi. Nadamo se da ćete uživati i u ovom intervjuu kao i u prethodnim koje smo uradili za vas.

 

Mišo, rođen si u hokejaškoj porodici. Tvoj otac je ostavio neizbrisiv trag u hokejaškom klubu Crvena zvezda. Pre nego  budeš govorio malo o njemu, da porazgovaramo kratko o tebi. Igrao si hokej (manje ili više), pa mi reci o tvojim hokejšakim počecima, uticaju tvog očeva na tebe. Kako je sve to izgledalo na samom početku, u tvom detinjstvu?

Moj prvi dodir sa ledom se dogodio rano u mom životu, kada sam imao četiri godine na Tašmajdanu, na otvorenom klizalištu, gde me je moj otac odveo da bi me naučio da klizam. Nakon par odlazaka, savladao sam osnove, ali sam prilikom tih odlazaka video i treninge hokejaša, tada mnogo starijih od mene. Dopalo mi se to što sam tada video, spoj veštine, brzine i igre. Nakon tih prvih koraka na ledu, otac me nije vodio na treninge niti terao da počnem da treniram hokej, ostavio je meni da sam odaberem čime ću se baviti i kako. Kako sam rano naučio da čitam i pišem, već sa svojih šest godina sam pročitao oglas na jednoj banderi kod mene u kraju, gde je bilo objavljeno da Crvena zvezda vrši upis novih članova za „školu hokeja“ i bili su, sećam se, navedeni vreme i mesto upisa na stadionu Tašmajdan. Navedenog dana sam sâm otišao na „Taš“ i upisao se u školu hokeja. Kada su oca pozvali iz kluba da ga pitaju da li zna da sam se ja, njegov sin, upisao u školu hokeja, recimo da se iznenadio. Tu svoju prvu člansku kartu sam tih dana gledao kao nekakvu relikviju, kao ulaznicu za snove. Tako je sve počelo i trajalo je narednih osamnaest godina, kada sam zbog studija dva fakulteta paralelno, morao da prekinem, ali, nažalost i to i više nije bilo to. Sve se poklopilo, počele su uveliko tužne „devedesete“ i više para od sponzora praktično da nije bilo, liga Jugoslavije se raspala kao i zemlja, nije više bilo putovanja, a publika nas je uglavnom zaboravila zaokupljena svim životnim nedaćama, a i raspadom lige utakmice su prestale da budu atraktivne.

Koliko je za tebe bio teret, a koliko olakšica što ti je otac bio slavni hokejaš? Da li ti je to od samog početka stvaralo neki pritisak?

U mom slučaju je očev vanredni uspeh, kao hokejaša, bio za mene ozbiljan teret. Tim pre što sam sticajem okolnosti i ja bio golman. Taj teret čak i nije toliko dolazio od mene samog, iako sam ga bio veoma svestan, jer ja sam nalazio neko svoje zadovoljstvo u čitavoj stvari, već je teret dolazio od okoline, jer su ljudi iz okruženja, saigrači, treneri, stariji igrači, prijatelji i poznanici, neminovno i uporno, često podsvesno, na neki način poredili mene sa ocem. U tom njihovom poređenju uglavnom nije bilo nikakve zadnje namere, ali je to podizalo „ulog“ i stvaralo tenziju kod mene. Ja sam imao svoju viziju svog puta i trudio sam se da se ne vezujem za očev uspeh, međutim, to je bilo veoma teško i čak nemoguće izbeći. Moje viđenje je bilo da su se vremena mnogo promenila, te da je otac igrao u vreme u kome je bilo moguće stići do svetske pozornice u ovom sportu, jer su se turniri igrali među svim timovima, iz svih država, nivo igre je više manje bio tada sličniji, a od tog vremena do vremena u kome sam ja igrao je nivo našeg hokeja samo opadao (ili stagnirao dok su se drugi ozbiljno razvijali), tako da je u vreme u kome sam ja igrao to već bilo toliko drugačije i mi svi smo znali da je nivo „našeg“ hokeja (igre) prilično nizak u svetskim okvirima, daleko od nivoa igre jedne u to vreme Čehoslovačke, na primer, ili drastičnije SSSR-a. Nama je to bilo tako jasno da smo bili svesni da je to kao praviti poređenje između starog „Fiće“ i formule jedan. To nam se dokazalo i više puta kada smo imali prilike da igramo protiv timova iz pomenutih zemalja. Prema tome, ostalo nam je da se radujemo ponekom dobrom rezultatu u zemlji ili bližem regionu. Da igramo radi lepote igre. Kada ste svesni da nemate nikakve šanse za plasman na svetsku pozornicu, onda vam jedino ostaje da igrate iz ljubavi prema sportu. To je bio moj slučaj i moje viđenje situacije. To opet nije dobro i zato što tako ne nalazite dovoljnu motivaciju da idete dalje i pomerate granice, da poboljšavate kvalitet svoje igre. Bilo je tu i drugih elemenata, poput okoline, škole i slično.

