Autor: CZBG, Stefan S.
Karte su rasprodate. Nekoliko dobrih utakmica je za nama. Jaku već danima drže na lancu tako da može da priđe samo na tri centimetra do dresa Olimpijakosa koji leži na zemlji, ali ne i da ga dohvati. Neki dobri ljudi su mi vratili novčanik koji su mi ukrali u prevozu pred sam meč sa Valensijom sa sve netaknutom sezonsko. Dakle, sve je spremno. To se oseća i u vazduhu.
A vazduha u Areni verovatno neće biti jer su nas još juče u ranim časovima obišle slike ljudi koji čekaju u redu. Nešto kao Milan onomad. Arena će biti prepuna, to je svima jasno. Naravno, kada u goste dolazi jedan takav velikan evropske košarke kao što je Olimpijakos. Bratski Olimpijakos.
Svima je je jasno da to više nije Dudin Olimpijakos i da po svom dobrom običaju neće u grupi imati ne znam kako zapažene rezultate, tako da uz našu dobru igru iz nekoliko prethodnih mečeva možemo sasvim jasno da kažemo – mi ovde itekako imamo šta da tražimo.
Da se razumemo, mi protiv svakoga imamo šta da tražimo. Ne govorim ovo u maniru “Mi smo Zvezda” i “Zvezda uvek ide na pobedu”.
Govorim ovo jer se iz aviona vidi da se niko i slovima niko neće naigrati košarke ove godine u Beogradu. Ma koje boje nosio i ma kakve igrače imao. Jednostavno, igrači su konačno, a trebalo je dve godine, ostvarili kontakt sa publikom. Igraju jače kako mi jače pevamo i ne vežu im se ruke. Već su sposobni da kroz šumu tuđih ruku proture top 10 pas. Dobro, to je zato što je Vilijams. A ostali?! Jaku sam već objasnio. Kalinić je taj tip. Luka zna znanje i pred 3 hiljade u Železniku. Branko će pojesti parket ako to bude bilo potrebno da zaustavi Spanulisa. Đenka će se boriti i leteti po terenu sve i da mu uopšte ne bude dan. U ovom delu priče, sasvim sam siguran u to, niko neće izostati. Pa ni flegma Danguba i uvek mirni Bobi.
Nećete proći Grci, vratićemo vam i za zviždanje 1995. i za zviždanje 1998. i za sve i za Makedoniju i za… Izivnite, zaneo sam se. Mi ovde treba da propagiramo ljubav prema bratskom nam klubu, da pomazimo Spanulisa kad promaši i kažemo: “Znamo, doktor si, biće bolje drugi put”, da pevamo Kati magiko. Osim što ne.
Dok sam još verovao da mi sezonske nema i da ću morati da ponesem sunđer i lampu na gas da se ogrejem dok čekam od četiri ujutru mesto za kartu ispred Doma omladine, otišao sam u Loznicu da sredim bar dokumenta. Subota je naravno sportski dan pa sam sa malim bratom otišao da gledamo neke klince koji na stadionu u blizini igraju. Takav naboj i takvo htenje, gde sve pršti i niko nikome ne da pedalj terena na kome odavno više ne postoji trava može da se vidi možda u Premijer ligi. Kolo pred kraj. Kad se odlučuje titula. Znate i sami, i vi ste bili klinci. Ne postoji ništa bitnije od pobede u tom trenutku. Možda neka devojčica sa strane koja je došla da vas gleda. Ali samo možda.
U takvom krkljancu Mali Sa Dobrom Levom Nogom je prošao trojicu, nanizao ih i postigao gol. A onda ga je u sledećem napadu klinac koga ću za potrebe teksta ovde zvati Vini Džouns složio kao Lego kockice, tako jako po cevanici da je mali ostao na zemlji da plače. Koliko u sledećem napadu jurnuo je na Vinija da mu se osveti, izremplovao ga kao Vidić u najboljim danima skoro meni u noge, a onda mu uzeo loptu.
Utakmica jeste bila prava prvenstvena, bez golova, osim što su svi trčali i znali šta je dupli pas. E da. I osi što su igrale dve ekipe klinaca podeljnih među sobom. Svi su imali na grudima grb FK Loznica. A onih dvojica klinaca… Njih je majka naterala da se zagrle i pomire čim je sudija odsvirao kraj.
To je ono što mi treba da uradimo sutra. Da gazimo do pobede. Na terenu. I na tribinama. Svih 40 minuta. Bez izutetka. A da onda na kraju pružimo ruku i kažemo: “Hvala, sledeći put ćemo malo popustiti, ipak smo mi braća”.
Додајте коментар