Ljubomir Georgijević, golman koji je ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskom i srpskom hokeju, i u svojoj Crvenoj zvezdi. Golman koji je na led izlazio bez kacige i nije se plašio paka koji velikom brzinom leti ka njemu. Golman zbog kojeg su protivnički napadači čupali kose i radovali se golu kao da su, u najmanju ruku, osvojili svetsko prvenstvo ili zlato na Olimpijskim igrama. Izuzetna nam je čast, kao portalu, da smo mogli da stupimo u kontakt sa legendarnim Ljubom i da objavimo drugi deo njegovih memoara.
“Utakmica se igrala u popodnevnim satima.Tribine su poluprazne, ali veća grupa hrvatskih navijača iz emigracije, izuzetno glasnih, isključivo pogrdnim rečima nas je dočekala sa puno vulgarnih opaski u vezi sa Titom i Dražom Mihajlovićem. Pored njih smo prošli bez većih problema ili bilo kakvih pokušaja fizičkog napada, što je bilo i normalno jer smo svi nosili uz opremu i svoje hokejaške štapove, koji su im ukazivali na mogućnost njihove upotrebe i u druge svrhe. Silazimo u jedan hodnik gde postoje troja vrata od svlačionica. U jednu nas smeštaju. Prostrana i divno čista, sa kompletnim sadržajem vešalica i mesta za odlaganje ostatka opreme, a da jedan-drugome ne smetamo. Po malo komentarišemo “doček” i započinjemo pripreme i oblačenje opreme za utakmicu. Ja sam imao za svaku utakmicu isti način pripreme. Nisam izlazio na teren dokle god mi sve podkošulje ne budu dobro nakvašene znojem. Po oblačenju golmanskog prsluka izlazio bih u hodnik i trčao sa jednog kraja na drugi gde bi uradio dvadest sklekova, a zatim trkom na suprotni kraj hodnika ponavljajući isti postupak. Protrčavao sam pored otvorenih vrata protivničke „njihove“ svlačionice, reprezentacije Bavarske. Vrata su bila širom otvorena, a hodnik prepun mirisa kamfora koji su upotrebljavali njihovi maseri za zagrevanje igrača. Kad god bih protrčao pored njihovih otvorenih vrata neko od njihovih igrača je stajao u dovratku i uz smešek mi mahnuo rukom što je kod mene izazvalo prkos, znao sam da smo dovedeni da bi oni davali golove, a njihov savezni trener beležio najlepše superlative u svoju beležnicu. U mom životu, sve što sam radio značajno je bilo podignuto na viši nivo ako je „neko” uspeo da me izprovocira i unapred predvidi-odredi moj poraz. Izašli smo na teren, utakmica je bila izuzetno jednostavna. Igralo se samo na jedan gol. Taj gol je bio moj. Da vam ne bih mnogo pripovedao o svemu, reći ću vam samo da je krajnji rezultat glasio 1:1. Sutradan kažu da ni o jednom sportskom događaju, manje važnom, nije toliko napisano. Cela strana na „Sport Velte”. Novine je doneo Uroš Krajčić, inače igrač hokej kluba Zagreb. Slučajno se našao u Minhenu, pročitao i ispodvalačio hemijskom olovkom moje prezime, što je u suštini bilo u svakom drugom redu teksta.”
“Kada smo izlazili sa terena reprezentacija Bavarske je stajala u dva reda propuštajući nas da prvi prođemo pozdravljajući nas tipičnim hokejaškim pozdravom, udarajući palicama o led. Skidali smo opremu u svlačionici, kada se na vratima pojavio golman njihove reprezentacije, seo je pored mene, prvo mi je čestitao na odbranama, a zatim me zapitao da li bih prodao moje golmanske štitnike? To su oni štitnici koje mi je poklonio u Brnu Vaclav Rihter, nasmejao sam se i rekao da ‘nisu za prodaju’. Ponudio mi je 500 DM i rekao: “Za te pare možeš da kupiš dva para novih štitnika najbolje firme ‘Koho’“. Kartko sam mu objasnio da nema novca za koji bih dao ove štitnike i rekao mu kako sam do njih došao. Nisam propustio da mu kažem ‘da i medved može da nauči da vozi bicikl, ali ne svaki’. Zahvalio se i nakon pozdrava svima otišao je iz svlačionice.”