Moj otac Ljuba je još tada, kada sam ja igrao, bio svestan svega toga, tog „nasleđa“ koje zbog njega imam, pa verovatno zbog toga nikada nije dolazio na utakmice i treninge kada sam igrao, doduše to je moja pretpostavka, jer nikada o tome nismo eksplicitno razgovarali. Bio je pak, par puta na ledu, na mojim treninzima, kako bi me učio branjenju, ali to je vrlo kratko trajalo. Ne znam zašto nije bilo duže. Sećam se samo da sam ja razumeo da on nije želeo da se meša u moj hokejaški put, da zato nije dolazio, da neko tamo ne bi pomislio da treba da mi „gleda kroz prste“ jer sam „Ljubin sin“. Istina je da je u tome, po mom mišljenju, uspeo. Ja verujem da mi niko tamo ništa nije popuštao zbog toga. Svakako, taj deo moje priče je vrlo delikatan i ličan. Kada se prezivate Georgijević, a igrate hokej, u to vreme je tako bilo. Prvo što bi me bilo ko pitao, od Subotice do Jesenica i šire je da li sam Ljubin sin, nakon čega bi usledila neka anegdota ili prisećanje na bravurozne odbrane, požrtvovanu igru mog oca ili pak neku dogodovštinu van leda.

Reci mi malo više o tvojim juniorskim danima u hokeju i da li si u to doba, pored treniranja, išao redovno na utakmice i gledao svog oca?

Moj otac je poslednji put izašao na led na nekom treningu oko godinu dana pre mog upisa u školu hokeja, tako da na moju veliku žalost nisam imao prilike da vidim svojim očima ono što čitavog života slušam kroz priče ljudi koji su ga gledali dok je igrao, od igrača, preko publike i novinara. Imamo kod kuće više albuma sa njegovim slikama sa hokeja, tako da je to bio jedini „pogled“ na njegovu igru za mene. Inače sam na utakmice prvog tima išao često sa ocem kao klinac.

Nakon oko dve godine treniranja na Tašu, prešli smo 1978. u halu Pionir, gde sam trenirao prvo kroz „pionirsku“ ekipu, pa potom „juniorsku“ sa svojim saigračima i drugarima, Koljom Lazarevićem, Igorom Polugom, braćom Čečen, Zoranom Kožićem, Robijem Šišićem, Dejanom Pajićem, Vladimirom Grofom, Milanom Pavićevićem, Igorom Trifunovićem, Vladimirom Čolićem, Dejanom Babićem i mnogim drugim kasnije (izvinjavam se svima koje nisam ovde pomenuo). Kasnije se to društvo proširilo, tako da danas održavam neku vrstu kontakta sa više desetina drugara sa hokeja. Treneri su nam bili Džo (Dunđerović), Zef (Miodrag Vještica), Vitali, Šilja (Vojin Koljenšić), Gavra, Gaja Mihaljević i drugi.

Kako je tekla tvoja seniorska karijera?

