Аутор: ЦЗБГ, Павковић М.
Црвено-бели поразом су завршили своје учешће у групи Лиге шампиона. Бољи од српског шампиона био је Париз Сен Жермен, славивши резултатом 4-1. Показали су Парижани да су улагања вредна стотине милиона евра уродила плодом, те да су саткани од довољно квалитетног материјала да се нађу у завршници најелитнијег европског фудбалског такмичења. Није овај пут Звезди од помоћи био ни домаћи терен, као ни фантастична атмосфера каква се виђа само у Звездином црвеном, усијаном гротлу. Окончала је Црвена звезда на тај начин своју овогодишњу европску одисеју, где се после четврт века клуб из Љутице Богдана нашао у групи Лиге шампиона, што свакако завређује велико поштовање. Руку на срце, никада не можете бити задовољни када на домаћем терену примите четири гола, па макар са друге стране био један од најскупљих тимова данашњице.
Црвена звезда такмичење у ”групи смрти” завршава са четири бода, пет постигнутих погодака и чак 17 примљених. Укрстити копља са вицешампионима Италије и Енглеске и шампионом Француске није био ни мало лак посао. Често се у медијима и међу навијачима провлачи теза да су црвено-бели могли више постићи да им је жреб био наклоњенији. Да ли је заиста тако, са сигурношћу нико не може да тврди, али треба имати у виду да је за пулене Владана Милојевића сам ниво фудбала у Лиги шампиона био потпуно ново искуство. Зато је врло тешко очекивати да би Звезда, чак и у случају нешто повољнијег жреба, била у стању да прође групну фазу. За претпоставити је да би у таквом развоју догађаја и апетити порасли, те би и разочарење у случају евентуалног неуспеха било веће.
СРЕЋА У ЖРЕБУ У КВАЛИФИКАЦИЈАМА
Пут до групе ЛШ био је дугачак. Црвена звезда је такмичење почела од првог преткола, када је у двомечу била боља од Спартакса из Јурмале. Након тога редом су падали Судува, Спартак из Трнаве и на крају аустријски шампион, екипа Ред Буг Салцбурга. Ако изузмемо противника у плеј-офу квалификација, чињеница је да је фортуна била на страни Црвене звезде.
Неретко се истиче да је управо срећа у жребу у квалификацијама била важан фактор Звездиног успеха на европској сцени. Међутим, ако погледамо од којих је тимова Звезда испадала у Европи претходних десет година јасно ћемо видети да је срећа много пута била на страни Звезде, али да црвено-бели у својим редовима нису имали довољно квалитета да то искористе. АПОЕЛ, Славија из Прага, Каират, Черноморец, Лудогорец и Сасуоло не спадају баш у крем европског фудбала, а основано можемо претпоставити да би тим Владана Милојевића ушао у окршај са било којом од поменутих екипа као фаворит. Срећу треба заслужити. Она јесте фактор који може утицати на успех неке екипе, али је кључ имати квалитет и визију како желите да вам екипа изгледа на терену.
НАЈБОЉЕ УЧЕШЋЕ НЕКОГ СРПСКОГ КЛУБА У ЛИГИ ШАМПИОНА
Остаће замапћено да је Црвена звезда постигла најзапаженији резултат од свих српских клубова у групи Лиге шампиона од када се најквалитетније клупско такмичење у Европи игра у оваквом формату. Често су се ове јесени у јавности могла чути поређења ове Звездине генерације са Партизановим генерацијама 2003. и 2010. године. Одмерити снаге у групи са Реаловим галактикосима, шампионском генерацијом Порта, те Олимпиком из Марсеља превођеним Дрогбом није било ни мало лако. Црно-бели су 2003. године из групе изашли са три бода, три постигнута и осам примљених голова. Уз сво поштовање таквих резултата, ипак је овогодишњи биланс Црвене звезде нешто бољи, нарочито имајући у виду да је све голове за Партизан постигао Андрија Делибашић. Звездин вечити ривал се у друштву шампиона нашао и 2010. године, предвођен Крстајићем, Сашом Илићем и Клеом. Међутим, нису црно-бели успели да укњиже нити један једини бод на свој конто, уз два дата и чак 13 примљених голова. Јасно је да превагу односи успех Црвене звезде. Тај податак свакако представља разлог за задовољство свих присталица Црвене звезде.
