Intervjui Hokej CZBG

Istorija KHK Crvena zvezda: Saša Kravljanac

Saša Kravljanac

Ekipa našeg portala uradila je još jedan u nizu intervjua vezanih za istoriju hokejaškog kluba Crvena zvezda. Istini za volju, nakon velikog broja već urađenih intervjua, malo smo zastali, ali evo nas opet i nadamo se da ćete svi vi koji volite najbržu kolektivnu igru na svetu, uživati u još jednom intervjuu. Ovoga puta naš sagovornik je bio Saša Kravljanac.

Foto: Saša Kravljanac

Pozdrav Saša. Pre svega hvala što si mi izašao u susret da napravim intervju sa tobom. Za početak da te pitam da li si imao prilike da pročitaš dosadašnje intervjue i kako ti se čini sve ovo što smo kao portal uradili vezano za istoriju hokejaškog kluba?

Mislim da sam ispratio sve dosadašnje tekstove. Iskreno hvala ti na svemu što činiš da se mnoge priče ne zaborave. Ogromna je istorija hokeja od Taša, pa do dana današnjeg i nosi toliko toga sa sobom. Bilo bi tužno da se deo toga izgubi ili zaboravi. Svaki sagovornik ima neku svoju priču. U vreme Taša hokej je zimi bio je sport broj 1, bilo je bitno biti viđen na Tašu, prošetati cipele ili nov kaput. Od kako sam u veteranima čujem sve više i više starih dobrih priča o Tašu i hokeju tog vremena. Neke o o svom ocu, koje od njega nisam čuo. Mislim da je 1978. sagrađena hala Pionir u čijoj je gradnji učestovo i moj otac, tako da je naša istorija hokeja u tri generacije baš duga i još uvek traje. Ali više priča o Tašu i tom vremenu ostaviću nekom od svoji starijih kolega iz veterana.

Rođen si 1974. godine u doba kada je hokej bio nekako popularniji nego sada (govorimo o boljoj ligi i većem broju gledalaca na utakmicama). Šta je tebe kao klinca privuklo u ovaj sport?

Kao što sam i pomenuo, i moj otac je igrao hokej, pa  je to, da lažem, jedan od mogućih razloga. Krenuo sam od klizanja jer smo živeli relativno blizu hale, pa je dalji tok verovatno bio normalan.

Da pomenem da je hala Pionir, dok sam ja bio dete, bila puna na svim utakmicama. Sedelo se i na stepenicama, što je još jedan od razloga zašto me hokej privukao.

Inače, hokej je divan, poseban, zahtevan, dinamičan i atraktivan za publiku. Svako vreme nosi neki svoj hokej. Nekada je bio sporiji, ali znatno tvrđi. Danas je brži, ali sa pooštrenim pravilima kontakta, pogotovo u Evropi. Doživeo sam Jugoslaviju u svojim juniorskim danima. Bilo nas je dosta, samo iz moje genracije, 74. godište, nas desetorica, ali smo samo Neša Milinković i ja došli do prvog tima. Hokej traži mnogo odricanja i energije, ako čovek zaista želi da se posveti ozbiljnom hokeju.

Kad pominješ oca i to da su tri generacije Kravljanaca hokejaši, reci nam malo više o svom ocu. Ipak on pripada Zvezdinoj istoriji i verujemo da bi mnogi voleli da pročitaju više o njemu.

Da, počeo je na Tašmajdanu tamo negde 1955. u Partizanu. Tek kasnije prelazi u Zvezdu. Bogata hokejaška karijera. Kažu da je bio dobro krilo i vrstan strelac. Nosi titulu da je jedni Jugosloven koji je SSSR-u dao go. Kao igrač karijeru završava tamo negde ’72. ali je ostao u hokeju kao član upravnog odbora, i Zvezde i hokejaškog Saveza. Poznat je kao glumac, novinar, a stoji i da je bio pravi boem.

Verujem da si kao i drugi, bivši, igrači i ti u to vreme imao neke svoje idole u ovom sportu?

Teško da su nam idoli bili dostupni sem onoga što je bilo pred nama. Stara Jugoslavija je imala toliko dobrih igrača, ali moram da priznam da konkretno nekog idola nisam imao. Bilo je i dosta stranaca koji su prošli kroz Zvezdu. Možda, ipak, može biti da je neko iz one generacije Amerikanaca, koji su igrali kod nas, ostavio neki trag na meni. Pravi udarački hokej, sa puno kontakta i igre na telo.

Kad već pominješ da su Ameri (Vilijams i Krouli) i Jugo-Kanađanin (Pašić) možda ostavili najveći utisak na tebe, reci mi da li si na ledu često ulazio u situacije gde su se skidale rukavice?