“Ispričaću Vam samo još jedan primer, takođe vrlo drastičan. Bilo je to u vreme pred svetsko prvenstvo 1963. godine u februaru. U Jugoslaviju je došla reprezentacija Rumunije pod imenom kluba „Štinca” kako bi se izbegle ceremonije pred svaki susret. Kako su nam bili u istoj „B” grupi i veliki kandidati za plasman u „A” grupu, pored Poljske i nas, Jugoslavije, došli su da odigraju prijateljske utakmice sa svim našim prvoligaškim veličinama Jesenice, Olimpija i Medveščak, s tim da turneju završe sa utakmicom protiv Crvene zvezde u Beogradu.
Jesenice su pobedili sa 12:2, Olimpiju sa 13:2, a Medveščaka sa 14:1. Sa takvim skorom dolaze u Beograd na završnu utakmicu protiv Crvene zvezde, koja od ovih naših klubova redovno gubi sa vrlo visokim rezultatom. Opet Vas neću gnjaviti detaljima, samo ću napomenuti da je nekoliko novinara dolazilo do mene, pre utakmice, da me pita koliko ću otprilike ja primiti golova? Sa te utakmice imam tri velike slike dimezija 50×40 cm, doneo mi je jedan od onih novinara koji su me pre utakmice pitali o broju primljenih golova. Glavna slika na čijoj i prednjoj i zadnjoj strani sve „piše“. Na prednjoj svih pet igrača rumunske reprezentacije je u vazduhu, skočili su da proslave pobedu u poslednjim skundama meča od 2:1. Možete zamisliti izraze njihovih lica kada smo se nakon kratkog vremena ponovo sreli u Štokholmu, bili smo čak u istom hotelu. Mi smo dolazili i ušli u lobi dok su oni do tada bezbrižno se izleževali po foteljama. Kada su me ugledali ne bih komentarisao njihove trenutne izraze na licima.”
“Ne mogu, a da ne spomenem i još jedan kuriozitet. Novinar Todor Bulja, provereni Partizanovac, piše u Sportu kolumnu, izveštaj sa utakmice Jesenice – Crvena zvezda. Ništa neobično izuzev što umesto klasičnog naslova za događaj između dva kluba piše: JESENICE –GEORGIJEVIĆ 9:2.”
Jedna epizoda vezana za trenera Poljaka.
“Bilo je takvih događanja i mnogo kasnije. Tri godine nisam igrao hokej. Započeo sam svoju karijeru lekara na specijalizaciji iz ortopedske hirurgije i traumatologije. Odlazio sam povremeno na Tašmajdan da posmatram treninge mojih nekadašnjih drugova. I te večeri stajao sam sam u jednoj od loža pored leda. Dve ili tri lože dalje stajala je celokupna uprava hokejaškog kluba Partizan. Bila je tišina. Čulo se samo škripanje klizaljki po ledu. Nenamerno čujem da uprava Partizana slaže nekakav telegram. Sada već obratim pažnju i shvatim da je to odgovor na dobijen telegram od HK Celja iz Slovenije. Osnovni razlog ovakve prepiske je bio dolazak HK Celja u subotu, za dva dana, na prvu utakmicu razigravanja za proširenje lige. Problem: HK Partizan nema tim. Ceo tim je suspendovan zbog napuštanja terena u Ljubljani nakon masovne tuče. Uprava piše odgovor da je saglasna da preda meč bez igre jer nema tim. To bi dovelo do ispadanja HK Partizana iz prve lige. Više za sebe, ali dovoljno glasno da me cela uprava dobro čuje, kažem: “Idioti, ko Vama daje za pravo da uništite hokej u Beogradu”. Okreću se prema meni i pitaju: „Ljubo, zašto smo idioti?”. Rekoh „Vi ste bili pobednici Kupa Srbije, pobedili ste OHK Beograd sa 4:3 i otišli za Ljubljanu da igrate finale Kupa. Priređena Vam je tuča zbog koje ste napustili teren i samim tim bili suspendovani svi do jednog igrača. Ko je sa nekim od Vas razgovarao iz HK Celja o predaji utakmice?