Nakon Zufera Avdije, Slobodana Nikolića i Predraga Bogosavljeva, predstavljamo vam još jednog sjajnog igrača iz te generacije koji je nemilosrdno punio protivničke koševe – Stevana Karadžića.
Rođeni ste u Nikšiću…kako su izgledali vaši košarkaški počeci? Kako se rađala ta ljubav prema ovom sportu?
Moje interesovanje za košarku počelo je 1970. godine, posle Svetskog prvenstva u Ljubljani. Po mnogim dvorištima, između zgrada, u Nikšiću, gde sam tada živeo, počeli su da niču improvizovani koševi zakačeni za stubove. Već sledeće godine selim se za Novi Sad i naredne tri godine igram basket na ulici i učestvujem na školskim takmičenjima.
Vaš juniorski dani? Šta je to što smatrate najvažnijim u tom periodu, a što je uticalo da postanete kasnije vrsni košarkaš? Koji trener je u tom dobu najviše uticao na vas?
Kao petnaestogodišnjak počinjem da treniram u KK Radnički gde igram za juniorski tim. Sa šesnaest godina postajem senior i nastupam za seniorski tim Radničkog, učesnika Treće lige tadašnje SFRJ. Presudnu ulogu da postanem košarkaš imao je moj juniorski trener Laslo Berček koji mi je usadio ljubav i posvećenost ka ovom sportu.
Seniorska karijera i Crvena zvezda…ko vas je dovao u klub?
1978. godine Ranko Žeravica, naš proslavljeni trener, doveo me je prvo u Pulu, a zatim 1980. u Crvenu zvezdu. On je trener koji je najzaslužniji za ono što sam postigao kao igrač. Imao sam privilegiju da me je trenirao osam sezona u kontiunitetu. Kasnije mi je rekao da sam ja igrač koga je najduze vodio u karijeri.
Kada pogledate svoju igračku karijeru u Zvezdi čega se najradije sećate, koji derbi, koja utakmica vam je ostala u najlepšem sećanju, a koje utakmica ne želite da pamtite?
Kao igrač u Zvezdi rado se sećam svih pobeda u derbijima sa Partizanom i Cibonom, kao i polufinala Kupa Koraća 1984. god. protiv Saragose (130-100), koja se smatra jednom od najboljih u istoriji Crvene zvezde. Sigurno dva najteža poraza su finale Kupa Koraća 1984. protiv francuskog Orteza, kao i finale prvenstva Jugoslavije iste godine protiv Cibone (71-72). Ova utakmica sa Cibonom, na kojoj smo grubo oštećeni, promenila je budućnost košarke. Da je Zvezda pobedila Divac i Dražen Petrović bi došli u Crvenu zvezdu, a zna se šta su sa njima kasnije postigli Cibona i Partizan.
Vaš najteži i najbolji protivnički igrač?
Najteži i najbolji protivnik protiv koga sam mnogo puta igrao je Dražen Petrović.
Najbolji Zvezdin igrač po vašem mišljenju?
Najbolji igrači Crvene zvezde u njenoj bogatoj istoriji su Duci Simonović i Zoran Slavnić.
S kim ste najviše voleli da se družite iz Zevzdine ekipe i imate li neku anegdotu koja vam je ostala urezana do današnjeg dana?
Najviše sam se družio sa Avdijom, Bobanom Jankovićem, Petovićem, Bogosavljevom, Nikolićem, Radovićem. Za 9 sezona koje sam proveo u Crvenoj zvezdi, bilo je mnogo smešnih situacija koje su ostale u sećanjima svih mojih saigrača. Jedna od njih je sa novogodišnjeg turnira u Londonu. Mi smo se često šalili kad je trebalo da se prebrojava da li smo svi na broju u autobusu. Uvek bi se neko sakrio i nastao bi zastoj, gde je taj koji nedostaje. To se često dešavalo i treneri su već znali za tu našu smicalicu. Međutim, prilikom povratka na aerodrom u Londonu, stvarno je nedostajao naš saigrač Dejan Tomić. Mi smo govorili da nismo svi tu, međutim, treneri nam nisu verovali i kazali su vozaču da krene. Posle 10 min. su se uverili da nam nedostaje Dejan. Nije bilo mogućnosti da se vraćamo, pa je Dejan morao da uzme taksi do aerodroma, što nije bilo ni malo jeftino.
Šta smatrate (iz ove perspektive) da ste mogli da uradite više u tom periodu kako bi vaša karijera bila još bolja?
Ono što mi je nedostajalo kao igraču, što bih sada promenio, to je nedostatak motivacije kada smo igrali protiv, na papiru, slabijeg protivnika. Propisi koji su tada bili na snazi (odlazak u inostranstvo posle 28. godine) sprečili su me da napravim značajniju inostranu karijeru.
Posle Zvezde?
Posle Zvezde igrao sam za Pulu, Slobodu iz Tuzle, Borac Banja Luka, Nikšić i mađarski Sopron.
Vaša trenerska karijera? Za čim najviše žalite iz perioda kada ste vodili vašu Zvezdu?
Bio sam trener Zvezde u dva navrata 2000. i 2007. godine. To su bile finansijski i organizaciono teške godine za klub, naročito 2000. godina. Žao mi je što klub nije mogao da zadrži na okupu i eksploatiše jednu od najtalentovanijih generacija u istoriji Crvene zvezde (Radmanović, Vujanić, Popović, Vučinić, Ćakić Aleksić…). 2007. godine napravili smo odličan rezultat – četvrti u Jadranskoj ligi i plasman među 16 u Evrokupu. Afirmisali Dragićevića, Kikanovića, Mišanovića, ali ni oni se nisu dugo zadržali u klubu.
Zvezda danas (iz vašeg ugla)?
Crvena zvezda je danas ozbiljan klub koji igra Evroligu veoma uspešno, a domonantna je i u regionalnoj ABA ligi. Ono što želim u budućnosti to je da glavni protagonisti budu domaći igrači.
Kako iz vašeg ugla gledate na rad Dušana Alimijevića koji je veoma mlad preuzeo Zvezdu i već ostavrio pobede nad Barselonom, Makabijem, Realom i Efesom (mnogo skupljim ekipama od Crvene zvezde) i da li u Srbiji ima još talentovanih mladih trenera na koje treba obratiti pažnju?
Dušan Alimpijević radi veoma dobro, ali za konačnu ocenu treba sačekati kraj sezone. U Evroligi Zvezda nema imperativ pobede i iz takve pozicije osvaja bodove. Mislim da će do kraja Evrolige napraviti još nekoliko velikih pobeda.
Kog mladog igrača (ili više njih) bi obavezno preporučili Zvezdi?
Šta trenutno radite i kakvi su vam planovi za bližu i dalju budućnost?
Trenutno čekam posao. Postoje ponude ali u ovim godinama (57) ne želim da radim van Evrope.
Karadžić privatno?
Oženjen sam sa suprugom Vesnom i imamo ćerku Tamaru i sina Vuka.
Hvala na odvojenom vremenu i pozdrav u ime svih Zvezdinih navijača i ljubitelja košarke!
Pozdrav svim Zvezdašima!
Додајте коментар