МИЛОЈЕВИЋ У ДРУШТВУ ВЕЛИКАНА
Невероватан посао направио је Владан Милојевић у Црвеној звезди. Позиционирати посрнулог гиганта на европску фудбалску позорницу био је све само не лак задатак. Иако Звезда квалитетом, финансијски и организационо није још увек на нивоу клубова у Лиги шампиона, направити од црвено-белих тим класе европских Б клубова је страшан успех. Шта тек рећи за резултате на домаћој позорници. Импресивно звучи податак да је Црвена звезда под Милојевићевом тренерском палицом за годину и по дана у Суперлиги Србије доживела један једини пораз (против Напретка у Крушевцу у сезони 2017/18.). Без обзира на (не)квалитет српског фудбалског првенства, то је велики успех Милојевића и његових фудбалера.
Због свега овога Владан Милојевић заслужује да се нађе у кругу најбољих тренера у историји Црвене звезде. Раме уз раме са Мишом Павићем, Миљаном Миљанићем, Гојком Зецом и Бранком Станковићем. Треба имати у виду чињеницу да су се околности знатно промениле, као и да фудбал данас није исти као пре пар деценија. Није исто играти квалитетну лигу у држави од 22 милиона становника и садашњу Суперлигу, а ни финансијски моменат није занемарљив. Све то додатно даје на значају резултатима које је са Црвеном звездом постигао Владан Милојевић.
ЈОШ ИМА ПРОСТОРА ЗА НАПРЕДАК
Без обзира на одличне резултате, простора за напредак у Звездиној игри и те како има. Ту, пре свега, треба поћи од одбране. Цифра од 17 примљених голова јасно говори где је Звезда имала највише проблема. Разлоге треба тражити у немогућности играча у последњој линији одбране да тркачки испрате противничке навалне играче. То је нарочито долазило до изражаја на бековским позицијама, где су крилни нападачи Звездиних противника без већих проблема продирали по боковима. Дискутабилно је и решење са Филипом Стојковићем на месту центархалфа. Јасно је да Звезда и даље није финансијски довољно снажна да купи готов квалитет којим би могла да парира клубовима у Европи, али би до одређених промена и унапређења у одбрани морало да дође.
Потпуно су нејасне улоге појединих играча. Најбољи пример је Лоренцо Ебисилио. Утисак је да Холанђанин, који је у Звезду стигао са искуством играња Лиге шампиона у дресу кипарског АПОЕЛ-а, није добио довољно простора да у потпуности прикаже свој квалитет. Од старта је Ебисилио показао да поседује завидну контролу лопте и снажан шут. Додатни квалитет његовој игри даје му ниско тежиште, због чега му је изузетно тешко одузети лопту. Најбоље партије Ебисилио је пружао на позицији централног везног играча, али је упркос томе највише времена проводио на месту иза нападача. Он поседује управо ово што је Црвеној звезди неколико пута недостајало – box to box везиста, способан да пренесе лопту у фазу напада, нађе добра решења и даје темпо игри своје екипе.
Највећи изазов за руководство, а уједно и показатељ амбиција и циљева клуба, биће да окосницу постојећег играчког кадра задржи на окупу. Ако црвено-бели хоће да и наредне сезоне играју европска такмичења рецепт је јасан – задржати кључне играче и направити доселекцију екипе. У том смислу од великог је значаја питање останка Марка Марина. Изразио је Марин жељу да и следеће године са Звездом игра Лигу шампиона, али да би до тога заиста и дошло и руководство клуба ће морати да одради свој део посла. Иза Црвене звезде је одлична полусезона, али је такође јасно да клуб тек очекују изазови како би се одржао на овом нивоу и створио себи шансе да у будућности додатно напредује.
Додајте коментар