“ pitao sam. „Pa niko. Samo je Tadija, sekretar kluba, na kuću dobio telegram da ne zovemo sudije i da ih plaćamo, kao ni da uzimamo teren u zakup iz istih razloga“ rekoše. „I Vi pristajete na njihov zahtev?“ začudio sam se. „Pa šta da radimo?“ pitali su. Rekao sam: „Dajte ostavke i pustite neke druge ljude koji bi mogli da nešto urade.“ „Pa ako imaš neku ideju, reci nam.“ rekli su. „Evo, kao prvo: Tadija je na službenom putu, tako da nije primio telegram koji su poslali iz Celja. Primila ga je Tadijina žena i stavila ga u kuhinji, u činiju u koju obično stavlja sve dopise koji stižu Tadiji za hokej klub. Pa, kada se vrati, naći će ga. Drugo, drugi tim se priprema i ništa se deci ne govori do pred sam termin za odigravanje utakmice. Zakup stadiona se ugovara normalno, sudije će doći u tačno određeno vreme, što je i normalno. Jedino se za ovaj telegram ne zna, jer Tadija je na službenom putu. Poslednje, kako tri godine nisam igrao imam pravo igranja za sedam dana. Sada treba da me pitate da li hoću da se registrujem za HK Partizan.“ Objasnio sam im i dao predlog. Začuđeni su rekli „Nemoj nas mučiti.“ Nastavio sam „Kako je sada petak, idemo kući kod Moše Atanasijevića, koji je sekretar Beogradskog podsaveza, da mu najavimo registraciju svih igrača koje budemo pokupili noćas pod današnjim datumom kako bi svi mogli da igramo u sledeću subotu protiv OHK Beograda.“ Rečeno, učinjeno. Sakupili smo devet igrača, Neki su odavno prestali da igraju, Miša “ker”, osam godina bio je naš ambasador negde. Blaža Mijušković, (Partizan) prestao da igra pre oko četiri godine. Mita Manić (Crvena zvezda) oko tri godine. Mile Đokić (Crvena zvezda) takođe oko tri godine. Ostali su sve bivši igrači Partizana. Od sutra dan započeli su treninzi, dva termina dnevno – i Zvezdin i Partizanov termin. Tadašnji trener prvog tima Partizana bio je Poljak (krilo poljske reprezentacije), koji nije mogao da me se seti van leda, a igrao je protiv mene u Stokholmu 1963.g. Kada me je video u golmanskoj opremi, na prvom treningu, samo je poskočio: „Ti si branio za Jugoslaviju protiv nas u Stokholmu? I mi i Rumuni više smo se plašili tebe nego cele vaše reprezentacije.“ Rekao sam mu: „Sećaš se sigurno kako se sve završilo. Stavili ste Kureka, vašeg centra visokog blizu dva metra sa ubitačnim „bendi” udarcen, na oko četiri metra ispred moga gola, nije klizao, samo je čekao čist pas i slagao sa te udaljenosti bendi za bendijem. I pored toga dočekali smo 18 minut druge trećine sa nerešenim rezultatom 1:1. Kurek prima idealan pas, daje sebi mali for i zamahne, ja mu izlazim jedan korak u susret, gađa me pod levi pazuh, gde je takoreći nemoguće braniti sa te distance, Činim jedini mogući pokret da zaustavim taj ubitačni udarac, izvijam telo u levu stranu i uspevam, ali grudnjak ne prati taj moj očajnički pokret, ostaje u mestu i ja podmećem gola rebra, padam u nesvest, Kurek prilazi i pak preko mene ubacuje u nebranjenu mrežu. Mene na nosilima odvoze u bolnicu gde konstatuju serijski prelom rebara sa leve strane. Šta mislite ko mi je došao prvi u posetu u bolnicu? Reprezentacija Rumunije, jer sutra neću braniti protiv njih.”