Jesam, bilo je baš dosta takvih situacija. Ne samo ja, cela moja generacije imala je puno takvih okršaja. Takav smo hokej igrali, skoro na svakoj utakmici. Bilo je i onih koje su bile prekidane zbog tuča, pogotovo u juniorskim danima. Sve je to deo hokeja i čini ga atraktivnim.

KHK Crvena zvezda (foto: Saša Kravljanac)

Vanja Čečen nam je svojevremeno opisao epsku borbu dva grizlija (Pašić i Prusnik) sa utakmice Zvezda-Olimpija iz sezone 84/85. Ko je u tvoje vreme bio najveći kavgadžija i fajter?

Prusnik je bio opasan, jak krupan, kavgdžija i voleo je da se bije. Sličan je bio i Pašić. Naravno, to je bio očekivan okršaj, dobra tuča. Ne znam da li bih nekoga mogao da izdvojim iz svoje generacije. Kao što sam i rekao, svi smo voleli taj deo hokeja.

Kada sagledaš vreme u kojem si ti sticao potrebno iskustvo da bi jednog dana zaigrao u seniorima, sa ovim sadašnjim vremenom (obzirom da imaš uvida jer ti sin igra u mlađim Zvezdinim selekcijama), šta misliš da su ondašnje generacije imale što ove današnje nemaju i obrnuto?

Nekada je bilo mnogo teže doći do prvog tima i bila je ogromna konkurencija. Mmnogo smo ozbiljnije shvatali i prilazili svemu. Trebalo je puno znoja i krvi da dođeš do mesta u ekipi. Jednostavno i vremena su bila drugačija, ali čini mi se da smo bili jedinstveniji, da smo više cenili i poštovali jedni druge. Bili smo bolji drugari, mnogo smo vremena provodili zajedno, na putovanjima u autobusima, vozovima. To nas je definitivno zbližavalo. Svako bi za svakoga ruku dao, kako na ledu, tako i van njega. Hokej je bio nas život. Ja sam često spavao sa štapom, pogotovo ako je bio nov. Bilo smo pomalo, da ne zvuči ružno, deca sa ulice, pa je to sigurno uticalo i na nap nalin igranja hokeja. Današnjoj deci nedostaje poštovanja, bolji međusobni odnos, malo više energije, želje i čvrstoće. Samo tako mogu biti ekipa i pravi hokejaši.

Pre nego pređemo na tvoj seniorski period, u čuvenoj Zvezdinoj sezoni 1984/85 imao si 10 godina. Sećaš li se možda te sezone?

Da da, to je upravo ta sezona koju sam pominjo, kada se tražila karta više, kada se sedelo na stepenicama. Jedna od najboljih Zvezdinih sezona, po ekipi i hokeju koji su igrali. Beogradska publika voli hokej, a to su bile godine za pamčenje. Teško da će se tako nešto ponoviti. Čak i slobodno klizanje, koje se moderno zvalo švalersko klizanje, je bilo mesto okupljanja, mesto gde su dolazile devojke da bi upoznale ili videle hokejaše.

Generacija sa kojom si odrastao, kao i par njih pre tvoje, bile su izuzetno talentovane, ali ih je, što se tiče seniorskog hokeja, “upropastio” rat i raspad lige. Kako si tada gledao na sve to i koliko vas je to sve zajedno sprečilo da u principu napravite veći iskorak u svojim karijerama?

Foto: Saša Kravljanac

Verovatno pripadam generaciji koja je imala dosta dobrih hokejaša u samo par godišta – Mirko, Šone, Proka, Sale, Miša, Trifun, Joca, Kića, Tale, Kolja, Žan….i još dosta njih. Vraćam se opet na moje juniorske dane kada smo igrali još prvenstvo Jugoslavije, teško nas je bilo pobediti. Slično tako se nastavilo i u danima prvog tima, uz trenera Vitalija pojačani sa samo par stranaca. Godinama za redom uzimali smo dupli krunu, igrali smo i Kontinental Kup, Balkan ligu, Alpeadrija ligu, i bili smo tu negde pri vrhu sa ekipama iz Mađarske, Rumunije, Bugrarske, Slovenije i Hrvatske. Da, sankcije su nas omele jer smo imali prekida u nekim takmičenjima, ali na sreću naša liga je bila dobra, pa smo uvek igrali kvalitetne utakmice.

U Zvezdi si, ako se nevaram, proveo celi svoj sportski vek. Šta najviše pamtiš iz tih seniorskih dana? Koju utakmicu, derbi, sezonu, titulu?

Sve se pamti, odnosno jako teško se zaboravlja. Hokej je meni, a mislim i drugima, doneo toliko toga lepog u životu. Mnogo putovanja, turnira, raznih liga, svetskih prvenstava, kvalifikacija za OI, puno druženja i mnogo lepih trenutaka, kako u Zvezdi, tako i u reprezentaciji. Teško da nešto mogu izdvojiti ili voleti više. Svaka utakmica je za sebe i nosi nepto posebno.

