Izvor: zvanični sajt FK Crvena zvezda
Vladica Popović, legenda Crvene zvezde, pre samo nekoliko dana proslavio je 82. rođendan! Podsetićemo se danas intervjua koji je u januaru 1976. godine sa Vladicom napravio novinar Radisav Gvozdenović, i to za TV Novosti. Vladica je u to vreme bio trener u Južnoj Americi i iza sebe je imao nekoliko titula šampiona. U samom intervjuu, Vladica je rekao kako mu je želja da se jednog dana nađe na klupi svoje Crvene zvezde, a život se postarao ne samo da mu se ispuni ta želja, već i da sa svojom Zvezdom postane prvak sveta. Originalan intervju, uz neophodne jezičke i stilske korekcije, možete pročitati u nastavku.
Nema simpatizera Crvene zvezde, a verovatno ni drugih ljubitelja fudbala, koji nisu zapamtili ime Vladice Popovića. Bar oni stariji. Svojim igrama, ponašanjem i kapitenisanjem ušao je u red onih igrača čije će ime ostati zabeleženo u almanasima zlatnim slovima. Odigrao je 502 utakmice za najdraže boje, pet godina bio kapiten, u reprezentaciji igrao u onoj slavnoj generaciji koja je u dalekom Čileu stigla do četvrtog mesta na svetu.
Vladica Popović sa ponosom se seća tih minulih igračkih dana, pamti gotovo svaki datum, zna tačno kada je debitovao na prijateljskoj utakmici u Crvenoj zvezdi.
— Bilo je to 10. februara 1954. godine kada smo pobedili Rasing iz Buenos Airesa sa 2:1. Prvu prvenstvenu utakmicu odigrao sam 8. avgusta iste godine, a za reprezentaciju prvi put sam igrao u Beogradu 16. maja 1962. godine protiv DR Nemačke (3:1), neposredno uoči svetskog prvenstva u Čileu — govori Popović.
Zna on i ostale datume (poslednji put u dresu Zvezde pojavio se protiv Rijeke 10. juna 1965. godine, a u reprezentaciji šest dana kasnije u Oslu protiv Norveške), ali se najradije seća susreta sa Partizanom. Bio je nekako igrač zadatka pa je u duelima sa Stjepanom Bobekom često bivao pobednik. Kasnije je izvrsno čuvao Milana Galića.
— Pitajte Galeta da nikako nije mogao protiv mene!
A i Todor Veselinović se nije proslavljao u okršajima sa halfom Crvene zvezde. Ako je Stjepan Bobek postao legendarni trener u Grčkoj sa Panatinaikosom i Olimpijakosom onda ga je Vladica Popović, koji je svoju trenersku karijeru započeo daleko od Jugoslavije, čak u Južnoj Americi — nadmašio. Za šest godina trenirao je pet ekipa, a svaka je osvojila po neku titulu.
Uz isečke iz novina i već požutele fotografije Vladica Popović se često vraća svojim igračkim danima. Ali, pre nego što kaže bilo šta o sebi kao fudbalskoj veličini, Popović ne može a da ne spomene Đuru Pešića iz Zemuna.
— Da nije bilo brata Branka Pešića, koji me je zapazio u pionirskom timu zemunskog Jedinstva, možda ne bih ni došao u Crvenu zvezdu — priznaje Popović.
Na njegovu preporuku stigao je na stari Zvezdin stadion, pod okrilje trenera Žarka Mihajlovića i ubrzo zaigrao u drugom podmlatku. Kao izuzetno darovitog igrača Mihajlović ga je prebacio u prvi podmladak koji je osvojio sve titule: prvenstvo Beograda, Srbije i Jugoslavije.
— U njemu su igrali Veljko Naumović, Stipić, Ćurčić, Terzić, Petković, a ja bio desna polutka. I golgeter.
Kasnije je prekomandovan u mladi tim u kojem se malo zadržao. Popović i dan-danas zahvaljuje treneru Milovanu Ćiriću:
— On kao da je osetio da sam „rođeni“ half. Kada se Đajić oprostio od fudbala sa polutke me vratio u half-liniju i na ovom mestu sam zaista najviše i pružio.
Može Popović da se pohvali još jednim retkim kuriozitetom.
— Igrao sam sa mnogim generacijama i asovima Crvene zvezde. Bio sam u timu sa Mrkušićem, Stankovićem, Mitićem, Tasićem, Spajićem, Zlatkovićem, Šekularcom, Kostićem. Bio sam kapiten i Draganu Džajiću.
Kao kapiten Crvene zvezde dva puta je primao pehar za osvojeno prvenstvo, a isto toliko i u Kupu.
— To su mi, svakako, najdraži trenuci u karijeri.
Reprezentativni dres i za njega je bio kao i za druge fudbalere — san. Igrajući u plavom dresu dostojno je branio boje Jugoslavije. Svetskog šampionata u Švedskoj (1958) seća se iz dva razloga:
— Bio sam jedan od mlađih fudbalera koji se priključio onoj poznatoj reprezentaciji, a dva dana uoči polaska za Švedsku sam se oženio. Supruga Ljiljana i ja otišli smo kod matičara 11. maja 1958. godine pre podne i bukvalno iz opštine dr Aleksandar Obradović me je odveo na Stadion JNA. Tog dana smo igrali sa Engleskom (5:0). To je bio onaj susret u kojem su Petaković, Veselinović i Šekularac oduševili fudbalsku naciju.