“Dolazi volšebni dan subota. Svi smo na Tašu u vreme zakazano za odigravanje utakmice Partizan-Celje. Prisutni su sudije, delegati utakmice sve je po propisu i pravilima takmičenja. Jedino Slovenaca nema. Neko sarkastično postavi pitanje “da im se nije nešto desilo”, ali ostade bez odgovora. Prođe i tih dugih pola sata koje predviđaju pravila i tada se sudije složiše da gostujućeg tima nema te se utakmica registruje 5:0 za domaćina. Kada je zapisnik stigao u Ljubljanu, odmah se oglasio Savez i zapitao gospodu iz HK Celja da li je neko vodio bilo kakav razgovor oko predaje utakmice, sa bilo kojim članom uprave Partizana? Odgovorili su kako je i bilo. Nije bilo razgovora već je samo upućen telegram na kuću sekretara Partizana, na Tadiju. Savez prihvata zapisnik sa terena i registruje utakmicu sa 5:0 za Partizan. Hokejaški Savez Jugoslavije ne rešava suspenziju Partizanovih igrača jer je pred njima utakmica protiv OHK Beograda, koga je Partizan pobedio u finalu kupa Srbije sa 4:3, što znači da ovi rekonvalescenti, dva igrača koja nisu bila u sastavu tima za finale u Ljubljani i nekoliko igrača iz omladinskog pogona protiv takvog OHK Beograda, nemaju neke objektivne šanse i daju kakvu takvu šansu Slovenačkim klubovima. Započinjemo treninge kako smo se dogovorili, dva termina dnevno. Sada stupa na scenu trener OHK Beograda Zoran Štajner, inače bivši dugogodišnji golman OHK Beograda. Nalazi se sa upravom Partizana i nagovara ih da puste klinca iz drugog tima da brani za Partizan, a oni će za to da pobede tako da ne pokvare gol razliku od 5:0 koju sada Partizan ima. Govori im: „Ne mislite da ovako složen tim od rekonvalescenata i dece može da pobedi OHK Beograd u kome igraju tri reprezentativca. Dalje, ima igrača u OHK Beogradu koji nisu dali gol Ljubi dok je igrao u Zvezdi, kako da im sada kažem nemojte da date gol Ljubi, da ne bi pokvarili gol razliku Partizanu?“ Ja to saznajem mnogo kasnije, kada je sve već bilo gotovo. Uprava nije smela da mi predloži takvu pogodbu. Dolazi subota i ta utakmica protiv favorizovanog OHK Beograda. Svi smo u svlačionici, uglavnom je tišina i svi se koncentrišemo i spremamo za okršaj. Ja sam se već zagrejao i znoj me je probio, kompletno sam mokar. Ulazi uprava Partizana. Nakon pozdrava “dobro veče momci” nastavljaju sa “samo nemojte da pokvarite gol razliku”. Maksimalno iznerviran obraćam se upravi: “Da li je to sve što ste imali da nam kažete kao podršku. Ja nisam došao ovde da izgubim meč pre nego što je i počeo. Momci, ko hoće da sada izađe sa mnom na teren i da igra do poslednjeg atoma snage onda za mnom. Ko nije u stanju da donese takvu odluku i to zajedno učinimo, poštenije je da ostene ovde u svlačionici, da ne bismo na njega računali na terenu”. Uprava je tiho izašla iz svlačionice. Ponovio sam isti tekst: “Sada stvarno kažem, svi koji žele da igraju do krajnjih svojih mogućnosti izlazimo na led. Ko nije u stanju da tako igra neće mu niko nikada zameriti”. Prolomilo se is svih grla: “Idemo”. Izašli smo na led. Malo najvernijih navijača se okupilo na tribinama. Mada i oni nisu verovali u čuda. Ipak je protiv nas bio uigrani tim u punoj formi pred kraj sezone, sa par reprezentativaca. Konačno je počela, ispostavilo se, istorijska utakmica po meni, borba za očuvanje beograskog hokeja. Tako sam je ja doživljavao. Od samog početka igralo se u našoj trećini, retki su bili pokušaji