Sećanje – Kosta Tomašević

Od davnina u Starim Banovcima, ne sremskoj obali Dunava, ribari pune mreže. Jedan „ribar“ punio je drugačije mreže – fudbalske. Zvao se Kosta Tomašević i živeo je od 1923 do 1976. godine. Bio je član slavnog BSK-a, a posle rata jedan od osnivača i strelac prvog gola za Crvenu zvezdu, doduše na nezvaničnoj utakmici (ukupno 340 utakmica za klub, 370 golova). Bio je dvostruki golgeter Prve lige socijalističke Jugoslavije. Takođe, bio je i strelac prvog gola za reprezentaciju SFR Jugoslavije, protiv Čehoslovačke, u Pragu pre tačno 70 godina – 9. maja 1946.

Bio je olimpijac 1948. u Londonu, dvostruki „egzekutor“ na Mundijalu u Brazilu 1950, protiv Švajcarske i Meksika. Dva puta je bio prvak države sa Zvezdom i dva puta najbolji ligaški strelac, 1951. sa 16 golova dok je 1955. dao 20 ali je titulu delio sa Vukasom (Hajduk) i Markovićem (OFK Beograd).

Put u slavu započeo je tokom Drugog svetskog rata, kada se, sticajem nesrećnih okolnosti, preselio u Beograd, gde je primećen od strane ljudi iz BSK-a i doveden u klub. Od tog trenutka je počela zanimljiva životno-sportska priča fudbalskog „alasa“.

– Moj deda je, osim što je bio poznati fudbaler, bio veliki boem i drugarčina – svedoči u porodičnoj kući u Banovcima Pera Kristić, Kostin unuk – Tri najveće ljubavi su mu bile FK Crvena zvezda, Stari Banovci i kafane.

Retko se kroz Beograd vozio javnim prevozom, jer je obožavao šetnje. Voleo je da se kreće Knez Mihailovom ili preko Terazija, a voleo je i da ćaska sa navijačima koji su ga prepoznavali i zaustavljali da popričaju sa njim.

Jednom prilikom je, u zenitu karijere i slave, u rodne Stare Banovce došao dvema limuzinama – u jednoj se vozio on, u drugoj su bili njegov šešir i kišobran! Posle su u oba vozila ušli i njegovi drugari iz ugostiteljskih objekata.

Kosta je u svoje selo doneo prvi tranzistor, tako da su se meštani okupljali pod prozorom kuće Tomaševićevog zeta, kako bi slušali prenose mečeva Crvene zvezde. U rodni kraj je znao da dođe i lađom, meštani su ga u znak poštovanja dočekivali na čuvenoj „Veneciji“, a on im je, uz riblju čorbu, lokalni specijalitet, delio ulaznice za Zvezdine utakmice na stadionu koja danas nosi ime Rajka Mitića, Kostinog kuma i saigrača.

– Ostaće zabeleženo da je deda jednom prilikom zamoljen da u odelu uđe u igru i pomogne starobanovačkom Dunavu, što je i učinio, ali je posle klizećeg starta nad njim ljutito napustio teren. Takođe, na susretu organizovanom na dan seoske slave, Male Gospojine, protiv Jedinstva iz Stare Pazove postigao za klub iz svog sela svih sedam golova! – kaže Pera Kristić.

Pričalo se da se služio raznim trikovima, da je imao običaj da, prilikom izvođenja kornera, izvadi prašinu iz džepova i baci je protiničkim golmanima u lice. Bio je beskrompomisan i srčan na terenu, večito sa modricama i ranama po telu od fudbalskih duela.

Nije bio komunista, ali je, po rečima unuka Pere, izborio status jednog od omiljenih igrača Josipa Broza, pa je imao čast da, zajedno sa saigračima iz reprezentacije, dobije pasoš posleratne Jugoslavije.

Po završetku igračke karijere živeo je i radio u inostranstvu. Iz Nigerije je u Banovce doneo prve plodove pomorandže, učeći decu da se one jedu sa korom, jer se u njoj krije najviše korisnih materija. Neko vreme radio je i kao profesor fizičkog vaspitanja.

Unuk legendarnog (fudbalskog) profesora Koste Tomaševića najponosniji je na činjenicu da mu je Dragan Džajić lično više puta govorio kako je njegov deda veliko ime kluba iz Ljutice Bogdana i srpskog fudbala.

Jednog martovskog dana 1976. godine svet je napustio deo tandema Mitić – Tomašević, istinski naslednici nadaleko poznatih Moše i Tirketa. Ožalili su ga znani i neznani, kao velikana srpskog fudbala i boema, a njegove komšije pričaju da je cela kafana u Štutgartu, u kojoj su se okupljali jugoslovenski iseljenici, u suzama primila vest o njegovoj smrti.

Za FK Dunav iz Starih Banovaca nikad nije odigrao zvaničnu utakmicu, ali je stadionu u selu dato je ime „Kosta Tomašević“.