Moje stasavanje za seniorsku selekciju se poklopilo sa počecima kriznih i turbulentnih godina ovde u Srbiji. Srećom, pre početka krize, sankcija i ostalih muka, imao sam jedan vrlo kratak, ali prilično lep period u seniorima, tako da sam iskusio i taj hokej. Nažalost, ubrzo je nastupio raspad tadašnje države, pa time i lige, a hokej je kod nas spao na Partizan, Vojvodinu, Spartak i nas (Crvenu zvezdu). Od pomenutih klubova, Spartak nije imao halu (i još uvek je nema), tako da su oni mnoge utakmice igrali praktično bez prethodnih treninga na ledu, dok smo mi ostali, iako smo „imali“ hale, trpeli kolateralnu štetu vremena i mesta u kome smo živeli tako da smo led imali svega nekoliko meseci, naspram teoretski mogućih 10 meseci ili više. Takođe, zbog niskih cena kasnih termina, treninzi su nam često bili vrlo kasno uveče, sa početkom između 22 i 23 časa što je predstavljalo veliki izazov i muku. Kako god, druženje, hokej i sportski život su bili lepi i meni je bilo dobro. Kako se situacija u zemlji pogoršavala, bez naznaka da će se poboljšati, tako sam se i ja usmerio više ka akademskim ciljevima i poslu. Mnogi moji saigrači i drugari su napustili zemlju, a većina ih je i dalje ostala „tamo negde“ jer se ovde zapravo još uvek nije poboljšala situacija, jedino što je bolje je što se u okolini ne puca i ljudi ne ginu, bar ne na frontu.

Šta Miša radi danas?

Nakon hokeja sam se usmerio ka studijama i radu, magistrirao sam na Fakultetu organizacionih nauka u oblasti upravljanja projektima, čime se i bavim. Iza sebe imam već 25 godina uspešne poslovne karijere i brojne uspešne poslove i projekte koje sam realizovao u više firmi. Danas, radim u Komercijalnoj banci u Beogradu i imam divnu porodicu.

Pratiš li i dalje Zvezdu? Idep li na hokejaške utakmice?

Pratim koliko mi obaveze dozvoljavaju. Čujem za neke od uspeha i tada mi bude drago. Čujem i za ponešto od nepovoljnih vesti i informacija, a tada me moram priznati, to pogađa. Retko stižem na utakmice, ali sam prošle godine vodio mog sina prvi put na hokej i drago mi je da mu se dopalo.

E sad…interesuje me da mi malo opširnije opišeš svog oca. Jedna stvar je kada drugi pišu o njemu, ali sasvim nešto drugo je čuti to od njegovog sina. Kakav je bio kao roditelj u tvojoj mladosti? Koliko je hokej možda ostavljao traga u odnosu prema tebi ili je ipak porodicu stavljao na prvo mesto? Da li je pred utakmice bio nervozan? Kakav je bio posle pobeda i poraza? Eto, reci mi ono što malo ko zna o njemu.

Ljuba Georgijević kao roditelj je bio i još uvek je dobronameran, strog i pravedan. Uvek mi je davao mogućnost da naučim gledajući šta on radi i kako to radi, počev od sitnih popravki, preko izgradnje kuće, do stručnih stvari i životnih pitanja. Uvek sam sve mogao da pitam i da dobijem odgovor na svako pitanje. Da li je teško rasti pored takvog oca? Jeste, jer vam je jasno koliko mnogo morate da naučite i postignete da bi on bio impresioniran. Hokej nije direktno ostavljao trag, ali indirektno jeste, jer sam iz njegovog ponašanja i načina života uvek izvlačio pouke koje su sve imale jednu zajedničku crtu, to je sportski odnos prema svemu, koji se ogleda u jednakoj postavci stvari, a to su uloženi trud, mnogo truda, velika borba i pobeda ili poraz, u njegovom slučaju pobeda. Da li je takav primer ispred sebe teško slediti? Prosudite sami.

Za kraj, možeš li mi reći o nekoj “hokejaškoj” anegdoti koju si doživeo sa svojim ocem?

Kao što rekoh, nisam baš imao prilike za zajedničke momente na ledu, ali anegdota je bilo zaista mnogo, čitave knjige bi se mogle ispisati. Koliko je tu bilo raznovrsnih iskustava nemoguće je sažeti. Samo zamislite da u jednom timu imate blizu tridesetak ljudi, vrlo različitih po svakom kriterijumu, a koje ste spojili da putuju svake nedelje negde zajedno i da igraju utakmice. Bilo je mnogo doživljaja koji su bili spontani, a bilo je i mnogo onih koji su nastali kao rezultat želje da se razbije dosada dugih putovanja. Bilo je svega. Bukvalno.

Hvala ti na odvojenom vremenu za ovaj intervju i veliki pozdrav u ime našeg portala i svih Zvezdaša i ljubitelja najbrže igre na svetu.

Hvala vama na trudu, energiji i ideji da ove neke crtice, spasite od zaborava.

Dodajte komentar

Kliknite da biste objavili komentar