kontra napada. I tada kao grom iz vedra neba neko je od mojih pobegao uspavanoj odbrani OHK Beograda i jedan nula za nas. Tada njihovi igrači “gube živce” i sada počinju da šutiraju na moj gol iz svih pozicija ne gradeći napade i ne stvarajući idealne šanse. Za mene je to bila idealna šansa da me još bolje zagreju i podignu mi koncentraciju. Utakmicu iz lože, pored bande, posmatraju svi članovi uprave i kompletan prvi tim (još uvek suspendovanih) igrača Partizana. Neću Vas držati dugo u neizvesnosti. Igrali su se poslednji minuti utakmice, po običaju buli ispred mog gola sa moje leve strane, pak osvaja igrač OHK Beograda i vraća ga svom beku, ovaj u naletu šutira “bendi”, pedalj visine od leda u moj suprotni desni donji ugao, puna snaga i pak me pogađa nesrećno u sam vrh cipele ispružene noge u odbrani i odbija se i vraća pred gol. Ja, normalno, proklizavam na desnu stranu i izlazim iz okvira gola. Pak se zaustavlja na oko 2,5 do 3 m od sredine gola. Macan Punišić izvanredno krilo OHK Beograda dokliza do paka, ukopava se i iz sve snage zamahne da bendijem “pocepa” mrežu, zbog najverovatnije prethodno više neuspelih pokušaja, jer sada na golu nema nikoga, jer sam ja isklizao. Iskoristim tu njegovu “strašnu” želju i prekrstim noge, desnu preko leve ispružene po ledu, odrazim se prema praznom golu, on šutira i tačno kako mi je leva ruka sa hvataljkom išla napred, uhvatim pak sa te distance, upućen brzinom ko zna kolikom. Macan je zastao i pogledao me je u neverici. Okrenuo se i preskočio bandu i otišao u svlačionicu. Nikada više nije izašao na led. Završio je svoju karijeru. Kasnije u razgovoru mi je rekao: “Znaš svega sam svestan, da sam ti dao izvanrednu priliku da reaguješ i ti si to iskoristio, ali da sam te pogodio u telo, ili u bilo koji deo tela, bilo bi mi lakše, ali ti si taj pak uhvatio u hvataljku. Izvini, ali tu nisu bila čista posla. Tu je bio ili Bog ili đavo na tvojoj strani”. Nikada nisam uspeo da ga ubedim da je to sve slučajnost i golmanska sreća, a moje pravilo broj jedan glasi: “ako kao golman nemaš sreće, nemoj stati između stativa”. Utakmica je odmah nakon ovog dešavanja završena. Rezultat je bio 7:1 za nas. To je tako ođeknulo u hokejaškim krugovima, a naročito u Hokejaškom Savezu Jugoslavije. Odmah nakon izveštaja sa te utakmice, gde je bilo i ljudi iz Slovenije koji su navodno trebali da potajno kontrolišu i izveste Savez o eventualnom nameštanju rezultata, Savez u istoj nedelji povlači suspenziju sa svih igrača Partizana i odmah imaju pravo da nastave sa takmičenjem, ali sa gol razlikom 12:1. i dve pobede. Sledeća utakmica treba da se igra u Jesenicama protiv Kranjske Gore. Rekao sam im tada: “Momci, ja sam svoj posao obavio, sada ste kompletni i napred na ‘krilima slave'”. Svi su povikali u glas :”Šta? Ne ideš da braniš u Jesenice protiv Kranjske Gore?”. Rekoh: “Aman ljudi, tu je Rale Šemsedinović, aktuelni reprezentativac.”, ali nije vredelo. Rekoše: “Molimo te, ti si naša najveća naostvarena želja, sada ćeš da ideš sa nama da braniš”. Teško žabu naterati u vodu, pristao sam. Odlazimo u Jesenice, svi nas dočekuju sa puno hvale. Imali su direktne izveštaje sa utakmice. Izlazimo na led i ja se zagrevam. Sudija mi prilazi i saopštava da ja ne mogu da branim za Partizan jer moje iskaznice nema. “Nestala je” i nisam branio. To je bio moj zvanični kraj karijere. Možda i najbolji način.”