Koja ti je bila prva, a koja poslednja seniorska utakmica i kada si tačno zvaršio seniorsku karijeru?

Mislim da mi je prva utakmica bila protiv Vojvodine, na otvorenom klizaliptu u Novom Sadu, a poslednju ne želim da pamtim.

Reci nam malo o periodu nakon završetka seniorske karijere. Kako je bilo bez leda, klizaljki, štapa i paka?

Na žalost, stanje u srpskom hokeju uticalo je da odem ranije, nekim drugim putem, kada su nastupili oni teški dani. Jednostavno sam ga ostavio po strani.

Onda me je jednog dana zvao Joca Rus, koji je uz pomoć Gorana Đakovića vratio Zvezdu na pravi put i rekao: “Sale, treba nam pomoć”. Vratio sam se o počeo da radim kao trener sa decom. Bilo je to divnih pet godina. Tu negde je počeo i moj sin Vuk. Možda je i on razlog mog povratka. Rad sa decom je divan, proživeo sam sve ponovo kroz njih.

Ipak, kasnije si se pridružio veteranima za koje i danas igraš. Kakav je osećaj opet provoditi vreme sa starim društvom?

E da…i to su me nagovorili, ali hvala im. Osećaj je divan, ponovo na ledu. Iskreno, uživam, i za sada mi još uvek dobro ide, pa dok budem mogao biću na ledu.

Ta druženja, to je druga dimenzija. Tek je to nešto posebno, puno smeha pozitivne energije.  To je nešto što daje snage za neke druge životne stvari.

Foto: Saša Kravljanac (Vuk Kravljanac)

Sin ti igra za Zvezdu (Vuk). Obzirom na tešku situaciju u srpskom hokeju, šta je tvoj glavni savet za njega i da li ga ti vidiš i da li se on vidi u ovom sportu (govorimo o njegovoj budućnosti)?

Da, sin Vuk igra od svoje pete godine. Sada je trenutno u ekipi U19. Prvo, dobro je dete što je najbitnije, a kao drugo, dobar je hokejaš. Često me čini ponosnim. Da li ima veće sreće? Da ne gledamo previše u budućnost, neka ide svojim putem. Za sada igraju slovenačku ligu koja je jaka, sa puno kvalitetnih utakmica. Neka se bave sportom. Nema nipta zdravije u svakom smislu, pto za fizički razvoj, što kao vid vaspitanja.

Kad se već dotičemo te teške situacije u srpskom hokeju, kako je ti vidiš? Gde su načinjene greške, gde je izlaz (ako ga uopšte ima)?

Nema grešaka, samo je problem materijalne prirode. Hokej je jako skup sport i traži ogromnu podršku. Hokejški klub Crvena zvezda, uz velike napore, dosta toga finansira, naravnom uz podršku roditelja. Drugačije ne bi bilo moguće i na taj način to se održava. Kada bi bilo više sredstava, odnosno pomoći, sve bi bilo lakše i drugalij. Tada bi se stekli bolji uslovi i hokej bi naravno brže išao napred.

Šta ti je ostao neostvaren san kada pričamo o tvojoj hokejaškoj karijeri?

Možda što još malo duže nisam igrao. Iskreno, dosta toga smo postigli i nemam za čime da žalim. Puno je tu lepih godina igranja i druženja. Mnogo dugujem hokeju. Odatle dolaze i prijateljstav koja su za ceo život.

Za sam kraj…mnogi događaji i anegdote se vezuju za hokejaše. neki su nam ispričali o svojim anegdotama, neki su pak sve zadržali za sebe. Ima li neka anegdota iz seniorskog i veteranskog perioda koju bi nam ispričao?

Hahaha, anegdota ima puno. Svaka generacija, svaki igrač ima neku svoju priču. Naravno, kao i većina, zadržao bi ih za nas, jer mnoge naše priče nisu za prepričavanje. Bilo je svakakvih situacija. Na kraju se uglavnom prepričavaju uz osmeh i rado ih se sećamo. Hokej se voli od prvog dana, poseban je sport i od njega se jako teško odvojiti.

Jedan od vaših kolega, veterana, mi je rekao da bi najbolje priče (anegdote) mogle da se čuju kada bi se naručila koja tura pića i uključio diktafon.

Uh, sigurno su bili neumorni, voleli su kafane, a naravno, uz njih idu i razne priče. Svakako je kafana bila mesto njihovog okupljanja i druženje. Nekada Buli, poznatog Ilketa, odatle su gledali utakmice, ali uz meze i piće.

Saša, hvala na izdvojenom vremenu i veliki pozdrav od svih zvezdaša i našeg portala!

Hvala i tebi. Veliki pozdrav za sve zvezdaše!