Imao je čast da bude jedan od retkih jugoslovenskih fudbalera koji je učestvovao u prvoj pobedi nad SR Nemačkom.
— Bilo je to na svetskom prvenstvu u Čileu (1962), kada su “plavi” stigli do četvrtog mesta, a za dlaku im je izmaklo treće, pošto su u odlučujućem susretu sa Čileom izgubili sa 0:1 u 90. minutu autogolom Vlatka Markovića. U grupi smo prvo poraženi od SSSR sa 0:2, ali smo utisak brzo popravili pobedama nad Urugvajem (3:1) i Kolumbijom 5:0 — govori Vladica Popović. — Zatim smo golom pokojnog Pere Radakovića pobedili Nemce sa 1:0 u igri koja je bila nezaboravna. Tada sam čuvao slavnog Uve Zelera i prema ocenama stručnjaka „stavio ga u džep“.
Na utakmici sa Urugvajem Popović je doživeo veliku neprijatnost:
— Prvi i jedini put sam isključen. U drugom poluvremenu, već kod našeg ubedljivog vođstva half Roka je naleteo na našeg golmana Šoškića. Pritrčao sam da stanem između njih, da ne dozvolim da „bukne vatra“, a sudija mi je pokazao put u svlačionicu. Da je pogrešio videlo se kroz dva dana, kada mi je Disciplinska komisija skinula suspenziju i dozvolila da igram protiv Kolumbije.
U toj reprezentaciji njegove igre su ocenjene najvišim ocenama, a domaća štampa ga je proglasila halfom prvenstva.
Pukim slučajem Vladica se kao igrač proslavio baš u dalekom Čileu, a najveće uspehe na ovom trenerskom poslu opet je doživeo u Južnoj Americi. Možda za sve što je postigao u Venecueli i Kolumbiji treba da zahvali tastu i tašti.
— Ne krijem da mi je tašta mnogo pomogla. Posle SR Nemačke i Štutgarta supruga me je naterala da odem u Venecuelu kod tašte i tasta. Da vidim da li mogu tamo da igram, pronađem neki angažman.
Tašta i tast su poznavali mnoge uticajne ljude i Vladici Popoviću, za koga su čuli da je bio kapiten i igrač Crvene zvezde, da je branio boje Jugoslavije na svetskom prvenstvu u Čileu, nije bilo teško da ubrzo obuče dres Kanarijasa.
— Igrao sam samo godinu dana. Nisam želeo da igram duže. Hteo sam da se bavim novim poslom i počeo sam da učim španski. Ubrzo sam dobio angažman i već na prvom koraku setio se reči nekadašnjeg trenera Miše Pavića da je sedeti na klupi kao trener mnogo teže nego biti igrač.
Prvi klub u kome je okusio trenerski hleb bio je Deportivo Italija:
— Još dok sam igrao položio sam nekoliko ispita na njihovoj trenerskoj školi, jer mi nisu priznali našu, jugoslovensku.
Deportivo Italija je posle četiri godine osvojila Kup Venecuele.
Nekako u isto vreme kada se Popović posle ovog uspeha rastao sa Deportivo Italijom, Todor Veselinović, koji je bio na kormilu kolumbijskog Santa Fea postao je trener reprezentacije. „Hoćemo da nam i dalje bude učitelj Jugosloven“, rekli su u Santa Feu.
I Veselinović je preporučio Vladicu Popovića.
Nije se prevario: iste godine (1971), Santa Fe postaje prvak Kolumbije. Dragoslav Šekularac, koji je pre dolaska Popovića u Bogotu, nosio dres ovog kluba, ostao je u istom gradu, ali je zaigrao za Milionarios. Ni u novoj sredini Popović nije ostao duže od godinu dana: u Kolumbiji je počela trka oko njega, svi su ga hteli za trenera.
— Otišao sam i zbog toga što je predsednik Santa Fea, koji me je posle preporuke Veselinovića i doveo u klub, smenjen — objašnjava Popović. U sezoni 1972-73. Nasional iz Medeljina pod rukovodstvom Popovića preuzima titulu Santa Feu.
Kali iz Kalija je njegova nova sredina (1973-74) i Popović po drugi put sa novom ekipom preuzima titulu prvaka Kolumbije – ekipi sa kojom je ranije trijumfovao! Poslednjih dana stare godine, pošto je napustio Kolumbiju i ponovo se našao u Venecueli, iz Južne Amerike stigla je vest: Portugesa iz Akarigve je novi prvak.
— Nemam čarobni štapić. Jednostavno, radim, koristim sva iskustva koja sam i kao igrač pokupio, kada su mi „šefovi“ u Crvenoj zvezdi bili Žarko Mihajlović, Broćić, Boško Ralić, Milovan Ćirić, Miša Pavić, Ivan Toplak. Plasirali smo se u takmičenje Kupa šampiona Južne Amerike, koje se donekle razlikuje od evropskog takmičenja. Mi i Estudijantes (Kolumbija), dakle dva prvoplasirana tima, formirali smo grupu sa River platom, prvakom Argentine i drugoplasiranom ekipom ove zemlje, takođe Estudijantesom. Igraćemo svako sa svakim, šest utakmica i prvak grupe ide dalje. Nemamo šansi. River plata je bolja, ali vredi pokušati.
— Dalji planovi?
— Velika mi je želja da se vratim u Jugoslaviju, da budem jedan od trenera u Crvenoj zvezdi. Ako to ne uspem, svakako se od marta vraćam u Evropu. Valjda će se za mene naći neko mesto.
Dodajte komentar