“Oproštajnu utakmicu za Crvenu zvezdu nisam nikada odigrao, a kakav sam emotivac, sigurno bih plakao kao malo dete. Ovako je i najbolje.”
“Nisam Vam pričao o našim turnejama, sve su bile ispunjene divnim doživljajima. Glavni kozer i tvorac dobrog raspoloženja bio je naš rezervni golman Velibor Velja Belević. Na opaske koje su mu upućivali mnogi ”Veljo ti si stvarno dobar golman, ali pored Ljube nemaš nikakve šanse da postaneš prvi golman”, odgovarao je sa „Ko Vama kaže da ja to i želim? Svuda putujem, uživam u druženju sa celim timom što me čini izuzetno srećnim”. Kako smo po celoj Evropi putovali uglavnom vozovima to je vreme trebalo skratiti čitajući “Iks sto” romane, obično krminalne. Svako od nas je nosio po neki i kasnije smo se menjali. Ali kada roman dospe Velji u ruke, pročita ga i onda na početku, odmah nakon desetak strana, napiše hemijskom olovkom “kelner je ubica”, tako da dalje čitanje tog romana postaje neinteresantno. Ili drugu stvar koju je umeo da uradi…iscepao bi nekoliko poslednjih strana, gde je smešten rasplet svih događaja, i te strane je prodavao za par dojče maraka. Veljini se nisu baš slagali sa činjenicom što se on bakće hokejom, a ne daje bar uredno ispite na Pravnom fakultetu koji je studirao. Otac, pravnik, bio je šef Poreskog odeljenja u Opštini Palililula. Jednog leta Velja saopštava da ga je otac zaposlio u Opštini, u Poreskom odeljenju, na disdtribuciji poziva poreskim obveznicima.”Pa dobro Veljo, kako ćeš sada sa nama na pripreme u Čehoslovačku mesec dana?” “Ne brinite. Pred odlazak na pripreme opština će da mi uruči otkaz”. Stvarno, dolazimo na železničku stanicu, krećemo na put, evo ga i Velja sa svim stvarima, oprema i kofer sa ličnim prtljagom. Svi smo ga zapitali: “Šta se desilo?” “Pa ništa posebno. Juče ujutru je iznad mog šaltera, Poreske uprave, osvanuo na čistom belom papiru, formata A4, flomatserom ispisan tekst ‘PRIMAM MITO’. Posledice predpostavljate. Otac je bio mnogo ljut. Odmah mi je uručen otkaz”. Stanovao je u Dalmatinskoj ulici, preko puta stacionara studentskog doma ‘Vera Blagojević’. Jedne večeri, kasno, sitna kiša je padala, a on se vraćao kući. Ulaz je kroz zgradu sa velikom kapijom. Ušavši u mračni hol pružio je ruku da upali svetlo. Napipao je u mraku nekoga. Nije mu bilo prijatno i odmah je počeo da viče: “Hajde napolje, moram da zaključam kapiju”. Tu su se sklonili od kiše mladić i devojka. “Jao, burazeru samo još par minuta molim te vidiš da pada kiša”. “Dobro, ali kada budete kretali dođi dole do kraja dvorišta i lupni mi u prozor i reci: ‘Bogdane hajde da zaključaš kapiju'”. Bogdan je bio zli komšija koji se nije složio da se Velji dodeli jedna prazna sobica na tavanu zgrade, što normalno nikada nije oprošteno. Sedeo je kod sebe u kuhinji i u mraku tiho večerao sa otškrinutim ulaznim vratima, očekujući momka iz ulaza koji će Bogdana da budi da zaključa kapiju koja se uzgred nikada nije zaključavala. Posle izvesnog vremena čuju se koraci po dvorištu i tiho kucanje u prozor: “Bogdane hajde da zaključaš kapiju” i odmah zatim urlik: “Ženo, daj mi pušku sad ću skota da ubijem”. Momak prepozna da to nije isti glas i brzo pobegne. Mene je jednom nasamario. Imali smo kondicioni trening u leto jedne godine. Krenuli smo kućama i tada mi je rekao: “Nemoj da ideš kući da bi jeo, hajde samnom. Kod mene ćemo pojesti po sendvič. Nema nikoga od mojih, pa idemo da se nađemo kod bioskopa Jadran sa Žućkom, Sijom Nikolićem, Gordićem, koji su već tamo.” Naseo sam na poziv. Stigli smo kod njega kući, a on odmah sa vrata viče majci: “Spremi nam po sendvič da pojedemo, gladni smo kao vuci.” “Nemojte gospođo, ja nisam gladan”, pokušavam da se izbavim, ali on nastavlja: “Znaš, kod nas se sendviči prave sa kajmakom i praškom šunkom”. Ja i dalje pokušavan da se izbavim. Odbijam ponudu. Međutim, majka ko svaka majka kaže: “Ljubo, pa ti ga bar znaš. Što slušaš magarca?” Žena napravi sendviče i ja se uhvatih za jedan. Velja ustade i otvori vrata od susedne sobe u kojoj je njegova sestra sedela sa drugaricama. One sve pogledaše prema nama, a Velja reče: “Evo, doveo sam jednog da ga nahranim”. One prsnuše u smeh, meni presede sendvič i pojeo sam ga strahovito brzo, samo da se blamaža završi što pre. Rekoh: “Veljo, hajdemo u varoš”. Kratko mi je odgovorio: !Ja večeras ne izlazim”. Ipak smo ostali prijatelji.”
“Na putovanjima uvek neka dosetka i šala koja se pamti. Između manjih mesta, po Namčkoj, išli smo lokalnim vozovima, koji su obično stajali u svakom naseljenom mestu. Na peronima obično je bilo vrlo malo putnika koji su brzo ulazili ili izlazili iz voza. Stajanje u tim mestima je bilo dva do tri minuta. Tada bi Velja i Mile Đokić, bek, izašli na peron i počeli strahovito emotivno da se kao opraštaju, grleći se. Odmah bi kondukter došao do njih i započeo da ih opominje da to obave što brže. “Šnel, šneel”, orilo se peronom. I kada je voz već kretao lagano, obojca uskoče u voz, a kondukter obično ostane na pragu vagona i gleda nas koji sve to pratimo kroz prozor voza. Kondukter počinje da se krsti. Ulazi u voz ne shvatajući ništa.”
I tako završava gospodin Ljuba svoje memoare koje ostavlja mlađima da čitaju i probaju da barem na trenutak otputuju u prošlost i vide kako je to nekada izgledalo. A naš portal se pobrinuo da gospodin Ljuba ipak “odigra” svoju poslednju utakmicu. Ali o tome nešto više u narednim objavama koje nikako ne smete da propustite.
Hvala vam čika Ljubo!!!
Bravo!!! Gosn Ljuba je legenda, istinska legenda.